• Око саблажњивања јавности причом да су шестоцифрене бројке страдалих државни пројекат Србије, од стране човека који треба да се бави истином о Јасеновцу, односно (Невена) Ћулибрка: Три су велика пада у светској историји – пад негдашњег архангела Луцифера, пад негдашњег апостола Јуде и пад негдашњег римског епископа, данас званог папа. Та три пада су изазвала један други, наведеним редом, али и сви досадашњи падови происходе из њих.

Пише: Сретен Ћеранић

Срби су, после вековног страдања за крст часни и слободу златну, ушли у Југославију. Тај период Свети Владика Николај описује стихом „на три вере оком погледују, а ниједну право не светкују“. То је резултирало покољем у другом светском рату – убеђење Срба да се може направити пакт са отпалим, без имало последица. С ове дистанце, можемо да устврдимо да је Свети Владика тајновидио Републику Српску, литије и велику обнову храмова која се дешава последњих 30 година.

Но, да се вратимо на Ћулибрка.

Ми имамо доказе да се он огрешио о исправност српске вере, скрнавећи Никеоцариградски симбол. Као такав, он је – макар на тој једној миси – склопио савез за једним од тројице палих. И то у чему?

Негација Истребљења – од прилике, превод речи Холокауст – је кренула чим су ратне ране почеле да зарастају. Томе сведочи случај Србољуба Живановића, којега је поменути Ћулибрк имао прилику уживо да слуша, а којега су комунистичке власти цензурисале. Он је био на челу комисије која је утврдила да је минималан број јасеновачких жртава – 730 хиљада.

Ко је, само у Јасеновцу, убио 730 хиљада људи – превасходно Срба?

фото: РТРС

Већина католичког, данас хрватског живља је пореклом српско. Католизација се десила када су неки, начином описаним код Матавуља, одабрали да оду за земаљским уместо небеског. Тако су склопили савез са друга два отпадника – архијеретиком из Рима и издајником Среброљупцем. Начин на који су 1941. започели своју независност је савез са трећим и најгорим. И то под патронатом Рима, чији „свештеници“ су ишли и дизали ђавоља светилишта у НДХ.

Негација Истребљења је деценијски подухват Хрватске, интезивиран након победе Маспока, у ком учествују локалне римске испоставе да бише пилатовски опрали руке од Истребљења. Исте оне испоставе са којима је владика Ћулибрк служио екуменску мису пре пар година. И самим тим, склопио директан савез са најмање једним (архи)отпадником, аболирајући индиректно другу двојицу.

Онај који данас аболира Ћулибрка, нарочито онај део где нас тера да вагамо речи о Степинцу – тај нас тера у нове падове. То би значило да, као у цитираној песми Св. Владике Николаја, храмове не дижемо Творцу него себи, и опет нас тера на старе кланице. Просто није вероватно, поред толико клирика који о жртвама НДХ-а могу писати дисертације, једном таквом темом у СПЦ руководи човек који је служио екуменску мису, склопивш тако Унију са најгорим релативизаторима. Ако већ не можемо да од наше Цркве направимо Пећку Патријаршију, која је веру чувала у најтежим моментима распада нашег Царства, и чувала кад је укинута (јер је дејство наставила!), онда можемо макар да унијатима отмемо тако важну тему. Као јамац да ћемо се некада вратити изистинском православљу, које је подигло светородну лозу Немањића и (сећањем на њу) српску нацију.

Велики пријатељ српског народа Гидеон Грајф је обелоданио незадовољство блаженопочившег српског Патријарха Иринеја радом Јована Ћулибрка.

Владика Јован славонски – фото: Трифко Ћоровић

Лично знам, а и чуо сам и од упућених приче, да је у СПЦ бројнија струја која не подржава унијатски рад, по ком је славонска епархија позната. Али, упркос томе, САНУ и СПЦ – као кровне институције српског народа – нису у стању да ставе ту епархију под контролу. То значи да се над њим пита нека „већа“ сила од српског народа, иста она која је „натерала“ СПЦ да се одрекне Македоније.

„Нико нема право да некоме опрашта у име оних чија је ћутња вечна.“ говорио је поменути проф. др Живановић. Можда баш и друштву Ћулибрка. Јер, они не ћуте. Земља проговара. Да 1990-их, пре рата, српски свештеници нису сашли у пребиловачке јаме – лево од Дрине би све били једни велики Пребиловци. Сама срећа јесте што се Олуја није претворила у нови Јасеновац. И свако ко опрости, или тера остале да опросте оно што се не опрашта – граде нови Јасеновац. А освете што се тиче, Освета је у Његовим рукама. Расуће зле и „дрхтаће од страха тамо где страха нема“. И чуће се плач и шкргут зуба.. Сила таме – како нас песник учи – небо да прекрије, неће бити јача од Силе Божије.

Сретен Ћеранић