Три деценије након највећег прогона у новијој српској историји, серијал Дјеца из колоне подсјећа да иза сваког броја стоји име, лице и прекинуто дјетињство. Умјесто статистике и испразних фраза, доносимо лична свједочанства о страху и губитку, али и о снази да се из колоне крене ка новом животу.
Некадашња дјеца, данас зрели људи, постали су стубови заједница у којима живе — љекари, професори, умјетници, спортисти, новинари, укратко: ствараоци. Наша је обавеза да њихове приче пренесемо достојанствено — као опомену, али и као доказ да ниједан прогон не може угасити људски потенцијал.
Редакција Српског кола овај серијал објављује да би се памтило, да би се уважила жртва, и показало да су прогнаници једне земље постали богатство друге.
Из колоне страха израсли су људи који данас носе снагу једног народа.
Међу хиљадама оних који су били приморани да оставе своја огњишта, била је и четворогодишња Гордана Ђилас, касније Петковић — дијете из колоне које ће, тридесет година послије, обући дрес репрезентације Србије и бранити боје Црвене звезде.
Рођена у Книну, 24. марта 1991. године — на дан који ће се осам година касније поклопити са почетком НАТО бомбардовања — Гордана је прве кораке направила у рату, а прво дјетињство преживјела у избјеглиштву.
Книн је, до рата, био град у којем су по традицији живјели најстраственији навијачи Црвене звезде. Са трибина локалног стадиона, са зидова кафана и школских дворишта, носила се црвено-бијела боја као знак припадности, поноса и идентитета. Та љубав према клубу из Београда била је више од спорта — била је симбол заједништва, везе са матицом, припадности нечему већем. Управо из те средине, из тог духа, потекла је и Гордана.
Њени родитељи су у рату оставили дијелове себе: отац је остао без ноге, а мајка је тешко рањена, метак јој је прошао кроз руку и стомак. Ипак, из тог бола подигли су породицу — мирно, достојанствено, без ријечи о жалби или освети. Њихова борба, ћутање и достојанство постали су темељ Горданине снаге.
Кроз рукомет је пронашла своје уточиште, свој штит и свој позив. Дјевојчица која је некад бјежала од граната, данас стоји на голу и брани боје Србије.
У овој исповијести, први пут отворено, Гордана говори о животу у избјеглиштву, о родитељима који су преживјели рат, о пријатељици и саиграчици Марији Павловић, која је трагично страдала у саобраћајној несрећи, о падовима и поновним устајањима, о дјетињству које није имало игралиште — али јесте имало храброст.
Рођени сте у ратној години, у вријеме које је обиљежило читаву Вашу генерацију. Колико је та чињеница обликовала Ваш животни пут?
— Рођена сам ратне 1991. године, да би са четири године били протјерани у Олуји. Баш на мој осми рођендан НАТО је започео бомбардовање Србије. Због тога моја мајка често у шали каже да сам право ратно дијете.
У вријеме Олује имали сте само четири године, да ли носите какву слику, звук или осјећај из тих дана?
— Доста тога се на срећу не сјећам јер сам била јако мала. Баба Дара ми је касније причала да сам у тракторској приколици пјевушила пјесму о селу из кога смо и кренули у колону – „мили мој Мазину”. У том селу су иначе живјели моји баба и дјед са мајчине стране. Сјећам се и наша два пса који су били са нама у приколици, али су у неком моменту искочили и више их није било. По доласку у Србију памтим да сам неко вријеме имала мале тикове и обичај да се тргнем и поскочим на сваки шум. Мајка Невенка ме је често питала чега се бојим, нисам имала одговор. Знам само да сам плакала.
Да ли сте касније у породици разговарали о тим данима? На који начин сте, као дијете, први пут схватили шта се догодило?
— О рату су моји често разговарали са породицом и пријатељима из завичаја, као и са новим комшијама и пријатељима које су временом стекли. Брат Војислав и ја смо били мали, занимало нас је шта је било и увијек смо пажљиво слушали разговоре старијих. Било ми је страшно жао мајке и оца који су заиста прошли свашта и мада су обоје у рату били рањени никад нису запостављали родитељску бригу и жељу да своју дјецу изведу на прави пут. Мислим да су такве околности натјерале, не само мене, него и сву дјецу наше генерације са сличним искуством да сазремо прије времена.
Кажете да су родитељи били рањени у рату. Колико је та чињеница обиљежила Ваше дјетињство и породични живот?
— Само моји родитељи знају како им је било тада. Мој тата Маринко је 1994. године остао без ноге, док је три мјесеца раније мама рањена тако да јој је метак прошао кроз руку и стомак, али је неким чудом остала жива. Можете ли замислити колико им је било тешко. Мајка је дуго лежала у болници, а дуго ни по изласку није могла да користи руку, а касније је отац остао без ноге и учио како да хода на штакама. Брат и ја мали (3 и 4 године), немирни, а потпуно несвјесни озбиљности ситуације. Кад се свега тога присјетим, могу само да кажем да сам јако поносна на родитеље и да их много волим.
Након избјеглиштва, да ли сте често мијењали градове и школе?
— Најприје смо били на Карабурми у стану стрица Драгана, очевог, сада нажалост, покојног брата и његовом породицом. Касније смо били код мамине тетке Десе у Бачком Грачацу. То су били једини људи који су нам изашли у сусрет и прихватили нас као своје. Сигурно су и они имали своје бриге и проблеме, али показали су велико срце и емпатију. Када смо брат и ја требали кренути у школу, тада смо се стационирали у Земуну. Дуго смо, све до факултета и 2010. године, живјели у баракама преко пута касарне, данас су ту Земунске капије.
Како је изгледало прилагођавање новом почетку у туђој средини?
— У почетку нисам имала осјећај да смо брат и ја по било чему другачији. Можда сам у том периоду осјећала зрелије у односу на своју генерацију, јер ме живот није мазио. Међутим, није ми било јасно зашто нас тада поједина дјеца нису прихватала. Дешавало се да нам нису давали да се играмо са њима и да нас одбацују. Гледали су на нас у најмању руку као да смо припадници неке друге нације или вјероисповијести. Било је разних ситуација које бих могла да нaведем, али ми је једноставније да то заборавим и свима све опростим. Временом, када су нас добро упознали — све је дошло на своје.
Да ли сте у дјетињству говорили ијекавицом?
— Нисам много говорила ијекавицом, вјероватно из разлога што сам била јако мала када сам дошла у Србију, међутим користила сам неке изразе који су указивали да сам рођена далеко од Србије. На примјер мама би ме послала у продавницу да купим капулу (црвени лук у главици), али ме трговци нису разумјели и ја бих онда од маме тражила да ми убудуће говори на језику којим се прича у Србији. Било је оних који су замјерали на другачијем нарјечју и који једноставно не разумију да је ијекавица дио нас. Живот ме је научио да не треба трчати пред руду. Ријетко потенцирам своје крајишко поријекло – не кријем га, напротив, веома сам поносна на то, али сам брзо сазрела и схватила да ми није свако пријатељ. Бити добар човјек не зависи од мјеста поријекла. Имала сам срећу да стекнем пријатеље из разних крајева и веома сам поносна на њих.
Када сте први пут након рата отишли у Книн — какви су Вас осјећаји преплавили?
— За разлику од мог брата, ја од Олује до данас никад нисам била у Книну, ни у мамином Мазину, ни у татином Србу. Једноставно, није се указала прилика. Надам се да ћу у догледно вријеме поћи.
Рекли сте да Вам је рукомет био „штит” у животу. Како је почела та љубав — сјећате ли се првог тренинга, прве лопте, првог гола?
— Тако је — рукомет је заиста био мој штит. Потпуно случајно сам почела да тренирам, са тринаест година. Наставник физичког Драган Комненић ме је једном позвао да браним на школском такмичењу. Тада ме је запазио тадашњи тренер ЖРК Земун, Влада Шимичић и дао ми своју визит-карту. Моји родитељи тада нису могли да ме воде на тренинге — тата је поправљао аутомобиле, мама му је помагала у радионици. То им је био приоритет: да обезбиједе најосновније за живот. Вјероватно су мислили да ћу, као и већина дјеце, тренирати пар мјесеци и одустати.
— Али ме је наш, нажалост сада покојни, комшија из Земуна, Милан Кеца, поријеклом из Суваје, одвео на мој први тренинг у ЖРК Земун. Тренер је био Саво Грља, који је уједно био и предсједник клуба, иначе Миланов колега с посла.
— Сјећам се тог дана врло добро — била сам борбено дијете, пуно енергије и ината. Већ на том првом тренингу сам се добро показала и тако је све почело. Од тада рукомет није био само спорт, него дио мене.
Када сте схватили да спорт може бити више од игре — да од њега можете и живјети?
— То сам први пут схватила са петнаест година, када сам бранила за први тим Младости из Нове Пазове. Моја прва стипендија била је 500 динара — и била сам неизрециво срећна. Послије сам добијала плату од 8.000 динара, али осјећај да сам својим радом нешто зарадила, да могу сама себи купити неку ситницу — био је непроцјењив. Годинама касније, када сам имала двадесет четири, двадесет пет година и када сам се породила, додатно сам сазрела. Тада сам први пут свјесно донијела одлуку да ће рукомет бити мој животни позив. Почела сам још више да радим на себи — физички, али прије свега психички. Учила сам да вјерујем у себе, да се изборим са неправдама и падовима, да се упркос свему не предам.
Ко су били Ваши најважнији тренери — људи који су у Вас вјеровали када можда нисте ни Ви сами?
— Тешко питање, јер сам током каријере прошла много тренера. Свако од њих оставио је неки траг, нешто што ме је на крају обликовало. Вјерујем да од свакога можете научити бар једну ствар — и ако то примијените, већ сте бољи човјек и спортиста.
— Ипак, издвојила бих неколико људи који су ми били кључни на том путу. Саво Грља и Влада Симићић — моји први тренери у ЖРК Земун, који су ме први препознали и усмјерили. Дејан Тодоровић из ЖРК Нова Пазова, који је увијек вјеровао у мене и био уз мене чак и у најтежим тренуцима, након саобраћајне несреће. Милан Вујко, који ме је позвао у Црвену звезду као карика која је недостајала да се освоји титула. И, наравно, Срђан Ђорђевић, тренер голмана, у кога имам безрезервно повјерење и чија ми је подршка изузетно важна.
Кад сузе саме потеку
— Након прогона, први пут сам у Хрватску отишла 2019. године, када смо са тадашњим клубом из Нове Пазове ишла у Осијек на пријатељску утакмицу.
— Сјећам се, када смо прешле границу и ушле у Хрватску, пролазећи кроз нека села и градове, обузео ме је неки чудан осјећај — и само сам почела да плачем. У том тренутку је поред мене била Марија, моја пријатељица која је касније трагично страдала у саобраћајној несрећи. Стегла ми је руку, јер је знала све о мом животу и да ми је то био први повратак послије рата.
— И данас, кад помислим на то вријеме, на своје родитеље и све што смо прошли — крену ми сузе. Али трудим се да не размишљам превише о томе, јер ми је тако лакше. Много људи који ме познају, осим оних најближих, и не знају шта сам све проживјела. Трудим се да увијек будем позитивна и насмијана.
Преживјели сте тешку саобраћајну несрећу у којој сте изгубили пријатељицу и саиграчицу Марију Павловић. Како се човјек врати у живот након што је гледао смрти у очи?
— Ух… преживјела сам, и то је најважније. Човјек, вјерујем, ни сам не зна колико може да поднесе док не дође у такву ситуацију. Искрено, ни ја то нисам знала. Знам само да сам по природи велики борац.
— У тим тренуцима нисам мислила о себи, већ о својој кћерки Сташи — о томе да морам да останем ту због ње. Мислила сам и на родитеље, који су, након свега што су прошли у рату, поново пролазили кроз бол и страх.
— Најтеже ми је било да гледам људе око себе — њихове сузе, тугу, невјерицу, бригу. У тим погледима сам видјела колико их боли. Једноставно сам знала да ће све проћи. Све увијек прође — само што ране остају. А за њих треба и времена и снаге.
Јесте ли икада стварно помислили да одустанете — и шта Вас је на крају од тога спасило?
— Ако изузмем смрт моје најбоље другарице и тај период од неколико мјесеци када сам била сломљена, и физички и психички… можда сам тад највише посустала. Била сам као биљка — другарице су ме купале, бринуле о мени, носиле ме кроз те дане када нисам имала снаге ни да говорим.
Ипак, чак ни тада нисам озбиљно размишљала да одустанем. Јер, чак и кад ми то падне на памет — ја нисам сама. Више нисам само ја битна. Битна је она — моја Сташа. Она ме враћа у живот, сваки пут.
У 34. години обукли сте дрес репрезентације. Шта Вам је пролазило кроз главу кад сте чули да ћете дебитовати за Србију?
— Искрено, увијек сам маштала и потајно се надала том позиву. Када би ми људи око мене говорили „биће, позваће те, заслужујеш”, то ми је давало вјетар у леђа, али било је тренутака када бих, ипак, изгубила наду. Али никада нисам одустала од себе. Увијек сам говорила: „Одустајање није опција.”
— Радила сам на себи у сваком смислу — физички, психички, емотивно. Када је коначно услиједио позив, емоције су биле помијешане. Вратиле су ми се слике свега што сам прошла и колико је пут до звијезда био трновит. Али управо зато је тај тренутак још слађи и дражи.
Да ли планирате након играчке каријере да останете у рукомету?
— Јако бих вољела да останем у рукомету. Он је увијек био моје свјетло на крају тунела. И то је спорт у који сам се дефинитивно заљубила, и у коме желим да наставим да радим и након каријере.
Ћерка – највећа подршка (Фото – Приватна архива саговорнице)
Кћерка Сташа је кренула Вашим стопама и тренира рукомет. Колико Вам то значи и како изгледа кад Вас гледа на терену?
— Сташа је кренула мојим стопама, још је мала, али жели да буде као мама. Њено мишљење ми је најважније — она је мој покретач и ослонац, чак и са само девет година. Пружа ми велику подршку, паметна је и добра, и за мене нема већег успјеха од тога што је уз мене и учи од мене.
Поносна на личко поријекло
Горданин отац, Маринко Ђилас, потиче из старе личке породице са Крчког Брда, краја познатог по храбрим и поносним људима. Њен дјед Војин Ђилас, погинуо је када је њен отац Маринко имао свега седам година. Прадједа Дане Ђилас, био је солунац — јунак Првог свјетског рата који је прошао албанску голготу. Данин отац, Вучен Ђилас, био је темељ тог стабла, човјек од части и ријечи.
Са мајчине стране, Горданини су Ковачевићи, такође из Лике. Њен дјед Пајо, као и његов отац, носио је исто име — име које се с поносом преносило генерацијама. Бака Дарин отац се звао Илија Кончар, још једно личко име које у себи носи слободарску снагу, честитост и постојаност тог краја. Из тог личког поријекла потекла је и Горданина снага. Она и данас каже да јој је „упорност у крви”, као и да у свакој својој побједи осјећа дах својих предака.
Колико је важно да се чују приче „дјеце из колоне”, да се тај дио историје не изгуби у тишини?
— Вјерујем да је изузетно важно чути приче људи из колоне. Ми смо, генерално, врло срчан и борбен народ. Данашње генерације треба да разумију колико живот понекад може бити тежак, да много тога не добијете на тањиру, него морате добро да засучете рукаве да бисте нешто постигли.
Да ли са спортистима из Книна — као што су Милан Борјан, Огњен Добрић, Милош Дегенек — одржавате контакт? Да ли међу вама постоји та „книнска веза”, нека врста тихог разумијевања и заједништва?
— Нажалост, нисмо у контакту, али наравно да постоји разумијевање и подршка. Велики поздрав за њих и многе друге овом приликом.
И за крај — ако бисте могли нешто рећи оној четворогодишњој дјевојчици из колоне, шта бисте јој данас поручили?
— Рекла бих јој да не брине, да ће све бити добро. И да само храбро гази напријед.
Овај медијски садржај суфинансиран је од стране Mинистарства информисања и телекомуникација
Ставови изнијети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је додијелио средства
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
