• Када ми је пре две-три године један другар препоручио да прочитам Александра од Југославије, спис Вука Драшковића, наводно књижевника, одбио сам то – из хигијенских разлога: знам момка и не пада ми на ум да се бавим његовим антисрбским конструкцијама. Такав свој став оправдао сам сопственим искуством остављајући њему, моме другару, да не верује или верује мојим укратко препричаним разлозима.

Данас, да би они “хигијенски разлози” могли постати разумљивији, ваља подсетити тек на понешто од онога што је у поменутом спису за нас прочитала Јасна Поповић и то представила у броју 58/новембар 2020. “Српскога кола”, на 23. страни:

– “Југославија је пројекат најумнијих међу Словенцима и Хрватима, Србија ју је само пригрлила као нужно зло”;

– Гаврило Принцип је убица и терориста који је “пуцњем у Фердинанда пуцао у Србију”;

– Стјепан Радић, одушевљени Југословен, упозорава свога краља да ће Србијанци сигурно пружити отпор новој држави, али зато обећава да ће јој Хрвати бити највећа узданица;

– Србска црква крива је што није заснована југословенска нација и што је у хрватски народ усађена мржња према Србима, због чега краљ Александар “подучава” патријарха Димитрија (Павловића) да је “битка противу вас, такви какви јесте, пресудна битка за спас Србије”;

– Даје за право Светозару Прибићевићу, Србину рођеном у Аустроугарској, што је нетрпељив према својим сународницима из Србије, што их назива дивљацима и чије страдање исмејава тражећи да кажу колико су крви источили и колико им за то треба платити, како би престали да своје жртве помињу;

– “Питоми” Хрвати одричу се југословенскога сна “због ружне стварности, због атентата у скупштини, због великосрпских бандита”…

А све то само је наставак онога о чему сам пре две-три године укратко приповедао ономе своме другару, а што овога пута нудим као нешто опширнији писани коментар.

Дакле:

Током лета 1990. године, по Западном Срему и Барањи, на отвореном простору, одржан је повећи број зборова Србске демократске странке, а почетком јесени те су се активности, због временских услова, морале прекинути. Да би се достигнуто национално расположење могло одржавати и “подгрејавати” до лепшег времена наредне године, мојој маленкости дало се да од Вука Драшковића, челне личности Србског покрета обнове (СПО), затражи “интелектуално-националну” помоћ.

И тако, једне октобарске ве­чери, у касним сатима (већ је било прошло десет), потражим Вука у ста­ну. Јави се Дана, а ја је подсетим на један наш недавни сусрет у београдској књижари Матице србске. Било јој је драго што се чујемо, а жао јој је што Вук није код куће. А где је, ако се може знати, питам ја. На седници Отаџбинског одбора, или Глав­ног одбора странке, не сећам се шта тачно рече. И да ми број телефона.

Захвалим Дани и потра­жим добијени број. На позив је одговорио Илија Живковић из Вр­шца, онај који је упамћен из дана кад су јула 1988. године у Нови Сад дошли да протестују Срби са Ко­сова и из Метохије. Кажем му ко сам, од кога сам добио телефон и да желим да разговарам са Вуком. Не може, јер је у току седница Главног одбора (или Отаџбинске управе). Онда замолим Живковића да пре­несе Вуку моју поруку и намеру да затражим помоћ у виду неко­лико његових сарадника, највише четири-пет, који би током јесени и зиме са нама србовали по Барањи и За­пад­ном Срему. Тема је мог имењака заинтересовала и он је свесрдно обећао да ће разговарати са “господином председ­ни­ком” и да ће ме још ве­черас обавестити о ставу његове странке.

И заиста, по­сле може бити сат и по, или два, Живковић ме је позвао и обавестио да нам се не може помоћи, пошто се странка припрема за из­боре. Покушао сам да ствар вратим на почетак указујући на важ­ност нашег захтева, али није ишло. Став председников је јасан: док не прођу избори, Србски покрет обнове не може се упуштати у послове на западној страни. Онда сам се “досетио” да питам, доста грубо, да ли то зна­чи да Србски покрет обнове није заинтересован са Србе са запад­не стране и да ли такву поруку треба да пренесем мојим та­мо­шњи­м пријатељима. “Не, забога”, завапио је Живковић, “то је ва­ше тума­че­ње!” Још сам додао: “Ваша незаинтере­сова­ност за при­ли­ке у који­ма сада живе Срби не може се друкчије протумачити него као пот­пуна незаинтересованост за њихову даљу судбину. Да че­ка­мо још два месеца, много је. Касно би би­ло да смо почели са ра­дом и пре два дана”.

Живковић није могао ништа више рећи, осим да је то што је пренео “беспоговоран став господина Вука Дра­шко­вића, нашег председника”.

Десетак дана касније, 21. октобра, после великог збора СПО у Новом Саду, срео сам се са Вуком Драшковићем у страначким просторијама. Разговор коме су, између осталих, при­суствовали др Јован Бабић, др Ђорђе Мачванин, др Вукашин Ви­шње­вац (сви лекари) и још неколико крупнијих страначких личности из Новог Сада и Београда, трајао је двадесетак минута.

На­стојао сам да Вуку обја­сним у каквим се неприли­кама тренутно налазе Срби са западне стране и шта их може снаћи уколико про­леће дочекају неприпрем­љени. Озбиљнијим проблемом сматрао сам политичку и нацио­нал­ну неспремност тамошњих Срба да се у даном тренутку оду­пру нападу, но чињеницу да су ненаору­жани. Срби за себе знају да су ненаоружани, али то Хрвати не зна­ју. Хрвати мисле да сви Срби имају оружје, и каква-таква равнотежа страха за сада по­стоји. А да би до судбоносног дана сви Срби заиста постали све­с­ни свог поло­жа­ја и своје могуће судбине, било би нужно да је­сен и зиму иско­ристимо за одржавање читавог низа трибина по србским мести­ма, у затвореном простору. У СДС баш и нема интелектуалаца јер се највећи део оних који се тако представљају благовремено преселио у Србију, а они којима то још није успело – и даље врло добро пазе да се не за­мере новоуспостављеној усташкој власти и да се случајно на било који начин не експонирају.

Драшковић је одлично знао о чему се ради јер ме је одмах под­сетио (то није ни морао, пошто сам и ја добро знао о чему се ра­ни­је причало) на онај разговор с Илијом Живковићем. Без преми­шља­ња је поновио свој ранији став да се, док предиз­бор­на кампања тра­је, његови људи не могу ангажовати на другим пословима. На­стојао сам да му укажем на сву озбиљност, траги­зам чак српских прилика на западној страни. Није вредело. Пи­тао сам га каква је то странка од милион и по људи, колико је тога дана, на митингу, рекао да СПО има чланова, која не може издвојити једну вис­пре­ну петорку да се, како сам рекао, неко­лико месеци бави србова­њем. Драшковић је био искључив: до избора, за Србе из Крајине СПО нема времена, нити се њима мо­же бавити. “Кад победимо на изборима, сви српски пробле­ми, а то значи и проблеми Срба из Кра­јине, биће решени”. “А ако не победите”, питао сам га. На то питање Драшковић се само погнуо, такорећи до колена, и ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо да­ље”. Мој коментар био је језгровит: “Ми немамо времена да че­камо изборе, већ смо изгубили време”. На томе смо се и растали.

***

И тако, без помоћи са стране, на Божић 1991. године оформљено је Србско национално вијеће Славоније, Барање и Западног Срема (СлБаЗС). Тим чином, страначки живот у СлБаЗС потпуно је замро: према договору у Вијећу, Србска демократска странка обу­ста­вила је своје деловање; они који су гласали за Ивицу Рачана и његову Странку демократских промена, ту невешто прикривену антисрбску политичку “структуру”, у наивној вери да ће она заступати њихове “југословенске” инте­ре­се, при­хва­тили су Вијеће као сламку сопственог спасења, док су при­ста­лице једне тек зачете Србске партије социјалиста одустали од свог пројекта у тренутку кад су се нашли у Вијећу. Највећи део србскога живља био је и иначе изван странака и оглашавање Вијећа за њих је био знак да су Срби у СлБаСЗ коначно крену­ли путем националне слоге.

***

А Вук Драшковић наставио је да Србе “помаже” онако како је и почео. Према писању Слободана Јарчевића, 1991. године, он је чланове свога Покрета обнове у Босни и Херцеговини и његове присталице, углавном млађи свет, позвао да не излазе на изборе и не гласају. “Тим чином он је на­нео непроцењиву штету не само српском народу у Босни и Хер­цего­вини, већ и Србима у осталим крајевима јер су избори прошли без учешћа великог броја Срба. Не зна се колико су Срби, таквим поступком, изгубили посланичких места у Скуп­штини. Чињеница је да су Срби имали бројнију популацију старијих годишта а муслимани оних испод 18 година, те да се на пописима становништва у БиХ, пре 1991. године, лажно прика­зивало да је муслимана више но што их је било. На основу тога може се закључити да су Срби могли имати више од половине посланика да су сви гласали. Тада посланици Хрвата и муслима­на не би могли изгласати издвајање Босне и Херцеговине из СФР Југославије, па је постојала могућност да се, српским гла­со­вима против сепаратизма, избегне међуверски рат 1992. годи­не. Много година касније, Вук Драшковић ће изјавити да СПО није изишао на изборе у БиХ ‘да не би поделио српско бирачко тело’. Ужасна и подла тврдња! Па ако део Срба није гласао – а није, онда је српско бирачко тело најдиректније подељено. Да је СПО изишао на изборе и освојио, рецимо, двадесетак посла­ничких места у Скупштини Босне и Херцеговине, ти посланици би, у коалицији са посланицима Караџићеве Српске демократске странке, чинили парламентарну већину и имали би власт у држави. Да ли се радило о погрешној Драшковићевој процени, или њега нису интересовали српски национални интереси, свеједно, ште­та је причињена: можда би се догађаји кретали другим, мирољуби­вијим током да муслимани и Хрвати нису имали остварили ве­ћи­ну у Скупштини”.

***

Средином марта 1991. године, Вук Драшковић је своје “мисаоне егзибиције” о хрватско-србским односима исказао речима да он јесте “за отцепљење кра­јине и свих српских крајина у Хрватској само онда ако Хр­ватска прогласи отцепљење од Југославије. Док је Хрватска у Ју­гославији, мислим да оваквим одлукама (крајишким, о ауто­но­мији и прикључењу Србији – ИП) нема места, без обзира на то што српски народ у Хрватској у трагичној успомени носи хр­ватску државу. Лично сам за то да представници Срба у Хрват­ској и представници хрватске заједнице седну и разговарају”.

Драшковићева досетка о “седењу” и “разговарању” потвр­ђу­је да њега није ни бринуо положај србског народа у Хрват­ској, исто као што до његове свести није допирало да су се унутра­шње југословенске неприлике највише тицале србског народа бројно настањеног у свим репу­бликама, не само у Хрватској и Босни и Херцеговини. То као да није било јасно ни предводни­цима још неких опозиционих странака у Србији, намерних да 27. марта (за “успомену” на 27. март 1941. године, покрет народних маса и војни пуч који су довели до одбацивања бечког Прото­кола о приступању Краљевине Југославије Трој­ном пакту и до обарања пронемачке владе Драгише Цветко­ви­ћа и Влатка Мачека), по Драшковићевим замислима, ор­ганизују у Бе­о­граду велики митинг окренут освајању власти. (Да се радило само о власти, а не о неким вишим националним циљевима, видљиво је и из захтева посланичке групе Србског покрета обнове да се Вуку Драшковићу, иако није посланик, омогући да присуствује скупштинским заседањима и да на њима иступа!?). Србско нацио­нал­но вијеће сматрало се обавезним да се тим поводом огласи, оцењујући да би такав митинг био противан интересима срб­ског народа изван Србије. Оно је, дакле, 25. марта позвало вође опозиционих странака да “у интересу србског народа оду­стану од најављеног митинга”, а чланству тих странака захва­ли­ло је што на митинг неће доћи постављајући и питање да ли је за митинг намерно изабран 27. март, да се тако “обележи пе­десет година од хамлетовског србског избора између рата или пакта, између гроба или роба, али и да србском народу поново намет­не недоумице које су Србију 1941. увеле у грађански рат”.

На срећу србског народа, замишљени митинг није одржан.

***

Колико год се излаз из југословенске кризе чинио компликованим и њеним домаћим актерима и страним анали­тичарима, за Вука Драшковића све је било једноставно. По његовом схватању исказаном почетком децембра 1991. године, свих тих проблема не би ни било да је Србски покрет обнове победио на изборима у Србији. У таквом случају, не би било брионске Југославије, али би Југославија и даље постојала, пошто би се сва спорна питања могла решити мирно и демократски. Власт у Србији “крива је за словеначки сецесионизам, који је широм отворио врата за истоветно понашање Хрватске. Да се српска страна другачије понашала, сама Европа скршила би усташка знаме­ња у Хрватској и не би, као што сада чини, окретала леђа Ср­бији. Није тачно.да је свет против српског народа, већ је само против владајућег режима”.

***

Средином јануара 1992. године, Вук Драшковић се у интервјуу за немачки лист Шпигл обрушио на ставове Светог архи­јерејског сабора Србске православне цркве: “Трећи пут у овом веку покушава је­дан део црквеног вођства да у име косовског мита гурне Србе у колективну смрт. У Бици на Косову, пре 600 година, том на­вод­но најславнијем листу наше историје, погинули су најбољи синови Србије. После геноцида над Србима у оба светска рата, сада патријарх поново позива на тотални рат, у коме би у не­ко­лико месеци умрло два до три милиона људи”.

***

У једној емисији из новосадске Телевизије (20. септембра 1992), Вук Драшковић је Рат за крајишку независност и Рат за Републику Србску свео на ниво бесмисла, а србске жртве у тим ратовима обезвређене су до нељудскости: “Ако би Телевизија Србије, ако би Телевизија Хрватске, ако би Телевизија Босне и Херцеговине, приказала поштено истину тоталну о овоме рату, пострадању свих, преовладала би свест и код једних, и код других, и код трећих, да је реч о једном ужасном, бесмисленом рату, и то би био највећи крик народа противу рата”.

Па рече да рата не би било да је примењен рецепт Малог Ђокице: “А ако га је и морало бити, да је настављено угрожавање нашега народа, протеривање, онога тренутка кад би биле исцрпене све мировне иницијативе, у свету, овде, а усташе упадну у једно село, онда се ради оно што нормална држава ради, објави се рат и формулишу ратни циљеви… онда је пуно право Србије било да објави рат Хрватској, али да се каже… да обавести свет, да дођу страни новинари, да дођу стране дипломате, да иду уз српску војску да виде да неће убијати цивиле, да неће успут рушити градове, да запоседну границу… то се тада могло… Морате ми веровати на реч”.

Илија Петровић
Оснивач и члан Србског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (СлБаЗС)
Министар информисања у Влади СлБаЗС