На Бежанијском гробљу у присуству породице и пријатеља одржан је годишњи помен Светозару Црногорцу, дугогодишњем предсједнику Клуба Гачана и чувару имена, насљеђа и културе сјећања српске Херцеговине у матици Србији
Прије годину дана, 2.априла 2021. године, упокојио се племенити муж, брат, родитељ, пријатељ, ђед, братственик, задужбинар и угледни привредник, чувар традиције и уважени предсједник Завичајног клуба Гачана, Светозар Петров Црногорац. Његов пријатељ, сада већ покојни Милош Марковић, тог тужног дана је рекао да је Светозар био „светозарје Клуба Гачана“.
Изрази саучешћа стизали су са свих српских страна: од гатачких бораца који су га звали својим великим ратним сабратом, од сарадника који су га звали оцем, од многих пријатеља који су изгубили најбољег пријатеља, од братственика којима је био прва и најбоља глава у братству, те од знаних и незнаних људи којима је несебично помогао у животу, никада не поменувши своја доброчинства. Док смо били привилеговани његовим присуством, знали смо да је његов углед неупитан.
У данима након његовог упокојења, пред нама се указало нешто више: настало је једно чисто језеро пријатељских суза, над којим се, као небројено јато птица, издизало мноштво лијепих ријечи и успомена на нашег Светозара.
Упокојио се управо у оним данима када се сјећамо страдања гатачких витезова са Лијевче поља. Како је за живота настојао освијетлити истину о њиховом страдању, тако је, вољом Творца, у данима сеобе у Царство Небеско, дариван оним што би несумњиво желио: да и тада, и данас, говорећи о њему, проговоримо и о њима.
НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО: Остала је неиспуњена жеља Светозара Црногорца да се у центру Гацка подигне споменик команданту ЈВуО Милораду Поповићу. Четири мјеста даље од Светозарове вјечне куће почива човјек истог имена.
Светозар недостаје његовој породици, његовим пријатељима и његовом Клубу Гачана, али недостаје и његовом Гацку и Херцеговини, као глас који опомиње, охрабрује и освјешћује. У својој генерацији, Светозар је био један од потоњих чувара историјског херцеговачког становишта.
Оставио нам је у аманет да одржимо два велика погледа:херцеговачки поглед на Српство и српски поглед на Херцеговину.Херцеговину је гледао оком надања кроз сузу страдања. Професор Пеко Бумбић и покојни Милош Марковић молили су ме оних тужних дана да Светозара испратим достојанственим ријечима без типично динарске патетике, да га испратим како се испраћају јунаци. Тада сам рекао оно што морам поновити: „Гдје си био Ти – био је дух Херцеговине.“
Светозар Црногорац на оснивачкој скупштини Удружења Љубињаца
И заиста, кад су ратне битке окончане, Светозар је водио културне битке за Херцеговину. Настојао је да се уједињујемо културом, традицијом, просвјетом, саборношћу, родољубљем и слободољубљем. Својим животом је потврдио став да интелектуалац није ту да би уживао углед и привилегије, него да изговори истину онда када се она мора рећи. Тако је својим радом и дјелом одржао дугу традицију старих Херцеговаца:ратника у рату, интелектуалаца у миру.
Нека Бог породици нашег милог Мија дарује свако добро, да његово потомство познајемо по часним и широким траговима. Памтићемо да је окупљајући братственике, Гачане и Херцеговце, окупљао све најбоље што је у нама могао сабрати. Хљеб своје доброте стављао је међу наше мрвице да бисмо били бољи и сабранији. И на концу, нека ми буде допуштено, да искажем своје дубоко убјеђење:да је српски род један брод – Светозар би био једро доброте.
Господ да га упокоји тамо гдје сија свјетлост Лица Божијег.
Текст: Раде Црногорац
Фотографије: Трифко Ћоровић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
