Довезем се бициклом до подножја Калина. Једног од врхова банијске горе Шамарице. До уласка у долину шамаричког тока ријеке Суње, који, и с једне и са друге стране, овијају благи, сјеверни шамарички обронци.

Посљедње комоговљанске куће остале су неколико стотина метара иза мојих леђа, од мјеста скретања с главне цесте на пут који води уза Суњу… Након што се прође краћи кланац Блатњак, кад се од поменутог скретања настави даље том главном цестом, стиже се до стрме и за јачих киша блатне Подунавачке стране (име јој је по доњопастушким Подунавцима) и на њеном врху до првих кућа у Доњој Пастуши… А од моје куће па до под Калине, а рекох да сам се довезао до под њих, има око четири километра…

Поглед са брда од Горње Млиноге на Јабуковац / Фото: Анка Боторић

… Комоговина је прво село кроз које протиче Суња. А горе би се, уза Суњу, на западну страну, морало ићи око 15 километара до под Чавић брдо, до њеног извора. До кога, од краја педесетих и почетка шездесетих година, кад су порушили ускотрачну пругу којом се извозило дрво из Шамарице… води нешто ужи тада изграђен и шодером добро насут пут. Док се с мјеста коме сам приспио, кад се погледа ка сјеверозападној страни, на узвисини, а мени се чини ни километар ваздушном линијом удаљеној, виде посљедње куће Беговића. У које се из ове долине може стићи стазама и путем за запрежна кола. Иначе се за Беговиће пут с главне цесте одваја у Горњој Пастуши.

Зимско је доба. Један је од дана између Младог Божића и Светог Јована, једне од раних седамдесетих година. И степен је, а можда су и два изнад нуле. Сунце се с јужне стране Шамарице пробија кроз танко платно сивкастобакарне сумаглице и обасјава ничим заклоњен пут и ледине око њега. Док га овдје, гдје сам приспио, гурајући бицикл, нема –  заклониле га Градина и Калине. Из близине ми се изненада јави гласање неке од наших птица станарица. Мислим да би то могла бити обична зеба, чији је мужјак, за разлику од женке, одличан пјевач. Овдје станарица, у ово доба године, у овом шумском окружењу, не би требало да је много – можда црвендаћ, као и велика сјеница која и оваква, шумовита подручја бира за своја станишта. Али то није њихово гласање. А овдје су вјероватно ријетке птице које би дошле као зимски гости па да се ту и дуже задрже. Јављање ове, сада моје птице изазва код мене неку посебну радост. То значи да нисам овдје сам…

… Ослањам бицикл о дебло једног од јошића. Остављам га. Проналазим своју стазу коју сам прије неколико година изабрао и увијек се њоме пењем ка врху Калина. Ка врху високом 435 метара. Некад до Калина одем зими. Као овог дана. Некад у прољеће, љето… Како када. Водио сам и своју Литерарну секцију Основне школе Меченчани па смо уређивали простор око споменика, доносили и садили цвијеће… Одем чешће на Калине него на Градину, шуму, брдо изнад комоговљанске Цркве Пеображења Господњег. Градина је прије Калина, такође на лијевој страни од Суње, кад се иде узводно… Градини се само назире мјесто гдје је некад постојала утврда, камени град. Што данас припада далекој историји. Историји грофова Банфија, Зринских, историји Вука Бранковића Огњеног… А Црква без торња, рушена и до темеља опљачкана од усташа у Другом свјетском рату, припада историји подсјећања (и култури сјећања, савременим рјечником речено), да је некад ту, крајем 17. вијека, подигнут први и једини православни манастир на Банији. Постојао је све до 1777. године, када га је царица Марија Терезија дала уништити, а свештенство раселити по другим манастирима Аустроугарског царства. Манастир Комоговина припада историји бројних буна које су ту организоване, подизане… А најпознатија била је под водством Теодора Теше Кијука, 1751. године.

Пут ка манастиру у Комоговини, данас / Фото: Анка Боторић

Проналазим, ето, своју стазу и пењем се…

… Пењем се уз Калине, полако, стопу пред стопу. Руком се хватам за какво дрво па ме оно повуче… И све тако – до врха. А врх је, са спомеником Калинском партизанском одреду, дуг и широк пропланак. Чистина зарасла у дивље малине и, ту и тамо, у младо бјелогорично растиње. И црногорице, давно пошумљене, има уоколо.

… Калине су име добиле по врсти украсне биљке, односно по врсти руже која се зове калина. И којих се, тих ружа, могло наћи и по Калинама – негдје сам нешто давно прочитао како су њу Срби донијели на Шамарицу и прије Вука Огњеног. Иако дубоко вјерујем, а нешто сам и око тога њушкао, тражио, да је калина ту аутохтона биљка. Ријеч калина стара је словенска ријеч… Биљка калина подсјећа на црну рибизлу: посједује црне бобице као и рибизла. С тим да су њене бобице отровне. Спада у ред лигуструма, па је користе и за украсне живице, односно живе ограде.

На просторима бивше Југославије постоје: Калин, на планини Рудини код Бугојна; Калин камен, врх на Осоговским планинама, код градића Криве Паланке, на истоку Сјеверне Македоније; Калиновац код Ђурђевца, у Хрватској; Калиновац код Уба, у Србији; Калиновик у Републици Српској… Постоји и село Калина, на путу који од Неготина, у Србији, води ка Видину, у Бугарској… Та ријеч – калина, калине – и данас је доста присутна, поред Срба, и код Бугара, Руса, Пољака, Македонаца…

Познату, изузетно популарну руску пјесму „Каљинка“ компоновао је руски композитор Иван Петрович Ларионов, 1860. године.

Стојим поред споменика, не баш одржаваног, раширим руке и удахњујем…

… Одавде, са Калина, види се само дио Беговића, дио Доње и дио Горње Пастуше. За остала села знам да су ту: иза брда, иза шума… Ономе ко зна гдје су, отвара се цијело небо сунца изнад њих. Гледајући у то, такво небо, на ум ми дође она непоновљива слика из романа Сеобе Милоша Црњанског: „Бескрајни, плави круг. У њему, звезда.“

Ледине испод Калина/ Фото: Слободан Трнинић, монографија „Комоговине“

И метафором плавог круга, овдје, по Калинама и уоколо њих, по Банији, у трагању за звездом тог плавог круга, исписивао је српски народ, на измаку 20. вијека, један од посљедњих кругова своје трагичне, сеобне историје. Овдје сам на мјесту стварања избјегличког логора, у љето 1941, у коме се од звјерстава усташа Независне Државе Хрватске склањао народ села испод Шамарице и других села костајничког и петрињског котара. А онда је на мјесту на коме стојим, почетком августа исте године, формиран Калински партизански одред. Командант му је био Артур Туркулин, из Петриње,, комесар Ђуро Кладарин, рођен у Сједињеним Државама, поријеклом из Боројевића…

… У јулу и у наредном периоду 1941. године ничу одреди по Банији: Гаћешин партизански одред, Одред Пролом, који се звао и Одред Погледић, затим се оснивају одреди у селима Доњи Храстовац и Свиница, па Партизански одред Трокут, Одред Черкезовац на дворском… И 28. септембра одреди се уједињују (из Брезовице, код Сиска, стигли су и припадници Сисачког одреда), полаже се партизанска заклетва на Чавић брду. С тим да је претходно изведена партизанска акција у Банском Грабовцу – по мишљењу и документованим тврдњама неких историчара, међу које спада и Славко Голдштајн: то је прва организована партизанска устаничка акција на тлу на коме је створена каснија, авнојевска Хрватска, против Независне Државе Хрватске, односно њених усташких кољача по српским селима… Иначе, већ од првих дана стварања НДХ, на Банији се, током прољећа и љета 1941, догађају хапшења, убијања, клања и паљења српског народа: Глина, Бански Грабовац, православна Црква Рођења Пресвете Богородице у Глини, глинска села, Костајница, Бајић јаме код Костајнице, Мрциниште код Суње, српска села на дворском и зрињском подручју, Петриња, Сисак… Много се народа одводи у логоре.

Стојим поред споменика и размишљам о томе како је то све било под контролом. Сва та – и некадашња и тадашња количина братства и јединства… А да се осјећало да то није то – осјећало се… Стојим поред споменика и размишљам: та неће ваљда опет…

Стојим… И одједном ме прену шушањ гране у близини: вјеверица скочи с једног дрвета, па заста, погледа у мене те лагано оде ка другом дрвету.

Педесет година касније, 400 километара далеко од Калина, уживам у радости и љубави према једногодишњој унучици Калини (кад сам ово сређивао и преписивао, напунила је три). Која ми је, иако није добила име по мојим Калинама, једнако ружа завичаја као и Калине. Низ које се радошћу испуњеног живота, из дана у дан, полако спуштам: „у бескрајни, плави круг“.

А звезда и мог братства и јединства ионако је давно угашена.

(Из дужег записа, објављеног на порталу Банија онлајн

и у часопису СКД Просвјета Загреб)