ФОТО: Горан Лучић / Слободна Херцеговина

Завичај, увек један корак даље,
Од срца које га тражи; памтим силазак

Завојем друма низ падину,
кроз ужурбано сребро

На полеђини безбројног лишћа маслињака
У подневном ветру; ту где сам добио име,
Ту где су реке брзе и бистре, а у ваздуху

Пољубац претка живи помешан са прашином,
Ту препознајем грану у кљуну голубице
Што лепрша му у крви, после потопа
Незнаних успомена: то је зановет,
Заиста зановет, пролећни пламен клисура –
Али је ужасно строга мера ових брегова,
И одвојени камен није плод што пада
Са лаке гране; само тачнији можда
Бива распоред звезда где од почетка горе
Све ове речи, задане одједном:
Ево, ту ми је верност старија од сећања
И прамен чисте прашине за петама када одем.