МИЛОШ КОРДИЋ: У Херцеговини, на камену својих предака

  • Прије него што сам, 27. марта, а можда је то било и 28, 1965. године, закорачио из „ћире“ у билећку ноћ, нагледао сам се и свијета и вијека камена и камења. Нагледао сам се небеских врхова тамноплавих Алпи, кречних ребара и костију Динаре и Старе планине, као у блоку за ликовно исцртаних линија милијарди година камених плоча што су их оставиле нека ђаво зна колике слане воде тамних мора у кањону ријеке Мораче и слог по слог у ријечима камене разуђености Руговске клисуре. И послије свега, а можда и прије нечега од овога што сам набројао, нашао сам се први пут у љутини камена Источне Херцеговине.

Кад сам закорачио из „ћире“, прво што сам осјетио – био је мирис камена. А препознавање мириса камена учи се од дјетињства: другачији је мирис кречњака мојих родних банијских Брда, на сјеверној страни села, од мириса камена суњаша у нашој ријеци Суњи – увијек је много јаче мирисао по риби, конопљи и кетену него по жабама или змијама водењаркама, док је морски мирисао по својој риби и соли, онај из траве по трави…

Била је ноћ, мрклина. Ни прст пред оком… А на сјеверозападној страни: утуљена свјетла – рекоше: некадашња турска касарна, а 1940. године логор за политичке затворенике, и сада поново касарна. Касарна у којој ћу провести шест мјесеци свог за резервне пјешадијске официре школског живота.

Под обућом – ту, на станици на којој нас постројавају оштри гласови команди невидљивих људи, људи као духова – шкрипи туцаник. А туцаник не мирише: његов мирис упија набреклост ногу угураних у обућу стијешњену дводневним ломљењем у широкошинским и ускошинским возовима: Костајница–Сарајево, Сарајево–Мостар–Хум, Хум–Требиње–Билећа. До Босанског Новог и Бањалуке путовао јесам возовима, али никад даље. А даље је ријека Неретва са фотографије која нам је висила у ходнику првих разреда школе у родној Комоговини. И Мостар на слици изнад њеног сепијастог зеленила.

А она тачка с тог пута коју ћу касније, тачније 1969. године, наћи у дебитантском филму режисера Боре Драшковића Хороскоп, јесте Жељезничка станица Хум – већ смо дубоко у Херцеговини. У тој љутој, каменој и за Србе у Другом свјетском рату, посебно у њему, од комшија Хрвата и муслимана Независне Државе Хрватске страдалничкој, страдалој Херцеговини.

Жељезничка станица Хум (www.zeleznice.in.rs)

Чекамо. Дуго чекамо. С погледима у слике и ближих и даљих камених наслага на сликама Петра Лубарде. И то ме, тај Лубарда, ту, на станици у Хуму, у Хуму, тој прастарој српској ријечи која је одавно препуштена забораву (као и свако српско Захумље), спасава досаде, глади и жеђи. Моји нови другови су којекуде по каменом зиду, пружним дрвеним праговима, а ја сам, дакле, у некој од мени још одавно драгих Петрових слика.

И даље ћемо „ћиром“. Пругом уског колосјека, ка Требињу. А пруга као змија: вијуга уским и дубоким кланцем као тунелом без свода. Таман толико уским да ми се чини како бих могао да додирнем сваку црту, плоху или оштрицу камена што се вјероватно и сама од себе уградила у окомиту страницу црвене земље усјека. Таман толико дубоким да се на његовим ивицама, горе, малко изнад воза, виде камене куће око којих кљуцају питоме херцеговачке кокоши. И чудо једно како се ниједна не плаши воза који дими, шишти, а понегдје се и оглашава оштрим али не и тако снажним писком. А понегдје, мало даље од кућа, понека коза, па стадо оваца…

И то је већ била све дубља и дубља а мени сада све ближа и ближа земља Херцеговина. Давна отаџбина мојих предака.

Затим смо до слућене и на мјестима и видљиве ријеке Требишњице, у Поповом пољу, у равном: она би требало да долази однекуд одозго, а наш „ћиро“ требало би да граби горе. Јер сад је равно па се осјети да му је лакше – он заиста убрзава. Посматрам Сунце у одласку на починак. Уз сјећање како смо учили за Требишњицу да је понорница. И даље, још даље – Требиње. Учили смо: Источна Херцеговина, Требиње, Јован Дучић. Тај сликарски маг ријечима. Очовјечитељ љубави, камена, мора, а богами и осаме. Не знам за друге по Југославији, али ми смо га учили у Учитељској школи у Петрињи. И у програме Подоодбора Српског културног друштва Просвјета у Комоговини редовно смо уврштавали и његове пјесме. Уз Херцеговца Алексу Шантића, наравно.

Панорама Требиња са некадашњом жељезничком станицом (www.zeleznice.in.rs)

(И сад се сјећам анегдоте о Дучићевом путу из Требиња за Београд – препричавам је по сјећању, уз извињење ако… Вози пјесника, дипломату државни аутомобил, а онда успут стигну старијег чичу у херцеговачкој народној ношњи. Куда иде чича? Иде до воза па ће возом за Београд. И повезу они њега. Јован ћути, чича ћути. Па ће у Београду пјесник и амбасадор Јован да почасти чичу прије него што се растану. Кад дође конобар и пита Његову екселенцију шта жели, а Његова екселенција учтиво покаже конобару руком на чичу, с молбом да најприје упита шта ће човјек кога је довео да га почасти пићем. А конобар одговори: За гос’н Николу знам, него – шта ћете ви?… А господин Никола је народни посланик и дошао је на засједање скупштине.)

„Ћиро“ шиба кроз вечерњи смирај, а ја ћу у себи, из пјесме „Повратак“:

Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај стални и вечни номад!    

Газимо херцеговачки камени туцаник. Спуштамо се од станице у још дубљу ноћ: не види се град – гдје ли је? А то што шуми, кажу: извор је Требишњице. Ноћ је њене воде. А нас воде до касарне.

И док ходамо, постројени, мирни, уморни, већма сапатници него сапутници, вјероватно многи од нас и с мислима на оне врлети неизвјесности које нас чекају, ја сам у стиховима пјесме „Билећанка“. Безброј пута пјевао сам је пуне четири године као члан Пјевачког хора Учитељске школе…. Корачам, а у ствари корачају ме стихови:

Сред пушака, бајонета,
страже око нас,
тихо креће наша чета
кроз билећки крас.

Пјесму је за једну ноћ, 1940. године, испјевао и компоновао Милан Апих, учитељ из Цеља, робијаш у Билећи. На српски је превео Тодор Вујасиновић, такође робијаш.

(А у јесен 1985. године нашао се Милан Апих на састанку у Словенији, у групи словеначких интелектуалаца: Тараса Кермаунера, Нике Графенауера, Димитрија Рупела, Споменке и Тоне Хрибара, Иве Урбанчича и Јоже Смолеа, који ће српским академицима: Михајлу Марковићу, Љубомиру Тадићу и Добрици Ћосићу, који су накастилце дошли да чују, да разјасне… рећи: Југославија је историјски мртва! Од тих ријечи, а враћајући се возом из Љубљане, српски академици, према сјећању Добрице Ћосића, нису до Загреба прозборили ни ријечи. Јер, наводно, нису могли доћи себи… Али, то је за неку другу причу. Јер овом аутору, а био је са још једном особом из Жељезаре Сисак, у којој су радили, један други словеначки руководилац и књижевник, у својој канцеларији у Љубљани, али коју годину прије овога што су чули академици, рећи ће то исто… Али, рекох, то је за неку другу…)

Него да се ја вратим… Мојој групи одређено је да прву ноћ у Билећи спава у великој просторији на спрату, у првој згради до улаза у круг касарне. Спавамо на поду као заклани.

А ујутро смо били 28. класа Школе резервних пјешадијских официра у Билећи. Чији је командант био генерал-мајор Данило Јауковић.

Касарне у Билећи (из књиге Војислава Гњата “Билећка трилогија”)

Распоређен сам у први батаљон (командант: потпуковник Милан Хрњак), у прву чету (командир: капетан прве класе ? Николић), у први вод (командир: прва три мјесеца поручник, а затим у капетана унапређени Новица Стојиљковић) и у прво одјељење (командир: Мане Миле Рапајић). И тог дана, ето, постали смо ШРО Билећа. И то она Школа из прича пријатеља са Баније, који су то прошли и који ми напричаше много тога о страшној дисциплини, о пјешачењу до Автовца и назад, о форсирању ледене ријеке Требишњице, о пењању уз Хаџибегово брдо, о пузању по Златишту, о копању заклона у иловаку „Војводине“, о честим узбунама… А ја одслужи својих шест мјесеци без узбуна, без пјешачења до Автовца… А да је свега осталог било – било је. Изузимајући првих 15 дана, кад је ломила носталгија, кад смо скупљали клипице и папириће по паркићу, оном што је био с десне стране прије улаза у касарну, паркића с препрекама и другим справама за вјежбање. Остало вријеме, поред онога обавезног, строго војничког, школског, прошло ми је у непрестаном измишљању смијешних прича и зезанција, читању књига којима ме хранио, уз библиотеку Школе, мој водник Рапајић, у раду на зидним новинама, у обиласку Билеће, у вјежбању слуха шумом извора Требишњице, у фудбалу, у радости због билећких села: Баљци, Лађевићи, Бајчетићи, Мириловићи… А то су презимена и многих Банијаца.

(www.zeleznice.in.rs)

Из Билеће сам понио драге успомене на своје старјешине и предаваче, на касарну које више нема, на извор Требишњице кога више нема, на Билећу и њену историју, на околна села и људе који су укоријенили свој вјековни живот у шкртост камена, а били су тако поносни, на шумарке и стада оваца између њих, на хиљаде гуштерићака по камењу….

И на другове из свог вода понио сам успомене (уз извињење онима којих се нисам сјетио, као и за вјероватне грешке): Стеву Мирјанића (из Лакташа, код Бањалуке), Фазлију Клименту (из Новог Пазара), Петра Будисављевића (из Коренице, код Плитвичких језера), Владу Станишића (из Сарајева), Драгана Лачковића (мислим да је из Панчева), ? Алексића (из једног села код Жабљака), Владимира Сијерића (из Топуског, на Кордуну), Јована Вукмировића (из Подујева), Владу Стефановића (из Прокупља), Анту Драгичевића (из Делница, у Горском Котару), Драгослава Филиповића и Александра Живковића (из Београда), Нову ? и Васила (?) Георгијева (из Скопља), ? Розмана (из Цеља), ? Бруса (из Чабра, у Горском Котару), Анту Бебана (из Шибеника), Мирка Томановића (од Добоја), ? Имширевића (из Кулен Вакуфа), Цвијетина ? (од Бијељине), затим је у трећем одјељењу био још један Словенац, али… и још су ту деветорица, десеторица који су ми се загубили у 55 година послије Билеће дугој животној сумаглици.

Жељезничка станица Билећа (www.zeleznice.in.rs)

А онда је једног дана, кад одавно нисам био питомац Школе резервних официра у Билећи, „ћиро“ заувијек одзвиждао у историју Херцеговине. Док исту ту историју и даље шуми Требишњица из језера у које су је утопили каменом што душом своје воде мирише на њу.

То знам. Јер једне сам осамдесете године, са породицом, био и видио…

Био, ту, у Херцеговини, на камену својих предака.

МИЛОШ КОРДИЋ

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар