• Сутра се у Хрватској одржавају јубиларни парламентарни избори, десети по реду од стицање државне независности. Иако је пандемија “невидљивог непријатеља” стала свему у крај, јасно је да се демократија и њени процеси не смију зауставити макар Влада остала без demos-a.

За 151 посланичко мјесто у хрватском Сабору гласаће се у десет изборних јединица Хрватске, једанаеста изборна јединица је хрватско расијање, укључујући Босну и Херцеговину – за коју се бирају три представника, а дванаеста је резервисана за националне мањине, међу њима и српску – која има право на три представника. Право гласа стекло је нешто више од 3,8 милиона држављана Републике Хрватске.

За хрватско исељеништво у Сабору су резервисана три мјеста, а како изборне прогнозе предвиђају можда баш та тројица (троје) превуку стрелицу власти на политичким тасевима.

У овом хрватском предизборном финишу занимљиво је једно кандидатско име из Босне и Херцеговине, а које вам желим представити. За њега ће се сигурано чути ако буде изабран у хрватски Сабор, у “натегама” са хрватском тешком десницом. У тој полемици неће се моћи заобићи помен источне Херцеговине, а која је и овај пут показала да је по политичкој субверзивности и историјској непредвидљивости много атрактивнија од њене западне близанкиње.

На листи Мост-а, политичке странке основане 2012. године у Метковићу, кандидован је као трећи за дијаспору, Твртко Миловић, Хрват из Кисељака.

Твртко је рођен у Сарајеву, по образовању је дипломирани политиколог, а у досадашњем стажу највише се посветио раду са медијима. Тренутно обавља функцију директора Документарног програма Јавног сервиса Радио-телевизије Босне и Херцеговине, а ове године је одлучио да се кандидује за представничко мјесто у хрватском Сабору под слоганом – “Хрвати Босне бирају Твртка!”.

И нема ту ништа чудно.

Но политика не би била дама сумњивог морала да не лијеже са свима огољено и прљаво. Тако су и политички противници Твртка Миловића већ почели са његовом изборном дисквалификацијом на нивоу његовог поријекла, како он каже “бројећи му крвна зрнца”. Оспоравају му право на хрватско име и појашњавају да он може бити тек Србин из околине Сарајева, а никако Хрват, иако се тако осјећа! Да ствар буде занимљивија ни Миловић не скрива своје српско поријекло, али ни своје страсно хрватство за које се годинама залаже. На свом фејсбук профилу са поносом је подијелио податак да му је дјед био Богољуб Миловић из околине Невесиња, а када га је водитељ у тв-интервјуу упитао шта је по националности био његов дјед Богољуб, он је одговорио да то не зна, те да је дјед већ одавно мртав да би га то питао, при том не скривајући да су Миловићи поријеклом Срби из Невесиња.

Прича каже да се млади Богољуб Миловић, Србин из Заборана код Невесиња, током Другог свјетског рата борио као припадник четничких одреда у источној Херцеговини, а да се пред крај рата престројио у партизанске колоне, одселио за Кисељак и тамо оженио Анкицом, Хрватицом. Од њиховог сина потекао је Твртко Миловић, данас кандидат за представника босанских Хрвата у хрватском Сабору.

Да им се не би поновио политички скандал, попут оног са др Даворином Периновићем, Србином поријеклом из Билеће, а који је 1990. године у Сарајеву основао Хрватску демократску заједницу БиХ и постао њен први предсједник, Хрвати су на вријеме реаговали упозоривши своје национално бирачко тијело да је источна Херцеговина поново снијела кукавичје јаје за хрватско политичко гнијездо.

Ми Твртку Миловићу желимо успјех на сутрашњој хрватској изборној утакмици, са препоруком да у Сабору не скрива своје српско поријекло и хрватску домољубност, као што ни многи други то нису чинили, а то им није засметало да постану велики Хрвати! Историја је већ изрекла своје – нема страсног Хрвата док га не подоји мајка Српкиња!

Важно је подсјетити да су Заборани код Невесиња тешко пострадали и у задњем рату у здруженом злочину хрватско-муслиманских снага на Видовдан 1992. године, а највише убијених било је баш из породице Миловића.

На крају, можда би на бази свега написаног било нужно и корисно предложити да се у источној Херцеговини установи музеј историје српског динарског конвертитства као ендемске врсте националног преумљења, типичног за српско народно разобличење и антисрпско раслојавање. Ова установа била би нужна као незаобилазна претходница у разумјевању будућег музеја геноцида над Србима. Западна Херцеговина је при том најближа жива огледна област ове конверзије, а у Црној Гори се ти развојни стадијуми управо могу најбоље испратити.
Овај јединствени музеј привукао би како свјетску научну пажњу, тако и многе потомке попут Твртка, а који би дошли да истраже коријене свог породичног и националног преумљења.

Горан Лучић