„На видику немамо таквог човјека. Нико га не може замијенити.“ (Митрополит Амфилохије о оцу Лазару Аџићу)
Митрополит Амфилохије, Лазар Острошки и владика Атанасије
У Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, данас је, на празник Светог Амфилохија Иконијског, служена заупокојена архијерејска Литургија са четрдесетодневним поменом блаженопочившем Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Такође, данас се навршава двадесет година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког, рођеног Гачанина и једног од најпознатијих острошких духовника. У овој дубокој симболици великих датума нема ничега случајног. Света Три Црногорска Јерарха – Петра Првог, Петра Другог и Амфилохија – Господ је објединио у животним стазама и данима упокојења. Тако и данас, на дан Светог Амфилохија, ми се сјећамо Лазара и Амфилохија, наших духовника као наших богољубивих и братољубивих отаца.
У предговору књиге монахиње Јелене Станишић Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког, блаженопочивши АЕМ Амфилохије је написао: „ Ова књига, драги читаоче, жели да буде не просто сјећање на овог сродника по духу и по тијелу Светог Василија, коме је вјерно послужио, него свједочанство о њему и његовом лику, као будитељу и еванђелском неимару и препородитељу људског срца и душе и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“
Живот и дјело наших блаженоуснулих богоугодника потврђују да је свака стопа од Лазаревог Гацка до Амфилохијеве Мораче светосавска и световасилијевска, да је пут који се из далеких стољећа пред нама простире јединствен као Истина и да је ова земља наших славних и светих предака, окупана мученичком крвљу, постала света и завјетна. Светом земљом корачају свети људи, чији је дух непролазан, чије су ријечи незаборавне, чији су трагови неизбрисиви. Јутрос, на парастосу блаженоуснулом Митрополиту, Епископ Атанасије се присјетио разговора са Св.Јустином Ћелијским.
– Кад је требало млади Ристо да се монаши, питао је оца Јустина које име да узме, а ава Јустин је одговорио: „Ових дана сам превео житије Светог Амфилохија Иконијског, да узмеш то име, Амфилохије, њега су анђели рукоположили.“ Приђем тада ави Јустину, био сам близу њега, па кажем: „Он је анђео Цркве, епископи су анђели Цркве, они су га приводили.“ Он одговори: „Ух ви историчари, па то је истина. Светог Амфилохија су рукоположили епископи на челу са Светим Василијем Великим, била су то бурна времена, 4. век, кад су се појавили јеретици, њега је привео Свети Василије Велики и био је славни његов ученик и њему је Свети Василије упутио своје капитално дело О Духу Светоме. (…) Наш отац, брат и саслужитељ Митрополит Амфилохије, прошао је тај пут и зато је светла образа изашао пре 40 дана са овога света и душа из тела и пристао престолу Христовоме. Данас га приводи престолу врховнога Бога Оца, вечнога родитеља Сина и вечнога исходитеља Духа Светога, и Оца свију нас – рекао је владика Атанасије.
На стази његовог архијереја Митрополита Амфилохија и свих његових претходника, отац Лазар Острошки је био личност која је снагом своје вјере, у великој мјери, означила обнову православља у Црној Гори. Наша је дужност да се у невремену наших живота сјећамо њихових племенитих душа, а они ће, несумњиво, молитвама из вјечности допринијети да сваком прегаоцу Бог даје махове.
ОТАЦ ЛАЗАР АЏИЋ – БИОГРАФИЈА БОГОУГОДНИКА
Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа.
Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао тетку како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце.
Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама.
Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали.
– Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза.
Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”.
Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци.
Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеника, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију.
Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар.
О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи.
Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза.
– Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову.
Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног.
– Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи.
Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка.
– Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана.
Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар.
У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха.
Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао.
Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију.
И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот.
Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу.
Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава.
Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог.
Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа.
Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да му је био и остао вјеран до краја.
Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже:
„Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. (Монахиња Јелена )
Вјечан спомен блаженопочившим духовним оцима Митрополиту Амфилохију и Архимандриту Лазару.
Монахиња Јелена (Станишић) – Положи наду на Господа. (http://manastirpiperi.me/arhimandrit-lazar/)
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
