КЋЕРКА ВОЈВОДЕ КЕСЕРОВИЋА: Још увијек нема слободе!

  • Послије обраћања историчара и организатора молитвеног помена у Лисичијем потоку, у Београду, водитељ најави да ће се за крај програма обратити и своје свједочанство подијелити једна жена, која је била живи свједок комунистичког терора у `ослобођеној` Србији.

Милена Кесеровић (Фото: Трифко Ћоровић)

Неко донесе столицу и стави је испред званичних представника и гостију који стајаху уз стијену са крстом мученика Црвеног терора.

Отежалим али одлучним ходом приђе једна стамена жена и сједе баш испред принца Филипа и принцезе Данице Карађорђевић. Јасно се осјетило да је стигао главни говорник на овом још увијек прећутном помену.

– Нека ме најаве! – достојанствено затражи жена.

– Сада ће вам се обратити најмлађа кћерка команданта Расинско-топличког корпуса у Другом свјетском рату, војводе копаоничког Драгутина Кесеровића, која је са мајком прошла искуство комунистичког терора. Она ће вам прочитати своје записе о тим данима.

Јасан и громак глас, као августовска муња Светог Илије, пресјече тишину у гробном рову. Сви стојимо као на литургијској проповједи – испод наших ногу кости мученика, испред нашег лица глас од мучеништва!

Да ли је вриједило преживјети, запита се на крају исповједница?!

Сви ћутимо, ни сами немајући одговоре. Ноге ми полако тону у влажну земљу. Невидљиве руке хватају се за њих – то кости хоће да изађу из гробнога мрака! Убијена истина иште живи глас!

Свједочанство прочитано код Краљеве чесме (Фото: Трифко Ћоровић)

Послије завршеног програма прилазим госпођи Милени Кесеровић и љубим јој руке. Над гробницом 3 000 убијених Београђана вјерних Христу и оданих Краљу, гледам у кћерку војводе Кесеровића као у васкрсење од Истине. Пита ме чији сам и одакле сам. Ту започиње наш кратки разговор за “Слободну Херцеговину”.

– Дајте ми Слободну Херцеговину, моја мајка је Херцеговка! – са живом срећом викну жена.

– Мој отац, поручник Драгутин Кесеровић, започео је војну службу у Невесињу. То је било послије рата, за времена Краљевине. И неком приликом организована је свечаност у хотелу, у средишту Невесиња, ту је срео моју мајку. Заједно су игралу Краљево коло, а она је имала 27 или 28 година. Исто вече је пришао њеним родитељима, поклонио се и затражио њену руку. Моја мајка, Веселинка Поповић, била је кћерка Мирка Поповића из Невесиња. Имали су петоро дјеце, а ја сам њихово најмлађе дијете. Служба је оца водила из Невесиња, преко Мостара и Котора до Крушевца, гдје га и затиче слом Краљевине.

Пишем књигу о страдању моје породице, Христа и Краља ради, а зваће се “Тамо су капи моје крви”.

То су ријечи моје мајке на умору. Прије смртног часа тражила је да одем у Крушевац и да нађем затворску зграду, и ћелију број 13. Да са зидова мучилишта изгребем трагове њене крви и да јој тај прах донесем. Жељела је да уз то умре и буде сахрањена. Имала сам мало дијете и нисам се одлучила да одем у Крушевац. Тамо су капи моје крви, говорила ми је!

Питам је како је провела живот, гдје је радила и како.

Завршила сам вишу реалну гимназију у Приједору, тамо ми је сестра била учитељица. Нисам имала средства да путујем и плаћам стан у Београду.

Јако тешко сам добила посао, нико није хтио да ме прими за стално, па сам радила на одређено вријеме у Општини. И онда сам чула да на колегијуму помињу моје име: “Па, како сте њу примили?! Да ли знате ко је она и чија је?!” . Послије ми рекоше да више не долазим на посао.

ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ: Милена са сином Александром (фото: Трифко Ћоровић)

Касније сам нашла нови посао у Индустрији школских учила и намјештаја из Обреновца. Ту су примали бивше затворенике, осуђиване убице, али и четничке синове и кћери. Тамо и мене примише. Директор је био неки Црногорац, Тадић, и био је потихо наклоњен четницима.

Има ли слободе и хоћемо ли је дочекати? – питам загледан у очне дубине Милене Кесеровић.

Нема је још увијек! Вољела бих да је видим док сам жива. Моја мајка је стално питала мог мужа: “Сине Момо, каква је ситуација?”.

Непрестано се надала, a он joj вели: “Све је по старом.”

У тој нади живјела је 81 годину.

 ГОРАН ЛУЧИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: Слободна Херцеговина » ПОМЕН КОД КРАЉЕВЕ ЧЕСМЕ: Већина Београђана ни данас не зна за гробницу у којој лежи 3.500 жртава комунистичког теро

  2. Pingback: Ћерка војводе Кесеровића: Још увек нема слободе! - TAMO DALEKO

  3. Небојша Reply

    Хвала Херцеговци!

  4. Дејан Гајић Reply

    Бог да живи потомке славног војводе. Поздрав из Крушевца.

  5. Miso Reply

    Ko pokla i predade okupatoru na hiljade Srba ako su svi nevinasca ?

Оставите коментар