Свакако, истиче се тиме увјерење да политичке номенклатуре западних земаља наш народ посматрају као традиционално савезнички и одан Русији, па, како се својевремено изјашњавао аустријски владар у поруци митрополиту Стратимировићу „непоуздан елемент у нашој држави“. Уколико начас из погледа изоставимо ноторну чињеницу изостајања демократског начела, жељели би указати на непотпуност овакве квалификације.  Просто, немогуће је очекивати да народ коме је иницијативом и дјеловањем америчке администрације одузето матично државно земљиште пројектује своја стратешка политичка свезивања са отимачем. Зашто не рећи и то да је српски народ, као и други народи Европе, гледао на аграрну Америку као на земљу спаса и да су точкови његових волујских запрега браздали равнице с обје стране Стјеновитих планина, па и да данас није могуће не гледати на темељне вриједности Америке (њезиних оснивача) као високи допринос цивилизацији. Такође, одмах, осјећам потребу да истакнем, нисам сигуран да би било могуће пронаћи познаваоца Америке који би могао одговорити на питање: на који начин се та земља преобратила у свој антипод?

С друге стране, ако се задржимо само на добро документованој историји, везе српског народа са царском Русијом, теку од иницијатива и депутација светога братства манастира Хиландар почетком 17. вијека и оне трају интензивно четири вијека. Али, и везе са Америком трају три вијека. И једне и друге искључиво у форми политичког савезништва све до расапа Клинтонове администрације. Америка друге половине 20. вијека јесте израсла у нешто другачије претходној Америци, што је на чело своје државе истакло биљег-сурогат формиран у годинама Другог свијетског рата, биљег који се не бих усудио да тачније назначим или расчланим, али администрација Била Клинтона започела је нову епоху у развоју Америке: дезинтеграције међународног правног поретка. У наше вријеме та замља преузима мисао европских царских кућа о савезништву Срба и Руса показујући како не познаје природу положаја Срба у историји европског средњег вијека.

Срби су народ који је кроз читаво своје трајање исповједао вјеру Истока и свој једини савез саздао и склопио са Црквом Истока коју је током свог Новог вијека именовао као „константинопољску“ и „јерусалимску“. Русија Србима бијаше земља сигурности у којој су налазили уточиште и много јој доприносили, као што је том народу и Америка била уточиште и земља којој су најбољи међу њима доприносили више него најбољи међу осталима. Политички центар православног свијета бијаше у руској земљи и послије пада Цариграда у 15. вијеку, Срби су своје наде управљали моћној многољудној православној земљи, али мени није познато да је у периодима најтежих геноцидних удара на српски народ током на пр. 17. вијека српски народ узвикивао своју припадност неком руском политичком или црквеном средишту.

Узвикивао је припадност Константинопољу и Јерусалиму. Ево примјера. Када је српски православни епископ костајничко-зронопољски и Лике и Крбаве преосвећи Стефан Љубибратић потакао власти у Бечу да организују изјашњавање народа о вјерско-црквеној припадност на почетку четврте деценије 18. вијека, па овај „референдум“ и спроведен, Срби су се листом изјаснили као припадници Свете Матере Цркве јерусалимске и константинопољске. Све то у присуству представника државе. Владика Стефан (Љубибратић), претходно (1722-25) протјеран из Боке и Далмације, постигао је потпуни тријумф.

И Рус и Бугарин и Грк свакако и тада и данас неће иказати своју темељну припадност свом националном црквеном средишту, већ најприје Цркви Истока, њезиној матици и прапочетку: православној, правомислећој, неизрецивој Матери Цркви јерусалимској и константинопољској. Једном обједињавајућем принципу, сјајном и неугасивом, свијетлу које је у један мах обасјало свијет, свијетлу Спасовом и његовом државно-политичком узакоњењу у држави свијета: царству источних Ромеја, Византији. За Србе, њихово пећко сједиште, или светоапостолско у Расу, јесу тачке највише и дјелатне црквене традиције њихове помјесне Цркве, али и даље само копче са укупном васељеном и мисли првих отаца израженом саборима. Ова историјска линија израстала је у врхунски вјерско-црквени план одржања и њој су током историје Срба сљедовале владарске куће Немањића, Косачића, Балшића и других. Државе Срба средњега вијека створиле су у том снажном потицају умјетничка и градитељска остварења равна најбољим остварењима ренесанске Италије. Управо на Космету. Али, врло особено и у планинама Босне и хумско-захумском зрцалу кнеза Растимира.

Постојало је у давнини нешто што је постало дијелом националног плана. Огромна жртва народа који је на Космету и на још барем хиљаду мјеста задржавао турску бујицу да не удари у градове и поља централне Европе. Ову врсту доприноса и српске традиције европске владарске куће нису видјеле. Ова народна жртва бијаше једном од двије историјске равни у којима је српски народ мапирао хришћанско европско и средоземно поље. Друга бијаше земна поверхност по којој је низао своје задужбине и црквице, а њезина највиша остварења постигнута су у Рашкој и на Космету. Клинтонова Америка је учинила први историјски покушај дезинтегрисања ове земне јерусалимске и константинопољске мапе.

Вјерујем да није могуће да српски народ изгуби из вида Америку њених оснивача. Али, прије свега, он гледа на сопствени унутрашњи план одржања, историјски и културни образац обједињавања, свој васељенски учинак који је исказан беспримјерном жртвом. Жртвом пред Богом, жртвом изведеном без и једног савезника. Између чекића и наковња. Жртва и смрт која је хиљаду пута поновљена као смрт усамљеног. Преко седамдесет гора познао је тај народ једно царство који му је пружило руку помоћи.