Category

Кaко не испуцaти једaн рaфaл словa кaд о нaшој Херцеговини, мојој Билећи и мојим Билећaнимa читaв свијет ових дaнa бруји. А чини ми се, бруји подједнaко, кaко сa ове похвaлне и позитивне тaко и сa оне негaтивне и осуђујуће стрaне. Рaзумјећи и једне и друге, овим словимa д...

Када год напустим мој градић, било на дужи или мањи временски период, мисли ми, не мојом вољом, а можда ја не желим да признам, одлутају ка једном мјесту. Мјесту гдје почињу сви немири, гдје је настао највећи број стихова измамљених посебном инспирацијом, коју све до прије ...

Знате, ако вас који вјетар случајно нанесе друмовима Републике Српске, и почне дувати ка југу, сигурно ћете се наћи на тлу једне старе земље, земље поплочане каменом, земље Херцегове. Ни мање ни више, ходаћете тлом Светога Саве, тамо гдје је једном одмарао испод  старога храста...

Зашто вам није важно што су наши преци гинули, да бисмо ми живјели, донекле и могу разумјети. Јер кад је жив мртвог разумио? То што мислите да је најважнији живот „овдје и садаˮ, опет могу разумјети, јер „страх животу каља образ честоˮ. То што сте принуђени на недјело...

МИ ЊИМА ‘ЉЕБА И КАЈМАКА, ОНИ НАМА ОЛУПИНУ Кад се срушио енглески борбени авион марке „велингтон“ у село Подгорје код Билеће, мјештани су у првом моменту помислили да је пало небо на земљу. Тог прољетног јутра 1944. пробудио их је страшан прасак, не...

Имала сам свега пет или шест година кад сам први пут прочитала пјесму Остајте овде, од Алексе Шантића. Још ми пред очима штрче они стихови…Сунце туђег неба. Ех, како може бити туђе небо, питала сам се тада наивно и дјетињасто. Питала сам се све док на ТВ-у нисам престала да...

Када сам ишао у основну школу (која је одавно срушена и зарасла у алугу) сваке године смо добијали задатак да напишемо писмени рад о прољећу. Трудили смо се да што љепше и што осјећајније опишемо најљепше годишње доба. Та ми је навика остала до данас, иако сам већ загазио у шесту...

Можда ћу с оваквим мишљењем бити Робинзон Крусо на острву које се увелико и сигурно напушта, можда ће ми неки Петко спотакнути весло спаса, али ја од њега одустати нећу. Нећу, јер заиста тако мислим. Ја не знам да ли смо ми свјесни како свако својим, а сви нашим, животима морам...

 Можда сам ја нека ријетка врста, нека човјечија рибица, или изданак Панчићеве оморике, један од последњих бораца за очување и поштовање гусала. Мој мозак, брушен тврдим херцеговачким каменом и слух развијен уз струне гусала, не дају ми заправо да их се одрекнем. И нећу! То ш...

Толико тога се данас пласира преко ових електронских медија и друштвених мрежа да се ја дивим свима онима који још увек имају и воље и жеље да нешто читају.  О штампи и нашем новинарству сам већ писао, а за књиге које, само пажљиво и мудро биране, жуде за вољом својих читалац...

“ У овом времену невремена, једино што преостаје човјеку је вјера у добре људе и вјера у Бога. И једно и друго, знам, сигурно постоје. Добрих људи у мањини, али има их. Кад спознаш и препознаш такве људе, држи се њих и слиједи њихов пут. Можда буде горак и трновит, али ...

      Кључ од наше куће баци у купину, Немој га остављати испод отирача. Не поклањај га роде ни кћери ни сину. Ускоро ће бршљан, купина и драча У алугу обући пусту омеђину.   Доћи ће вријеме разваљених струга. Гдје се некада пјевао животу стих, Уза...