77 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДУЧИЋА – “Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека”

  • Удружењe Требињаца у Београду од 2014. године, када је обновљено, сваке године на празник Благовијести уприличи скуп на Калемегдану поред бисте Јована Дучића и на тај начин обиљежи годишњицу смрти чувеног српског пјесника и првог амбасадора Краљевине Југославије чије име са поносом носе.

– Поштујући мјере o забрани окупљања које је прописала Влада Србије, а које су узроковане вирусом корона, ове године Требињци нису у могућности да 77. годишњицу од смрти Јована Дучића обиљеже на уобичајен начин – рекао је предсједник Удружења Жарко Ј. Ратковић.

Он је додао да се цијела планета нашла у искушењу, али да готово не постоји ниједна животна ситуација коју Дучић није описао у својим књижевним дјелима.

Жарко Ј. Ратковић и ученици ОШ “Јован Дучић” поред бисте чувеног српског пјесника на Калемегдану

– Данашње вријеме када читаво човјечанство проводи у изолацији је права прилика да се подсјетимо Дучићеве мисли “зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека” – рекао је Ратковић и подсјетио на цитат из “Блага цара Радована”.

“Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другоме. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт и живот. Човек је највећа штеточина на земљи. “

– Кад већ не можемо да излазимо из својих кућа и посветимо се другим пословима, ово је вријеме да изнова читамо Дучића који никад није припадао само Требињу, Херцеговини и српском роду, већ свима који га разумију – поручио је Ратковић.

Жарко Ј. Ратковић, предсједник Удружења Требињаца “Јован Дучић” у Београду

 

Он је додао да и у овим околностима Удружење поштује завјет чувеног пјесника.

– Дучић је тражио да се не купује цвијеће за његов одар и бисте, већ да се помажу сирочад и они којима је помоћ потребна. Слиједећи његову жељу Удружење је ове уплатило новчани прилог нашем земљаку Данилу Медару, који је поријеклом из Седлара, а данас живи у Крајујевцу, чију су породицу погодиле многе невоље – рекао је Ратковић.

Претходних година на годишњицу смрти Јована Дучића говорили су најгласовитији српски пјесници Матија Бећковић, Гојко Ђого, Рајко Петров Ного, Милосав Тешић и Божидар М. Глоговац.

Удружење Требињаца се потрудило да афирмише и дипломатски рад Јована Дучића кроз изложбу „Јован Дучић у дипломатији“ и објављујући књиге “Анексија Босне и Херцеговине и српско питање” и посебно вриједно дјело „Дипломатски списи“ која обухвата 182 дипломатска списа и 14 извора из његове веома богате каријере, која је трајала од 1910. године до 1941. године у девет држава и 13 мисија.

Текст и фото: Трифко Ћоровић

Са отварања изложбе “Јован Дучић у дипломатији” у Горњем Милановцу

Најмаркантнија личност српске књижевности прве половине XX вијека

Највећи филозоф међу песницима и највећи поета међу филозофима, Јован Дучић, био је најмаркантнија личност српске књижевности у првим деценијама 20. века. Сматра се да је рођен 1872. године у Требињу. Отац му је био трговац и погинуо је у устанку 1875. године, а мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака. Прешао је пут од учитеља по српским школама у Аустро-Угарској до амбасадора у европским градовима.

Судбина му је била наклоњена од дана када се родио у Требињу, које је имало, не једанпут, пресудну улогу у српској историји. Провео је живот по метрополама, у путовању, посматрању, размишљању, читању добрих књига, али је мислима вазда био присутан у Србији, која за њега увек била изнад свих, као и национално јединство.

Његова блистава дипломатска каријера, није била ни чиновништво, ни рутинска прагматика, већ трагање за мотивима и односима и улажење у дубоке корене.

Мешавина детета и искусног дипломате, бриљантног козера из светског друштва и усамљеног песника, познаваоца и духовних и материјалних добара овог света, он није био само естета, већ и песник са израженим националним ставом, који се и те како трудио да својом укупном активношћу — писањем политичких текстова и лириком — свој народ одржи на окупу. С великим догађајима свог времена живео је у Мојој отаџбини, с прошлошћу у Царским сонетима и Дубровачким поемама, са историјским личностима у путничким писмима и есејима. Дивећи се Немањићкој култури, он је у својим прозним делима, с поносом говорио о нашем средњовековном друштву и његовим носиоцима — о цару Душану, деспоту Оливеру и деспотици Марији Ани, кнезу Лазару. Најважнија фаза у његовом раду обележена је збирком из 1908. у издању СКЗ. То су песме из циклуса “Сенке по води”, “Јадрански сонети”, “Плаве легенде”.

Његове последње песме, “Лирика”, обележавају крајњи домет његовог певања, и мисаоно и временски.

Нигде Дучић није тако нескривен, отворен и емоционалан.

Ту он говори о свом животу и својој смрти, и те песме имају незаменљиву лепоту људске исповести. Све што није успео да искаже у поезији, изразио је књизи “Благо цара Радована”, а путописи “Градови и химере”, које је стварао 40 година, спадају у највише уметничке домете српске прозе.

Салонски господин и мајстор модерног стиха и тона у српској поезији, у прози и стиху, Дучић је и у рад и у живот уносио реда. Умео се заносити и људима и књигама, и идејама и сновима, али је у свакидашњим поступцима остајао мудар.

С почетка, Дучићев бол више је био литераран и филозофски него личан. Њега занима судбина човечанства и космоса, а не појединца. И кад даје неку историјску појаву, стилизује је песнички и филозофски. Више песник природе него љубавни, он о љубави више мисли него што је доживљава. Такође, место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, он узима туђи, западни и латински идеал лепоте, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике.

Открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, ретка осећања, бизарна и префињена. Своја најбоља дела он је дао, не на почетку него на крају свога рада. Велики песнички мотиви, у другој половини његовог живота, јесу усамљеност, љубав, тражење вере, помирење са смрћу. Далеко од снобизма који су му, за живота, толико пребацивали, (замерано му је да је салонски песник и да је за узоре изабрао другоразредне песнике) он сад пише песме у којима нема глуме.

Његов свет је сад више унутрашњи него спољашњи, поетски утисак сублиман. Усамљен он би да воли и буде вољен, али све његове љубави су несрећне. Па ни жена о којој он пева није одређена, јер не пева о жени које има, него које нема. Безбрижан живот, усамљеност међу иноверцима и одсуство дубљег религиозног васпитања у младости учинило је да се Дучић, дотада изричит паган, тек у познијим годинама опомене хришћанства.

Уз животно искуство, пресудан утицај на откриће вере имао је његов боравак у Египту и путовање у Палестину. Дотад обожавалац паганског живота, говориће: “,Ниједна црква на свету није толико религиозна колико је поноћ атинске долине”, да би пред крај живота, исписивао друга, хришћанска уверења. У песми “Повратак” овај боготражитељ осећао је да ће се са Творцем сјединити и у Господу упокојити вечним миром, тек онда кад његов “прах мирно пређе у грумен глине ужежене”. Тада, како песник каже, између њих више неће бити међе. Међе, оне духовне, као и да нису постојале, и он се, нарочито у годинама своје духовне и песничке зрелости, смело загледао у онострано.

Проживевши изузетно богат живот (али ипак бивајући доста усамљен), Дучић је прешао дуг пут од Требиња до Америке, од паганства до хришћанства, од народне поезије до европских модерниста. Неподмитљив и једнак себи, своје писање завршио је као и свој живот, дијалогом, који је сам и усамљен водио с Богом. На Благовести 1943. године, овај блистави ум, преселио се у дворе Господње.

Дио текста Леле Мирковић  публикован у Новинама Београдског читалишта ( Број 46—49, Октобар—Децембар 2011.)

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: 77 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДУЧИЋА – “Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека”

Оставите коментар