НАСЛОВИ

МИЛОШ КОРДИЋ: О језику… из мука и слободе земље и камена

  • Српски језик рађао се из коријена мука и слободе свог народа, његове родне земље и његовога родног камена. И ограњавао је, олиставао, плодио се и богатио – као воћка.

А како је постајао, постао и трајао, и упркос свему што га је сналазило и сналази – он још увијек траје – припада науци о њему. О њему, оваквом какав је, и који је кроз историју израстао у језик с нијансама својих посебности у које га је, по тој родној земљи, том родном камену, уобличавао његов народ.
Тако су планине са шумама, тако су планине с каменом, тако су низине – широке низине – даровале српском језику баш те своје родне, рођене посебности.

А онда је Вук Стефановић Караџић кренуо да од тих посебности створи чврсто јединство језика који ће бити онај којим ће Срби, ма гдје да су, говорити и писати. Потрудио се Вук да се српски језик уобличи управо по лику онога никнутог и оживотвореног на земљи камена. На камену динарском. Увјерен да је то најтврђи и најстаменији сој српскога језика. И увјерен да ће он најдуже па и у бесконачност трајати.

Е, сад… шта се догађало и шта се догађа са српским језиком, друга је ствар. Односно, друга би то била прича само кад би се она о томе овдје заподјенула.
Међутим, овдје ми није до тога. Има њих много ученијих који су и који ће то…

Него ми је до које о сјећању на језик који смо понијели и донијели на Банију, кретавши се путевима Велике сеобе народа.

Па кад се каже нека стара ријеч, као мени кад се каже увијек мила ријеч скоруп, ја се сјетим како ми је једном давно једна смирена, препуна мудрости и искуства старина банијска казала: Скоруп смо донијели и сачували! И још кад је тај стари, мудри човјек додао како је то наша стара херцеговачка ријеч, е тада се пред мојим очима створила слика Херцеговине на камену у којој никад до тада нисам био.

И море других ријечи херцеговачких било је на Банији. Живјеле су ту свој дуги, дуги живот. И ијекавица њихова с њима и у њима. Односно оне у њој. А она, ијекавица, тврда, богата дужинама и висинама изговорених баш тих својих ријечи. Богата нагласцима. И другачијим малко нагласцима од оних који се могу чути по Источној Херцеговини (извињавам се правописцима српскога језика што Источну Херцеговину не пишем малим словом и, како би по њиховоме требало, за разлику од, рецимо, Старе Црне Горе… јер мени је Источна Херцеговина нешто много значније од обичне географске одреднице, по којој су они то тако нормирали) или по Старој Херцеговини, по Старој Црној Гори… Посебно је то чујно код изговарања презимена, као што су, на примјер, наша заједничка банијска и источнохерцеговачка презимена: Аврамовић, Адамовић, Богичевић, Вукичевић, Давидовић, Дејановић, Колаковић, Марјановић, Пауновић, Пејаковић и друга.

А онда, кад сам, доста касније, био и пролазио Источном Херцеговином (и западну, хрватску, католичку, обилазио сам, у којој мојих презимењака има… богами их има… у Грудама, на примјер), чуо тај исти говор који сам и сам живио, његовао га колико се могло, знало и умјело, схватио сам: то је то! Мој омиљени скоруп.

Али сам ту, служећи војску у Билећи, као и читајући прозу и поезију источнохерцеговачих књижевника наилазио и на своје, банијске ријечи, као, на примјер:

водијер (направа најчешће од воловског рога, а може и од дрвета, поцинчаног лима… у коју се сипа вода и у њој се држи брус за оштрење косе којом се косе трава, дјетелина, стрно жито…);

гагрица (инсект, односно кукац који гризе месо, жито… И за немирно, разиграно али и досадно дијете знало се рећи: Снап’ло се ко гагрица!);

жиока (летва којом се ограђивао воћар или неки други комад земље, у Источној Херцеговини је то и грубо тесана даска за ограду, а служила је и за покривање куће);

зобница (посебна торба у коју се сипа коњима зоб, објеси се коњу о врат и он из ње зобље);

маша (гвоздена лопатица за жар; код нас, на Банији, маша је за пећ, шпорет, у Источној Херцеговини је и за огњиште);

ошпурити се (написао сам у књизи Било једном на Банији да је то кад се крава први пут тели, а тада и раније, прије термина; а требало је додати да је то, као и у Источној Херцеговини, и кад се овца или коза облизне);

парати (кидати, драпати, у Источној Херцеговини је и чупати);

рајтозне (посебно шиване панталоне, хлаче, чакшире, испод кољена сужене, носили су их официри, јахачи, а биле су и још су у појединим српским крајевима и дио свакодневне одјеће, али и народне ношње);

ћуба (код Херцеговаца је то прамен косе, а на Банији је и то, затим глава с бујном косом, па и блескаста глава, као и креста на глави пијетла);

• чатрња (на Банији је то обзидан, уређен бунар у дворишту, авлији, у Источној Херцеговини је то, као и у многим другим динарским крајевима – Лици, неким крајевима Далмације – уређена густијерна за скупљање кишнице);

шкија (ситно сјецкани домаћи дуван, Херцеговцима је то, читао сам, требињски дуван који су тако звали за вријеме Фрање Јосифа) и безбројне друге.

Ове, и безбројне друге, родио је народ свог камена. А и ми смо их, на Банији, по шумама, по брдима и доловима, по низинама, чували и сачували.
Ове, случајно овдје наведене, као и безбројне друге, из мука и радости слободе земље и камена, рекох, на свјетло дана изнијела је и источнохерцеговачка проза. Не одлазећи у њену прошлост, банијских ријечи с радошћу сам највећма проналазио у књижевном стваралаштву писаца овога доба: Мирка Ковача, Радослава Братића и Мирослава Тохоља. Који су рођењем и стваралаштвом плодили садржајима и ријечима којима је њих родила и плодила Источна Хeрцеговина.

ВЈЕЧНИ ЧУВАРИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Мирко Ковач, Радослав Братић и Мирослав Тохољ (Фото: Википедија, Вечерње новости, УНС)

Од првог сусрета с прозом Мирка Ковача, који рођењем није Херцеговац, схватио сам да је то и оно много нешто и од банијског живота. Његов роман Врата од утробе награђен је, 1979. године, Књижевном наградом Жељезаре Сисак – радио сам нешто на њеном и оснивању и трајању. Вјерујем да су ми се слике Требиња и читавог подручја те Источне Херцеговине, имајући у виду и Јована Дучића, наравно, усадиле из Ковачеве прозе.
(Мирко Ковач рођен је 1938. у Петровићима, никшићко подручје – Петровићи су уза саму границу са Босном и Херцеговином, односно данас и Републиком Српском, изнад касније створеног Билећког језера, а тих Петровића сјећам се још од служења војске у Билећи – умро је 2013. у Ровињу.)

Проза Радослава Братића готово је сва и од мојих, банијских ријечи. У вјечност херцеговачког мајсторски исклесаног књижевног камена посебно ми се уписао књигом прича и приповједака Слика без оца.
(Радослав Братић рођен је 1948. у Брестицама, код Билеће, умро је 2016. у Београду.)

Мирослав Тохољ био ми је својом прозном појавом истинско откровење. Мени се у тим ранијим његовим стваралачким годинама упечатио роман Стид. Богатих мотива из живота својих Херцеговаца, уткивајући им нове, готово иреалне димензије зла и бола, Тохољ је до сунчаних висина, и не само тим романом, узносио богатство језика свог народа.
(Мирослав Тохољ рођен је 1957. у Љубињу, умро је 2021. у Београду.)

А гдје ће и како ће завршити српски језик, као и источнохерцеговачке, банијске ријечи, ни драги Бог, а ни мрски ђаво то не знају. Јер тај се језик, те ријечи, с нестанком из живота оних који су га и који су их говорили и писали баш тако како су га и како су их говорили и писали, враћа с њима у оне земаљске дубине из којих је изникао. Без обзира ради ли се ту о камену, шуми, равној и плодној земљи, ријеци, језеру…

Иако он још увијек траје, ипак му се, како је почело, не пише добро. И отићи ће уколико…

Ех, уколико… То болно, то жално уколико… И његова ћирилица, такође… уколико!

КАКО ДО КЊИГЕ БИЛО ЈЕДНОМ НА БАНИЈИ

У продаји је друго издање књиге Било једном на Банији Милоша Кордића, чији је издавач Инфо Рас д. о. о. Београд, 2019. У књизи су бројни прозни записи ауторових сјећања на дјетињство, младост, школовање и живот на Банији између Другог свјетског рата и грађанског рата у Хрватској, с повременим заласком у те ратове. Ту су бројне личности са Баније: сељани, грађани, народни хероји, научници, књижевници и други умјетници, професори, ауторови школски другови…

Ту је запис о Титовом доласку на Банију, 1967. године. У књизи су обрађене банијске горе и њихови највиши врхови, ту су записи са видика, затим ријеке, рјечице, потоци, стара банијска јела, опис кољевина. . . Други дио књиге садржи имена и презимена банијских Срба, њихове бројне надимке, попис села и градова. Посебно поглавље посвећено је пословицама, клетвама, ојкачама, оригиналним псовкама. И на крају књиге Кордић објављује више од четири хиљаде непознатих, мање познатих и заборављених старих ријечи и израза банијских, са објашњењима. Књига се може наручити поруком на телефон: 063 1958 354, и на мејл: miloskordic44@gmail. com

Код поруке потребно је навести име и презиме, тачну адресу (с поштанским бројем) и број мобилног телефона. Цијена књиге је 800,00 динара + поштарина (шаље се поузећем, пост експресом).

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар