Слободна Херцеговина » 77 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДУЧИЋА – “Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека”

77 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДУЧИЋА – “Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека”

  • Удружењe Требињаца у Београду од 2014. године, када је обновљено, сваке године на празник Благовијести уприличи скуп на Калемегдану поред бисте Јована Дучића и на тај начин обиљежи годишњицу смрти чувеног српског пјесника и првог амбасадора Краљевине Југославије чије име са поносом носе.

– Поштујући мјере o забрани окупљања које је прописала Влада Србије, а које су узроковане вирусом корона, ове године Требињци нису у могућности да 77. годишњицу од смрти Јована Дучића обиљеже на уобичајен начин – рекао је предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић.

Он је додао да се цијела планета нашла у искушењу, али да готово не постоји ниједна животна ситуација коју Дучић није описао у својим књижевним дјелима.

Жарко Ј. Ратковић и ученици ОШ „Јован Дучић“ поред бисте чувеног српског пјесника на Калемегдану

– Данашње вријеме када читаво човјечанство проводи у изолацији је права прилика да се подсјетимо Дучићеве мисли “зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека” – рекао је Ратковић и подсјетио на цитат из “Блага цара Радована”.

“Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другоме. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт и живот. Човек је највећа штеточина на земљи. “

– Кад већ не можемо да излазимо из својих кућа и посветимо се другим пословима, ово је вријеме да изнова читамо Дучића који никад није припадао само Требињу, Херцеговини и српском роду, већ свима који га разумију – поручио је Ратковић.

Жарко Ј. Ратковић, предсједник Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду

 

Он је додао да и у овим околностима Удружење поштује завјет чувеног пјесника.

– Дучић је тражио да се не купује цвијеће за његов одар и бисте, већ да се помажу сирочад и они којима је помоћ потребна. Слиједећи његову жељу Удружење је ове уплатило новчани прилог нашем земљаку Данилу Медару, који је поријеклом из Седлара, а данас живи у Крајујевцу, чију су породицу погодиле многе невоље – рекао је Ратковић.

Претходних година на годишњицу смрти Јована Дучића говорили су најгласовитији српски пјесници Матија Бећковић, Гојко Ђого, Рајко Петров Ного, Милосав Тешић и Божидар М. Глоговац.

Удружење Требињаца се потрудило да афирмише и дипломатски рад Јована Дучића кроз изложбу „Јован Дучић у дипломатији“ и објављујући књиге “Анексија Босне и Херцеговине и српско питање” и посебно вриједно дјело „Дипломатски списи“ која обухвата 182 дипломатска списа и 14 извора из његове веома богате каријере, која је трајала од 1910. године до 1941. године у девет држава и 13 мисија.

Текст и фото: Трифко Ћоровић

Са отварања изложбе „Јован Дучић у дипломатији“ у Горњем Милановцу

Најмаркантнија личност српске књижевности прве половине XX вијека

Највећи филозоф међу песницима и највећи поета међу филозофима, Јован Дучић, био је најмаркантнија личност српске књижевности у првим деценијама 20. века. Сматра се да је рођен 1872. године у Требињу. Отац му је био трговац и погинуо је у устанку 1875. године, а мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака. Прешао је пут од учитеља по српским школама у Аустро-Угарској до амбасадора у европским градовима.

Судбина му је била наклоњена од дана када се родио у Требињу, које је имало, не једанпут, пресудну улогу у српској историји. Провео је живот по метрополама, у путовању, посматрању, размишљању, читању добрих књига, али је мислима вазда био присутан у Србији, која за њега увек била изнад свих, као и национално јединство.

Његова блистава дипломатска каријера, није била ни чиновништво, ни рутинска прагматика, већ трагање за мотивима и односима и улажење у дубоке корене.

Мешавина детета и искусног дипломате, бриљантног козера из светског друштва и усамљеног песника, познаваоца и духовних и материјалних добара овог света, он није био само естета, већ и песник са израженим националним ставом, који се и те како трудио да својом укупном активношћу — писањем политичких текстова и лириком — свој народ одржи на окупу. С великим догађајима свог времена живео је у Мојој отаџбини, с прошлошћу у Царским сонетима и Дубровачким поемама, са историјским личностима у путничким писмима и есејима. Дивећи се Немањићкој култури, он је у својим прозним делима, с поносом говорио о нашем средњовековном друштву и његовим носиоцима — о цару Душану, деспоту Оливеру и деспотици Марији Ани, кнезу Лазару. Најважнија фаза у његовом раду обележена је збирком из 1908. у издању СКЗ. То су песме из циклуса „Сенке по води“, „Јадрански сонети“, „Плаве легенде“.

Његове последње песме, „Лирика“, обележавају крајњи домет његовог певања, и мисаоно и временски.

Нигде Дучић није тако нескривен, отворен и емоционалан.

Ту он говори о свом животу и својој смрти, и те песме имају незаменљиву лепоту људске исповести. Све што није успео да искаже у поезији, изразио је књизи „Благо цара Радована“, а путописи „Градови и химере“, које је стварао 40 година, спадају у највише уметничке домете српске прозе.

Салонски господин и мајстор модерног стиха и тона у српској поезији, у прози и стиху, Дучић је и у рад и у живот уносио реда. Умео се заносити и људима и књигама, и идејама и сновима, али је у свакидашњим поступцима остајао мудар.

С почетка, Дучићев бол више је био литераран и филозофски него личан. Њега занима судбина човечанства и космоса, а не појединца. И кад даје неку историјску појаву, стилизује је песнички и филозофски. Више песник природе него љубавни, он о љубави више мисли него што је доживљава. Такође, место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, он узима туђи, западни и латински идеал лепоте, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике.

Открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, ретка осећања, бизарна и префињена. Своја најбоља дела он је дао, не на почетку него на крају свога рада. Велики песнички мотиви, у другој половини његовог живота, јесу усамљеност, љубав, тражење вере, помирење са смрћу. Далеко од снобизма који су му, за живота, толико пребацивали, (замерано му је да је салонски песник и да је за узоре изабрао другоразредне песнике) он сад пише песме у којима нема глуме.

Његов свет је сад више унутрашњи него спољашњи, поетски утисак сублиман. Усамљен он би да воли и буде вољен, али све његове љубави су несрећне. Па ни жена о којој он пева није одређена, јер не пева о жени које има, него које нема. Безбрижан живот, усамљеност међу иноверцима и одсуство дубљег религиозног васпитања у младости учинило је да се Дучић, дотада изричит паган, тек у познијим годинама опомене хришћанства.

Уз животно искуство, пресудан утицај на откриће вере имао је његов боравак у Египту и путовање у Палестину. Дотад обожавалац паганског живота, говориће: „,Ниједна црква на свету није толико религиозна колико је поноћ атинске долине“, да би пред крај живота, исписивао друга, хришћанска уверења. У песми „Повратак“ овај боготражитељ осећао је да ће се са Творцем сјединити и у Господу упокојити вечним миром, тек онда кад његов „прах мирно пређе у грумен глине ужежене“. Тада, како песник каже, између њих више неће бити међе. Међе, оне духовне, као и да нису постојале, и он се, нарочито у годинама своје духовне и песничке зрелости, смело загледао у онострано.

Проживевши изузетно богат живот (али ипак бивајући доста усамљен), Дучић је прешао дуг пут од Требиња до Америке, од паганства до хришћанства, од народне поезије до европских модерниста. Неподмитљив и једнак себи, своје писање завршио је као и свој живот, дијалогом, који је сам и усамљен водио с Богом. На Благовести 1943. године, овај блистави ум, преселио се у дворе Господње.

Дио текста Леле Мирковић  публикован у Новинама Београдског читалишта ( Број 46—49, Октобар—Децембар 2011.)

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: 77 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДУЧИЋА – “Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека”

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина