Пише: Милош Кордић

Mного је људи са којима сам орао: они плужили, а ја, дјечак, водио коње, волове или јунце. И сваки од њих био ми је на свој начин другачији. Један би приговарао моме вођењу стоке (знао је и да ме опсује), други би гунђао због овакве или онакве земље, љутио би се кад бисмо наишли на земљом танко прекривен овећи камен, трећи би помињао сјекиру кад би плуг запео за жилу воћке коју смо обилазили (орас, шљива, шантелија…), четврти би псовао и себе (код прољетног орања) због зимус извезеног а лоше разбацаног стајског ђубра, пети би псовао цигарете, дуван или новине којих му је нестало па није имао шта да пуши, шести би хвалио моју бригу о коњима…

По Банији, колико се сјећам, орао сам у родној Комоговини: са оцем Јоцом, братом Радом (обојица смо и плужили и водили стоку), братом од стрица Стевом, комшијом Ранком Дабићем Србином, Николом Плављанићем, с не тако даљим ујаком Миланом Мићом Жолом, с рођаком Миланом Мијатом Кордићем, Пером Илибашићем, Станком Дабићем Србином, Рудом Јурковићем – код Јулике Гојсавић, тетке његове жене, Душаном Дујом Маљковићем, с кумом Драганом Дабићем Џигером – вјенчао га мој отац…; у Боројевићима: са Дамјаном Кладарином; у Горњој Пастуши: с не тако даљим зетом Бранком Селаковићем, прижењеним у Велебите, из које је моја баба Мара, очева мајка; у Превршцу: с кумом Драганом Корасићем – вјенчао га мој отац; у Уметићима: с кумом Пајом Корасићем, Драгановим оцем, и то кад су из Превршца преселили у Уметиће; у Јошавици: с Бранком (нисам баш сигуран да ли је он Бранко, Јово или…) Плављанићем, сином Кате Рускиње, који су живјели у усамљеној кући у јарку Грабовцу, испод Јошавице; и поново у Комоговини: са кумом Пајом Корасићем, кад су они, Корасићи, закупили на нашим Брдима, на почетку Заједнице, комад земље од Милана Кордића Анчиног, који је био официр ЈНА и са породицом живио у Београду…

Да, с њима сам орао како када и како гдје – пријеподне, по подне… дан, два, три дана орања (дан орања била је и временска мјера за орање). И сваки од њих био је, рекох, на свој начин… Али би се послије љутње, каквог неспоразума, брзо мирили. Јер бразда до бразде, бразда на бразду… и све дође на своје.
Међутим, орање, односно дани орања, са дједом Дамјаном Кладаром (Кладарине у Боројевићима, а било их је шест кућа, звали смо Кладари; на Банији постоји и презиме Кладар) и старим кумом Пајом Корасићем, било ми је, и тада и данас, поезија у прози. (С тим да ја тада, сасвим сигурно, нисам знао да постоји поезија у прози.) Дакле, њихово старачко држање плуга, њихово ходање – увијек једном ногом каналом изоране бразде, а другом најчешће по управо изораној бразди, у настојању да се она притиском ноге сложи уз претходну бразду, да чвшрће прилегне по њој, њихово застајкивање, као и кратке, скроз кратке, увијек мудре реченице поводом овога или онога – можда мене, мојих коња, какве жиле или масне земље која се не да сложити… то је био догађај. То су били они тренуци у којима сам, иако још дјечак, основношколац, уживао. Сводећи све то њихово у заувијек ушчуване, радосне дане орања. У приче које не могу да се забораве.

Орем са дједом Дамјаном Кладаром у његовој Луци (Кладарске Луке), која се налази између лијеве обале ријеке Суње и ускотрачне пруге Мајур–Чавић брдо (на гори Шамарици). То су плодне, равне њиве и ливаде (баре). И у једном часку, кад нисам ни размишљао о било каквом предаху, он саопштава, тихо, готово опрезно, да ћемо, чим истјерамо бразду, застати да душом данемо. Најприје због коња (код свих послова које смо с коњима обављали, они су увијек били на првом мјесту, прва и најважнија брига), а онда и због њега који плужи и мене који водим коње. И тада, испрегнувши коње из плуга, извадивши им жвале и пустивши их да по неузораном пасу, стојим као укопан у земљу и с дивљењем посматрам дједа Дамјана како се лагано спушта на гредељ плуга, како гура руку у ћемер и вади лулу, кесу с дуваном и прибором за паљење: кресиво, кремен и гљивицу. Па гледам како слаже дуван у лулу па га притишће и како љековито креше све док му се не зажагри ватрено и чудотворно оканце на гљивици… А затим, полако, као да мајсторише нешто што мора да је изузетно прецизно, вуче и пућка. И да сам тада имао сат, вјероватно би свако приношење луле устима било у минуту у исто вријеме.

Са дједом Дамјаном возио сам сијено и дрва из његове шуме са ивице шамаричких обронака изнад села. Живио је са ћерком Љубом, у дрвеној кући с гањком, која је била с лијеве стране цесте, близу краја села, кад се иде од истока – од Меченчана према Јабуковцу. Е та дрвена кућа (усташе по Боројевићима нису палиле, уништавале и пљачкале, као по неким другим селима, захваљујући аустроугарском фелдмаршалу Светозару Боројевићу, рођеном у недалеким Уметићима) била ми је као из бајке. А посебно ми се у памћење усјекао шекрет, горе, на крају високога гањка. Шекрет без цијеви. У коме сам с посебним занимањем посматрао како пада… и како се чује оно… као да пропада у чудну земаљску дубину… оно…
Орање је у азбуку земљорадње уписано као њено прво слово… Као њено црвено слово… Као свети посао људског опстанка… тако ми је, отприлике тако, говорио мој стари кум Пајо Корасић. Не сјећам се да смо нас двојица орали док су они живјели у Превршцу. Ту сам орао са његовим сином, кумом Драганом (ожењеним Невенком Дабић, из Комоговине; њеног брата Драгана такође је вјенчао мој отац). Док сам са кумом Пајом орао на њивама до сјеверне стране Уметића. На имању које је било близу куће. Али се тог орања не сјећам нешто посебно. Него се оног из Комоговине… њега се добро сјећам.

Фото: В. Лазић / Преузето са портала agroplus.rs https://agroplus.rs/wp-content/uploads/2012/08/6-6.jpg

Водим коње. Кум Пајо плужи. И негдје на пола бразде он застаје: Гнијездо птице говедарице, вели. Тада му, прилично гласно, јер сви смо знали за његов оштећени слух, кажем како сам, док сам чувао краве на тој њиви, пронашао три гнијезда тих птица. И додајем како би било добро да нађем та гнијезда и да их однесем у траву на међи. Јер се може десити да их заоремо. Он ми говори о томе како коњи морају најприје да једу или пасу, па касније да их одведем до оближњег бунара у Дреновцу – да их напојим, јер не смију врући… Ја му кажем да коњи нису жедни, а он ми каже да је понио шунке и за мене, па ако имам довољно крува… Застанемо, одмарамо се. Па вели кум Пајо: Ти с учјо азбуку у школи, а ја сам учјо азбуку орања по превршачким Колиштима… Затим дуго ћути. Ћутим и ја. Па он, изненада: А знадеш ли ти, куме, ону… како се оно… па се сјети: „Орање Марка Краљевића“? Казивао ми отац, велим ја. А он ће: Да ти кажем само ово, кад мајка Јевросима говори сину Марку… И то кад су се њих двоје вина понапили, упадам. А он: Да се остави четовања… А ја: Па ти, куме, добро чујеш! А он: Ђе с ти видјо да неко лијевог коња замјењује десним! И затим рече:

већ ти узми рало и волове,
пак ти ори брда и долине,
те сиј, синко, шеницу бјелицу,
те ти храни и мене и себе.  

Моји орачи и ја орали смо плугом. Наши преци орали су ралом. (И рало и плуг, у том облику, као ријечи, постоје у готово свим словенским језицима.) Историја земљорадње код Срба биљежи и једно и друго оруђе. С тим да се рало помиње још у средњем вијеку, док ће плуг доћи касније. Рало и плуг се разликују по доста детаља, чије би описивање требало да припадне некој другој причи, другачијем запису. Ипак, и овдје може само да се каже да је рало било дрвено, па и један дио плуга у почетку био је од дрвета. Плуг је, за разлику од рала, имао цртало, колица, односно колце итд. Њима као оруђе припада и брнача (дрљача, у српском и брана). Међутим, њено име је новијег доба. За разлику од других оруђа која су служила код земљорадње. Од којих сам нека имао прилике да видим и на фрескама у манастиру Дечани.

Затим сам касније, много касније, читајућу приповијетку „Прва бразда“ Милована Глишића, првог писца реализма у српској књижевности, застајао поред замишљених коња и плугова на њивама које сам орао, у дане орања, са дједом Дамјаном Кладарином и старим кумом Пајом Корасићем.

Првоме сам гледао у ћемер и лулу. Другога сам слушао како ми одговара оно што нисам питао. И слушао га како ми прича о првом слову азбуке: ове, оне…
Обојица су давно, давно… да дану душом… Заувијек узоравши оно што су имали…

Милош Кордић /СРПСКО КОЛО