ИНА ЦАРЈОВА ЗА СХ: Срби су завјетни, а Руси апокалиптични народ!

  • Док лутамо на путу између истока и запада, сликарка Ина Царјова сматра да су Срби свети и завјетни народ од кога Руси могу много да науче

    Ина Царјова (Фото: приватна архива саговорнице)

Одавно смо се уљуљкали живећи у времену поремећених вриједности, глобалистичког апсолутизма, отуђења у коме се намеће наратив да све оно што је наше је биједно или безвриједно,  а срећа и бољи живот су негдје далеко одавде – тамо гдје би ваљда требало да пошаљемо нашу дјецу да у трци за новцем изгубе памет, а надасве – вјеру и идентитет.

Постало је “нормално” да се све већи број Срба одриче Лазаревог завјета и жели да Царство небеско замјени “земаљским рајем”, као и да се у читанкама све теже могу пронаћи родољубиви стихови Шантића, Дучића, Ракића, Ерића, Црњанског, Јакшића, Диса, Бојића, Илића…

И таман када је савременом Србину сваки поглед у историју потиснут и представљен као ретроградан, архаичан, неприхватљив, па чак и прост и примитиван, на друштвеним мрежама појавио се снимак у коме Рускиња Ина Царјова јасно каже да ми јесмо оно у шта смо и сами престали да вјерујемо.

Српски народ и нашу земљу дефинише као завјетну и пркосну, дајући низ примјера од којих је најновији чињеница да је ријеч о јединој европској земљи која се не мијеша у сукоб на Истоку и упркос уцјенама одбија да уведе санкције земљи и народу са којима вијековима има запечаћене братске односе.

– Посрамила сам се што готово ништа не знам о земљи која шаље поруку “колико год смо мали бројем, имамо свој став”.  Зато сам пожељела да се лично увјерим да ли је то тако у стварности.

Да ли снага ријечи може промјенити пропагандну слику која се деценијама насилно намеће са свих фреквенција и како уопште једна жена има храбрости да се усуди да тврди супротно ономе што је глобални интерес? Ко је уопште Ина Царјова?

Ина Царјова (Фото: приватна архива саговорнице)

Њена харизма састављена је од одлучног погледа и осмјеха којим прати ријечи изговерене чистог срца и става поткријепљеног знањем и вјером теолога који је уједно и педагог и сликар.

Љепота случајности је одредила да се сретнемо у српској престоници у предвечерје Покрова Пресвете Богородице – празника кога на цијелој Васељени славе само руски и српски народ.  И баш на тај дан заказана је и Инина изложба, а на насловној страни каталога у коме је представљено педесетак њених радова je слика Поплава на Нерли којом доминира силуета Храма Покрова пресвете Богородице.

Каква симболика.

ИНА ЦАРЈОВА – Поплава на Нерли

  • Зашто је назив изложбе Поноћно сунце?

– Незахвално је, па и тешко да умјетник објашњава своја дјела. Боље је да тај одговор дефинише посматрач. Међутим, морам да подсјетим да је Русија земља у којој сунце никада не залази. Парадоксална је географска чињеница да је Русија истовремено најзападнија и најисточнија земља на свијету.

  • Зар није Јапан земља излазећег сунца?

– То јесте општи стереотип. Посматрајући географски, Русија влада територијама које су значајно источније. Поједини океански архипелази су удаљени чак 600 километара источније од Јапана. Међутим, друга половина Чулског полуострва прелази у западну хемисферу планете Земље. То значи да је тај дио полуострва заправо најзападнији на свијету. Дакле, сунце у Русији никада не залази, а то значи да сија и ноћу.

Ина Царјова (Фото: приватна архива саговорнице)

  • Постоји ли метафизичко објашњење?

– Тама влада. Разне су алегорије и симболи у историји човјечанства које се доживљавају као симболи зла. Тама нема властито биће, већ представља одсуство свјетлости. Мада физичким очима не видимо Бога, као вјерујући људи знамо и осјећамо присуство Христа. Поноћно сунце је свјетлост која сија у души сваког човјека невезано за искушења кроз која пролази.

  • Добар дио Ваших радова је посвећен српским манастирима. Да ли сте их обишли или сте их сликали на основу фотографија?

– Дио тих слика је посвећен манастирима и црквама које сам лично обишла. Истина, због кратког времена нисам могла све слике да завршим на лицу мјеста, већ сам их завршавала код куће. Радила би их потом по сјећању и запажањима. Једну слику сам сањала прије него што сам је насликала.

ИНА ЦАРЈОВА – Манастир Градац

  • Како?

– Ријеч је о манастиру Градац. Наиме, једно вече сањала сам лијепо српско село са црквом. Била сам под утиском који сам одмах пренијела на папир. Након неколико дана на интернету сам угледала фотографију и сазнала да је ријеч о о задужбини српске краљице Свете Јелене Анжујске. Кад се указала прва прилика посјетила сам манастир Градац и надам се да ћу у будућности добити благослов игуманије да у њему проведем неколико дана. Постоји још једна слика коју сам урадила, а да нисам обишла светињу. Ријеч је о манастиру Бањска. Као Рускиња не могу да уђем у  јужну српску покрајину – Косово, али сам манастир радила у свјетлу недавних немилих догађаја. Нисам имала представу како изгледа пејзаж око самог манастира, па је у мојој визији окружен непроходном густом шумом – тајгом. Крст који је на слици у реалности не постоји. То је старообредни крст са руског сјевера који сам додала као слободни елемент и који се донекле разликује од руског. Тај крст је посвећен Србима страдалим у тим трагичним догађајима.

ИНА ЦАРЈОВА – Манастир Бањска

  • Који је српски манастир на Вас оставио најјачи утисак? 

– У визуелном смислу најкомплекснији и најупечатљиви сакрални објекат СПЦ који сам видјела је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу. Тамо сам била са својом пријатељицом. Призор је био нестваран. По зимском магловитом јутру израњало је сунце и помањале су контуре и облици древне базилике и многобројни српски крстови који леже около исписани старом српском ћирилицом. У близини није било никога, владала је апсолутна тишина, чуо се само замах крила гаврана.  Други утисак је посјета Мишчићима. Наиме, са пријатељицом сам била у потрази за родним мјестом Светог Саве. Док смо се пробијали  кроз сеоски путић наишли смо на баку од које смо тражили савјет како даље. Како је то углавном предио у коме доминира муслимански живаљ бака се обрадовала што смо хришћанке и само је рекла „не идите никако доњим путем, само горњим“. Тај њен поклич као да нас је пратио цијелим путем и доживљавала сам га као заповијест, а не савјет. Заправо, ту баку сам доживјела као анђела чувара нашег ходочашћа који нас је довео на циљ – родно мјесто Светог Саве.

  • Већ сте раније помињали да инат и мерак сматрате најупечатљивијима ријечима, али и особинама српског карактера. Да ли Ваше име Ина може да се тумачи као женска именица те ријечи?

– Запазила сам у ријечи инат сличност са својим именом, мада би за мој карактер било адекватније да одговор дају моји пријатељи.  Кад говоримо о мераку, заиста се трудим да будем “мераколовац”. Недавно сам на мрачном небу угледала звијезду и како задњих недјеља учим српски језик тако што читам Црњанског и његове “Сеобе” сликала сам је телефоном. Тражећи њено име сазнала сам да је ријеч о звијезди Мерак која припада сазвијежђу Великог Медвједа.

  • Како обичним Русима звучи српски језик?

– Русима српски језик звучи мелодично и лијепо. Подсјећа на начин како свештеници у цркви читају Јеванђеље. Због тога би српски језик описала као црквену музику у којој препознајем одређене стилске фигуре. Језик је главни инструмент зближавања оних који се воле. Да та љубав не би остала декларативна, већ мјера дејствовања, било би лијепо да Срби уче руски, а Руси српски језик. Трудим се да у то име  моје слике буду израз љубави према Србима и српској култури.

КАКО СРБИЈУ ПРИБЛИЖИТИ ОБИЧНОМ РУСКОМ НАРОДУ

Ина признаје да просјечни Руси не знају о Србији онолико колико би требали да знају. Она је сама прије нешто више од годину дана једва нешто мало знала. Прије годину и по је први пут дошла у Србију као обичан грађанин који не представља никога и нема никакву организацију и њена знања су била скромна.

– Вриједило је доћи, јер сам схватила духовну суштину српског народа, па мада су историјски тренуци били варљиви и промјенљиви, љубав према Русији је увијек била присутна.  Зато сам се и заљубила у српску културу. Свој Телеграм канал сам посветила управо ширењу сазнања о српској културии објашњењима која ће бити пријемчива просјечним Русима. У том циљу је дала и интервју на тему „Шта је то Србија“ који је премашио 150.000 прегледа на Јутјубу и на тај начин постао најгледанији прилог везан за српско-руске односе.  

  • Какав је утисак на Вас оставио Храм Светог Саве и да ли се може поредити са Храмом Христа Спаситеља у Москви?

–  Пратила сам градњу цркве Светог Саве, као и читаву историју која је претходила. Током крвавог двадесетог вијека српски народ се у свакој могућој прилици трудио да сакупи новац како би изградио храм. Пуно је симболике у чињеници да је освештан оне године када је храм Свете Софије у Истанбулу поново претворен у џамију. Боравећи у Храму Светог Саве осјетила сам се као посланици Кнеза Владимира који су ходајући по разним странама свијета дошли у храм Свете Софије и светом Кнезу рекли “нисмо знали гдје се налазимо – да ли на небу или на земљи”. Након тога је Кнез Владимир ријешио да се крстимо и узмемо православље. Руси су, дакле, осјетљиви на естетски утисак. Кад помињемо Храм Христа Спаситеља у Москви њега су срушили комунисти и на том мјесту изградили највећи отворени базен на свијету. На њему се до тренутка сазнања да је ту некад била црква купала и моја мајка. Кроз одрастање сјећам се свих етапа градње. Црквена архитектура по много чему подсјећа на хришћанску изградњу душе. Изградња црквена архитектуре се састоји од Божије благодати и наших напора да изградимо унутрашњи храм.

Ина Царјова (Фото: приватна архива саговорнице)

  • Да ли је  могуће поредити руско и српско православље?

– Као богослов могу да посвједочим да и српска и руска црква представљају непатворени чисти облик православља без примјесе онога што се данас зове Натославље. Данас је то највеће искушење. Слава Богу, српска и руска црква нису прихватили такво искушење. Мада између наших народа постоји различитост, ипак имамо традицију, слава Богу, наше братство. С једне стране смо у јединству, а с друге благодарећи разликама између нас можемо да гледамо једни на друге из нових интересантних углова.

ИРИНА ЦАРЈОВА – Храм Христа Спаситеља Бањалука

  • Овај разговор правимо на Вашем пропутовању из Москве у Бањалуку. Колико људи у Русији уопште знају о Републици Српској?

– У Русији апсолутно нико не разликује Републику Србију од Републике Српске. И мени самој је требало доста времена да ту разлику схватим. Трудим се да у садржајима на Телеграм каналу појасним да је престоница Србије Београд, а Српске Бањалука и да постоје два предсједника Вучић и Додик. То није лако објаснити, а камоли схватити. Нисам била свјесна да својевремено вријеђам Србе кад кажем да „идем у Босну“. Сад кажем „идем у Републику Српску“. Руси кад гледају карту наилазе на БиХ, али не и на Републику Српску. Поједини Руси БиХ доживљавају као доминантно муслиманску земљу, па им није уопште јасно шта ја радим тамо. Објашњавам да је Република Српска најзападнија тачка на свијету докле добацује урођеничко православно становништво. Самим тим Српска је први и живи браник православља.

  • Како бисте описали карактере наша два народа?

– Постоји узречица која говори да Срби започињу, а Руси завршавају одређене циклусе. Притом не мислим само на ратове. Одређену симболику носи и моја слика на последњој страни каталога под називом Обећање. У низу завјета које је Господ склапао са различитим народима у вријеме потопа човјечанству је подарио дугу. За мене су Срби свети и завјетни народ. Завјет је могућност. С друге стране Руси су апокалиптични народ. Уобичајена је слика да се Руси окупе уз бокал вина и шта год да је тема разговора завршава се закључком и тезама о крају и нестанку свијета. И кад је већ крај тако близу зашто би се било шта поправљало? Коријен грчке ријечи апокалипсис је за нашу словенску ријеч – откровење. Просто, у апокалипсу или у откровење треба ући смјело и радо.

  • Који је крајњи циљ Ваше мисије?

– Царство небеско! Крај свијета неће наступити прије него се не испуни све што је Господ наумио. Нема краја док сваки човек који постоји на земљи не изврши своју мисију, било да је то на страни таме или свјетлости. Сваки појединац је потребан Богу ради остварења његове воље.

 

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Приватна архива

  • Напомена: Овај разговор не би био могућ без помоћи пријатеља. Посебно се захваљујемо на труду и превођењу др Олегу Солдату, доценту на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар