ЛАЗАР ШКОБО: ИЗГУБЉЕНИ ГРАД

  • Сви смо ми одрасли на неким причама. То су оне приче које смо слушали док још нисмо стекли довољно зрелости и довољно мудрости да разоткријемо њихову праву срж. Та казивања била су и више него вична да ушетају у наша срца, прожму се кроз нашу личност и учине нас оним што данас јесмо.

Фото: www.novosti.rs

Управо тако сам ја нетремице слушао док ми је отац говорио о граду своје младости, о сунцу изнад Требевића, опоју севдаха, шапату чаршијске калдрме…Елегично је описивао кафане које нису разликовале Србина, Хрвата или  муслимана, него су свакога ко закорачи у тај мали боемски свијет дочекивале као свог рођеног брата, као свог Сарајлију.

Пажљиво упијајући татине ријечи успио сам у својој машти изградити читав омањи универзум. Замислио сам његову  срећну прошлост и осмислио своју још срећнију будућност. Међутим једно је машта, друго је стварност…

Данас сам корачао том истом чаршијом, а шапате поново нисам чуо. Од свега остала је само јека, језива, неартикулисана.  Јека која оплакује промашене животе, несуђене љубави, изгубљене године…Скамењен и скршених снова по ко зна који пут постављам старо питање.Ко ми те узе мој несрећни граде???

Питање јесте тешко, али и одговор јесте близу. На нама је да будемо савјесни, упорни, храбри и да трагамо за њим. Као у сваком послу, тако и у оном  најболнијем било би одговарајуће,  одговорно, па и природно да кренемо најприје од самих себе.

Читао сам давно неки чланак о вуковима. Крволочне звијери, рода CANIS, слични су псима. Вукови се групишу у чопоре, а на челу истог налази се вук вођа тј. Алфавук. Он чува своје младе брине о њима, а сигурност чопора преча му је од сопствене. Читао сам о овој подмуклој дивљачи, али читао сам и Домановића, а Домановић пише о људима. Његов вођа за разлику од алфавука не зна за осјећај одговорности. Улице су му слијепе, одлуке фаталне и за своје стадо не би дао ни један нокат. Мада морамо признати да је наш славни писац у поређењу са протјераним сарајевским Србима сасвим солидно прошао. Он је имао једног вођу и о томе написао једну приповијетку. А ми данас бавећи се овом темом можемо написати цијелу цјелцату књигу и то све са уводом, фуснотама и горким закључком. Рекао сам ваља увијек почети од себе. Тако сам и урадио!

Али и када се дотакнемо оних других, не треба много размишљати па да увидимо да и ти други нису баш толико други и другачији од нас. Прије пет вијекова дијелили смо једну вјеру, прије  пет деценија једну нацију, данас  дијелимо једну земљу…

…Ипак, чини се да никад даљи нисмо били.

Јер шта год и колико год нас везивало сузе прогоњеног и мржња гонитеља не могу бити исто. Нису исто ни страх и бијес, ни крв и жеђ, ни жртве и злочинци. Као Хришћани и као Срби не смијемо не опростити, као разумни људи не смијемо заборавити. Опраштањем спашавамо душу, памћењем спашавамо себе.

Дакле, наша судбина опет jе у нашим рукама. Само би добро било да се те руке овај пут не тресу, не свађају и не ломе једна другу, већ да заједнички и снажно узму у кљештац муку која их напада.

Стара и нашироко знана латинска пословица каже:,,Историја је учитељица живота”. Толико понављана, толико употребљавана, за неке превазиђена фраза, за нас изгледа немогућа мисија. Мислим да нам је свима овдје одлично јасно да је крајње вријеме да ово немогуће преточимо у обавезно, да немар замјенимо крвавим залагањем и да коначно схватимо ко смо, шта смо , гдје смо, с ким треба, а с ким не треба да идемо.

На крају желим још само нагласити да ова бесједа није очајнички покушај тражења криваца, нити уперивања прста у било кога. Данашњим говором шаљем свој скромни апел свима вама и свима нама да почнемо већ једном учити из својих грешака (кад бар имамо из чега), и да сад јаче него икад вјерујемо и боримо се за срећнију, квалитетнију и праведнију будућност наших покољења.

Лазар Шкобо

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Dalibor Reply

    Ovaj momak ima Boziji dar u sebi za istoriju i za govornistvo. Neka dio svoje karijere posveti svojoj majci koja ga je rodila. Zasluzila je to. Carstvo joj nebesko.

Оставите коментар