КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

  • Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40.

 

У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине.

Ја сам, као дијете, доживио оно што нико није (или ријетко) – почиње Симо своју исповијест[1]. Када је рат почео (1941) имао сам двије године, а брат три мјесеца. Дошле су усташе у љето 1941. године да купе Србе. Мој ћаћа и мајка су се успјели извући, водећи са собом нас дјецу. Кренули су у једно хрватско село, ђе је ћаћа имао једног пријатеља, који се звао Перица Николетић. Сви су се расплакали када смо дошли код њих на врата. Све оне које су усташе ухватиле у селу одвели су на стријељање. Неки су покушали и да побјегну.

Када су их поређали при брду да их поубијају наишао је неки њихов натпоручник Буквић на мотору, па их упита:

– Шта ће овај народ ође? Свима се следила крв у жилама, па не могу ништа да кажу. У том тренутку је изашла моја стрина Петруша и вели њему:

– Ми смо православни, а довели су нас ође да нас побију!

Онда је он рекао:

– Сви ови  људи да иду својим кућама!

Наишло је и његово теретно ауто са војницима, којима је наредио да чувају село од херцеговачких усташа. Долазиле су касније усташе из Херцеговине, али нису нам могли ништа, од ових војника. Неког  усташу Раича из Херцеговине убио је Крешо Иванковић, јер је насрнуо на Србе. Остали су се повукли за Херцеговину. И тако се то смирило.

Знало се да ће, кад тад, доћи поново усташе из Херцеговине. И дошли су 1942. године да опљачкају наше село. Кренули су из Драчева, али је наша стража са брда примјетила то. Са нашима је командовао Лазар Брстина. Звао их је да се врате и да не могу даље. Они то нијесу послушали, већ су се развили у стријелце. Наши су запуцали по њима и убили им једног коња. Вратили су се назад.

А, 1943. године крили смо се и спавали у једној јами, нас десетак (мој ђед, отац, стричеви..).

Једно јутро напуштају јаму ђед и други, а остали смо само ја и ћаћа. И пошто нико не долази да нам се јави (већ дуже вријеме), отац ме пита да ли смијем остати сам да он оде у село, око 4 километра одатле, да види шта се дешава. Ја кажем да смијем. Он је пош’о једно сто метара од јаме, па се онда вратио да види да ли ја плачем.

Након тога је отиш’о кући, ђе су моји брали грожђе (имали смо пуно винограда). Рек’о је свима да ме оставио у јами.

А они сви на њега:

– Зашто си га оставио?

Он се онда вратио и са раздаљине од једно 80 метара зове мене. Ја чујем да ме зове, али не познам глас и нисам се јавио. Он је мислио да сам заспао. Сиш’о је доље и види ме у крају јаме, ђе сам побјег’о и да неспавам.

Каже ми: – Што се не јавиш, магарац један, кад чујеш да те зовем?

Ја сам поч’о плакати и велим му да се нисам одазво, јер у јами одлијеже као да није твој глас. Онда се и он расплакао.

Симо Бојбаша је прво дијете крштено у цркви Светих Петра и Павла у Глушцима. Црква је грађена у периоду од 1929 до 1939. године

До 1944. године су нас мало оставили на миру. А онда су дошле усташе да покупе све из села (углавном жене и дјецу). Било је то у септембру мјесецу. Ја сам чув’о јарад са једном тетком у огради. Дошла су четворица усташа и спровели и нас и јарад у село. Ту су већ сви били на окупу. Онда су нас довели до села Дубравица, ђе су чекали камиони. Неко је и побјег’о уз пут. Ја нијесам мог’о, јер сам био мали. То је село комшијско, али нам нису дали ни воде. Одатле су нас потоварили у четири војничка камиона и одвезли у Метковић. Тамо је био затвор. Кад смо се појавили у Метковићу, зачула се вриска и весеље, као да воде заробљене војнике, а не жене и дјецу.

Моја мајка је видила (осјетила) да ту нема шале, па ми је рекла да се непримјетно извучем из затвора и одем код једног ђедовог пријатеља Саве Шакоте из Козица, који је у Метковићу имао радњу. Ја сам се, да ме нико не види, провукао из затвора, али га нисам знао наћи. Лутао сам градом све док ме један усташа није трефио и поново вратио у затвор. Ја сам се опет сјутра извукао и нисам нашао ту кућу, па су ме опет вратили у затвор. Три дана смо ту били, а онда су сви упућени у Јасеновац. Ја сам се у задњи час извукао уз једну жену, која је знала ђе станује Шакота. Показала ми је кућу и ту сам наш’о Шакоту. Био сам код њега три дана. Он ме није смио држат даље, већ ме је дао Мати Макару, Хрвату, пријатељу мога ђеда. Он ме је са својом шћерком прослиједио за Мостар. Рођак мој је био самном. Једне прилике сам иш’о код његове мајке, моје тетке, која је побјегла од усташа и сретнем стрица Нику; вози храну затвореницима на колицима. Кад сам га видио јако сам се обрадовао. Пошто он туда вози често, каже мени да му се не јављам, јер ће ме усташе убити, ако то виде.  И нисам му се више јављао.

Дошла је и 1945. година и пад Мостара. У тим јединицама је учествовао и мој ћаћа, и неко му је каз’о да сам ту. Наш’о ме је и донио ми је онај њихов хљеб, већи од мене, и ја сам га појео. Пош’о сам са њим у његову јединицу и тамо сам се шалио са војницима. Ту смо били седам дана. Његов командант је сваки дан тражио да  ја дођем у јединицу и да се шалимо. Отолен су они кренули за Зеленгору, а ја сам ост’о. Мој ђед је знао да сам ја ту, па је дошао по мене и вратио ме кући.

Они који су одведени у Јасеновац, тамо су и убијени. Међу њима су били: моја мајка Боса, баба Мара, брат Милорад од три године, сестра Даница од шест мјесеци и тета Милица.

                                                    проф. др  Јово Радош / Слободна Херцеговина

 

[1]  Запис о Симовом казивању, који је начињен  прије петнаестак година, пронашао сам ових дана у мојим списима

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар