Завичајно удружење Гачана на челу са Светозаром Црногорцем још је у априлу 2015. године поднијело приједлог да српска пријестоница додијели једну од улица Богдану Зимоњићу. Надлежна комисија Града Београда до данас није реаговала, а Слободна Херцеговина пренос текст Удружења Гачана који стоји у образложењу овог приједлога
Српска Стара Херцеговина, која је постојбина Немањића, Обилића, Карађорђевића, Вука Караџића, Јована Цвијића … је кроз вијекове рађала јунаке чија је ратничка слава потресала Турску а касније и Аустро-Угарску империју.
Један из плејаде најугледнијих херцеговачких првака је свакако и свештеник, кнез а касније и војвода Богдан Зимоњић, који потиче из краја где се морал учи примјером а начела предају уз гусле. Један је од великих српских великана који су започели херцеговачке устанке. Потиче из старе свештеничке породице. Његов дјед Јован ишао три пута у Цариград да моли турске султане за положај поробљене раје. Последњи пут измолио је да српске цркве могу да имају мала звона и која могу да звоне за време православних светковина.
Породица Зимоњић је преко триста година градила српску историју Херцеговине и њена улога у ратовима са Турском је огромна и незаменњива. Војводу Богдана красила је велика национална свијест, снажно вјерско осећање, култ предака и традиције, неизмјерна љубав према свом завичају и поробљеном народу из кога је црпео најбоље особине. Сав свој живот подредио је националним питањима и борби за ослобођење од Турака. Прво је са црногорским Сенатом средио односе потписујући за херцеговачки народ веома повољан уговор, што је омогућило борцима за ослобођење, а у случају потребе и прогоњаним породицама да се склањају у Црну Гору и тиме омогући већи замах ослободилачким устанцима.
Један је од ретких који је по узору на Карађорђа учествовао у свим устаничким биткама са Турцима од 1852-75 године, на Муратовици, Планој, у Липнику, Церници, Дулићима, на Равном, у Пиви, Казанцима, Зборној Гомили, Бобатовом гробљу, на Крсцу ( отео турски барјак), Пресјеци, код Острога, у Дуги, Пиви, Бањанима, на Вучјем Долу је разгонио Турке на буљуке… Дуго година је затварао најважније пролазе преко Пиве и Голије за Никшић али и држао путеве Гацко-Билећа и Плана- Столац укључујући висораван Љубиња и тако задобио надимак гатачки Југ-Богдан у старој светосавској Херцеговини. После много битака Турци су чак били уобразили да га ,, метак неће’’. О јунаштву војводе Богдана Зимоњића писао је и Владика Николај у Мисионарским писмима ,, Оно што за попа Богдана очевидци причају, мислим, не налази се ни у легендарним песмама индијским. Он је толико веровао, да га Провиђење штити и да не може погинути, да је уплашеним друговима викао: склоните се иза мојих леђа! А како су широка леђа била у попа Богдана, ти то боље знаш, пошто си га жива гледао “.
Ратовао је против Дед-аге Ченгића, Мурата Диздаревића, Селим – паше; Шефкет – паше; Муктар-паше; Сулејман-паше. На потезу Крстац – Равно –Чемерно – Добро поље срушио је 42 турске куле и тако битно допринео урушавању Турске на територији Старе Херцеговине.
Његов вишедеценијски ратнички стаж и углед у народу, као и његов предлог да се поново диже устанак био је пресудан на састанку херцеговачких главара о дизању устанка 1875, познатији као Невесињска пушка.
Четири пута је, за време његовог тридесетогодишњег војевања био затваран у чувене мостарске казамате, али је сваки пут на различите начине успевао да се извуче. Последњи пут је руски конзул Безобразов гарантовао да ће Богдан напустити Херцеговину и отићи у Русију на обезбеђена богата имања и велику плату. Међутим, Богдан није могао да остави неослобођени народ и изневерио је договор са конзулом. Турски казамати га нису могли сломити ни умирити. Човјек ,,стијена’’ није се дао срушити, једном је био приморан и да сам запали и своју рођену кућу у Пустом Пољу и напусти завичај.
Човјек горостас, снажан и храбар, неустрашив, изнад свега непоткупљив, био је деценијама страх и трепет за туску царевину на простору Гацка, Пиве, Бањана и шире Херцеговине. Турци су га се плашили и зазирали од њега а народ му се дивио и уважавао га видећи у њему крај ропства и слободу. Као такав ушао је и у народну пјесме што у Херцеговини није баш лако.
Често је био у ситуацији да преговара са Турцима и у тим приликама се показао као веома мудар и проницљив, интелектуално надмоћан над онима који су оличавали силу. Једну од таквих супериорних ситуација најуверљивије је описао Иво Андрић, кроз сусрет са Омер пашом Латасом, који је већ приликом руковања морао да употреби обе руке да би прихватио једну Богданову ,, белу и неотпорну, али огромну као недопечен хлеб “. Познато је да је Андрић Богданов лик описивао са великом љубављу.
У мемоарима Анта Даковића пише да га је и владика Раде позивао на савјетовања, шо говори колико га је цијенио.
Владимир Ћоровић пише: ,, Неколико херцеговачких вођа, као и силни поп и војсковођа Богдан Зимоњић, човјек планина могу да уђу у Карађорђеву епоху “.
Оставио је поносно потомство: Петра ( проглашен је за свеца) ; Стевана ( јунак у битци на Вучијем долу) и Аћима.
Умро је у родном селу Гареви код Гацка у Херцеговини у деведесет шестој години, дочекавши слободу свог народа за коју се читав живот борио.
Животни пут Гачана Богдана Зимоњића заслужује достојно мјесто у српском памћењу, увјерни смо ми његови земљаци у српском престоном граду и зато предлажемо да једна престижна улица у Београду носи назив Војводе Богдана Зимоњића.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
