ХУМСКИ ЗАПИСИ: Гусле
-
Можда сам ја нека ријетка врста, нека човјечија рибица, или изданак Панчићеве оморике, један од последњих бораца за очување и поштовање гусала.
Мој мозак, брушен тврдим херцеговачким каменом и слух развијен уз струне гусала, не дају ми заправо да их се одрекнем. И нећу! То што оне поје траје вијековима. То што оне чувају има темељ, а тај темељ смо ми сами. Они који кроз гусле мисле, причају и кроз гусле живе. Они којима су преци у аманет оставили да их чувамо. Наши преци којима су гусле биле и оловка и папир, и књиге и имање.
Боље је ИМАЊЕ^ него НЕМАЊЕ.
А ми хвала Богу имамо са чиме се поносити и о чему зборити и пјевати.
Зато ГУСЛЕ опстају у камену, на камену и из камена Старе Херцеговине, громко говорећи „НЕ ОДРИЧИТЕ СЕ МЕНЕ!“
Коме гусле у кућу не висе, ту је глува и кућа и људи…Често су говорили наши стари.
Гусле за нас нису само инструмент, оне су за нас „божанство“, оне су култ, оне су бренд, оне су ријеч, оне су историја.
Кроз гусле се казивало, живјело и трпило. Са њима се све предеверало и на плећа изнијело. Благо томе коме гусле истакну врлине, жив остане и пошто погине. Тешко оном коме гусле истакну мане, тај је мртав и кад жив остане.
Зато се никад не одричимо гусала, јер кућа без темеља није кућа но руина. А гусле су темељ сваког правог Србина. Као и колијевка, од дрвета исклесане, и једно и друго рађају живот. Колијевка љуљајући а гусле пјевајући.
И све док се још чује звук гусала, вјештим покретом гудала, звук историје, звук живота и звук вјере, за нас има наде!
Нас, оне, који се не стиде ни гусала, ни опанака, ни родитељских суза и жуљева, ни имена ни презимена. Има наде да ће гусле и даље јечати, гуслари пјевати, а ми их чувати тамо гдје је најсветије… ту поред иконе.“
Аутор: Марко Никчевић
.
Захваљујем се аутору текста Марку Никчевићу у име фб странице ‘Гусле’ и у своје лично име на борби за очување гусала, које су део наше богате традиције.