„О три предмета не жури да говориш: о Богу – док не утврдиш веру у њега, о туђем греху – док се не сетиш свога, и о сутрашњем дану – док не сване.“
Братство Црногорац слави Бадње вече 2017. Испред Храма Рођења Пресвете Богородице У Старим Дулићима код Гацка
Ускраћени за спокојно овоземаљско трајање – Херцеговци су били приморани да говоре о њима: и о Богу, и о туђем гријеху и о сутрашњем дану који ће повезати наша сјећања у једну цјелину. Дедијер вели да су Херцеговци „људи здравих живаца, умјерени и отмени у разговору и (…) добри богомољци. Страх од Бога је велик, они стварају оне лијепе народне молитве.“
Божић у Херцеговини буди различита сјећања. Она лијепа, Шантићева, «кад је као поток текла срећа кротка». И она друга, ратна сјећања, која су трајно урезана у меморију херцеговачког народа. Божић су Херцеговци славили и у најтежим временима. Тешко је и замислити народ херцеговачки у збјеговима, у планинама, током Другог свјетског рата. Гладни, подијељени, у безименом страху од свега.
Кад бисмо се вратили у вријеме Великог рата, опет бисмо видјели страшне зимске слике. Крвави мојковачки бадњаци 1916.године, потом гладна 1917, о којој Требјешки пјева :
„Коприва је многога спасила И зато се она огласила Без ње многи мора је нестати Па је треба на олтар метати Те служити на њој летурђију Нека народ памти Аустрију.“
Осим глади и рата, то вријеме је донијело и Шпањолску грозницу. На крају рата, народ се враћао у села, на згаришта, и настављао даље. Васкрсао је српски народ и опет проживио страдање – голготу Другог свјетскога рата. Уљудност Херцеговаца Дучић је дефинисао као највећи облик отменог израза. На такву уљудност херцеговачких Срба, у једном божићном јутру, усташе су одговориле ножем, и окрвавиле га, невином српском крвљу. Да ли су икада кољачи нејачи херцеговачке, убице српске дјеце и паликуће, братоубице помрачене завишћу, стојећи пред огледалом, упитале саме себе: Гдје ти је брат, Каине? Да ли је икада то огледало било одраз сопствене савјести? Јесу ли је имали? Ајлозије Степинац је стварање НДХ означио као час у којем је «крв својим мистериозним везама са земљом проговорила умјесто језика». Теорија «крви и тла» још није изашла из глава његових насљедника.
Стога би било поучно када би хрватски историчари представили својој јавности хрватске усташке злочине, али не по узору на «другосрбијанске» историчаре, који оцрњују свој народ, у духу самопорицања, већ вођени чињеницама, као јединим правим мјерилом.
Не дозволимо да нам незнанци из других крајева и земаља усађују њихову «истину» у главу.Нијесу они богом дани пророци и памтише, нити су свједочили српску трагику у прошлом вијеку, нити ће остати да дочекају нову, на херцеговачком тлу. Нама су прађедовске кости највећа истина. Њихова расутост означава нашу страдију и борбу са најмање двије историје.
Једну историју су исписали комунисти, над забетонираним херцеговачким јамама. Другу историју пишу западни историчари, опечаћену осиромашеним уранијумом. Трећу историју, као појачану верзију западњачке, пишу наша зла браћа, чији су дједови убијали наше дједове. Најмање три историје су написане ножевима, крвљу српском умјесто мастила. Кад је истина избила из дубоких јама, са стратишта, испод згаришта, из Јасеновца, Јадовна и Корићке јаме, кад су проговорили крвљу везана браћа, синови и рођаци – просуле су се у прах њихове историје.
Све окупације долазе споља, а током комунистичке, окупирали смо сами себе, изнутра. Срби су се подијелили и одродили једни од других. Удаљавајући се од Бога, удаљили су се од стварности. Живјели су под велом „братства и јединства“, очију завезаних пионирским марамама, и дочекали нова страдања и нове прогоне. Нама, херцеговачким Србима, расутим по трима државама, остаје да се носимо са својом трагиком и да вјерујући у Бога и у српство, чекамо дан када ће свјетло истине засијати над српским земљама.
Нашу вјеру у Бога утврђујемо преносећи са генерације на генерацију безмало библијску причу о страдању једног народа и његовом опстанку, милошћу Божијом, на земљи херцеговачкој.
О туђем гријеху говоримо тражећи сопствене грешке, опомињући генерације које долазе да опросте, али да не забораве, истовремено позивајући братоубице да својој дјеци не усађују болесну мржњу и братоубилачке помисли. Бог није дао Каину да га убије Авељово потомство, него да проведе живот у страху. Нико братоубицу Каина није убио, него је он живио у страху од свих – и то је била његова земаљска казна. Живио је означен биљегом братоубиства.
На наше највеће празнике дешавала су се наша највећа страдање. Стога је сваки велики српски празник подсјећање на нашу трагику и христоликост наших мученика. Говоримо о сутрашњем дану, јер се у претпразничком, посљедњем дану поста, чистимо од свих лоших помисли. Ако постоји и мрвица мржње данас је морамо избацити из себе, да бисмо сутрашњи радосни дан дочекали у миру. Као највећа свјетлост долази нам дан Христовог рођења, а прије његовог свитања, нека нас помилује чудесна љепота стихова из Шантићеве Претпразничке вечери.
«Сјутра је празник. Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку.
(…)
И акорд звони… Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри… Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем…»
1910 — 1911.
ТЕКСТ: Раде Црногорац, студент ФПН-а у Београду
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
