„Суочени смо са национализмом и фашизмом који прожима све поре нашег друштва“.

Тако своју потребу да обележе једно од најужаснијих страдања у Другом светском рату, Новосадску рацију, описују „војвођански антифашисти“.

Нажалост, довољан је и површан поглед на текст објављен на сајту који се зове тако интернационално, антифашистички – Портал грађана Војводине „Аутономија“, и увидети да се иза ове акције и у главама њених организатора крије сасвим други антифашизам од оног који би бранио и евентуално одбранио жртве неке нове „Рације“ или сличног непочинства. Јер, како се нешто тако интерационално као што је антифашизам може упражњавати у тако строго одређеном малом оквиру?

И чему то?

Можда наши „антифашисти“ заправо не мисле на фашизам када кажу да се против њега боре.

Прво, кроз сваку њихову реченицу прожима се безочно изједначавање појмова национализам и фашизам. Наравно, они га не именују, али и не крију да при том мисле на српски национализам. „Данас је“, кажу, „национализам присутан на графитима и у систему образовања“! Дакле, по мишљењу наших врлих „антифашиста“, у српском образовном систему се образују млади националисти, пардон, српски националисти, пардон, фашисти – јер, то је исто, зар не?!

Све то ови млади „револуционари“ говоре на скупу који би требало да је организован да би одао пошту страдалима од фашизма – у првом реду Србима!

Да! Србима! Јер, у тој монструозној акцији мађарских фашиста страдали су прво виђени Срби, најпре православни свештеници, протојереји, протонамесници, јереји, пароси. Они су убијани бестијално, јавно мучени и понижавани. И чак и у тим ужасним, безнадним тренуцима, тешили су свој народ, позивали их на молитву, храбрили их вером у Христа и Царство Небеско.

Међутим, у тексту који читамо, „антифашисти“ звуче као да цитирају „Манифест комунистичке партије“, идеолошки се, као прави комунисти, обрачунавају са класним непријатељем, док за свог архинепријатеља, поред, наравно, капиталиста (Маркс и Енгелс се смешкају са небеса), наводе „духовну елиту“. „Национализам“, кажу, „погодује духовној елити у Србији“. Духовна елита, то су наши оци, јереји, протојереји, пароси, налик онима које су мађарски фашисти везивали ланцима за кола и вукли кроз улице Мошорина.

Неко ко себе назива антифашистом за свог најгорег непирјатеља препозна Српску Православну Цркву, односно Православље као такво, поставља се питање зашто се тај неко не назове „антиверник“, „антиправославац“ или препознатљивије антихрист?

Зашто се крију иза имена антифашизма када је јасно да њима не смета фашизам, онај стварни, који су, на крају крајева, победили православни Руси, већ их ужасава васкрло Православље које је до недавно текло улицама Црне Горе, док је из Новог Сада „антифашиста“ Бојана Ватић урлала да „антифашизам и Српска Православна Црква не иду заједно“ и да је „Српска Православна Црква заједно са Милошевићем започињала ратове?!“, а Мило Ђукановић колико јуче, на конгресу своје партије, након епског пораза који је доживео од Православља, изјављује најужаснију лаж за коју ће, сигурна сам, бити кажњен, да је Црква, наша Црква, саучесник у геноциду!!

Колико морају бити очајни сви ти безверни и бесциљни људи који се боје снаге коју вера улива младима, па да ту веру и ту снагу изједначавају са фашизмом?