Да ли је то кад се пред тобом раздвоји Црвено море па лагодно прошеташ влажним пијеском међу побјешњелим десетометарским таласима или је можда и ово када ти на непознатој раскрсници усред савремене Приштине млади таксиста покаже пут према старој цркви Светог Николе?! На твом језику у `самопроглашеној` Приштини.
У самопроглашеном Кнесету државе Израел, Давид Бен-Гурион, његов први премијер, је појаснио – Ко не вјерује у чуда тај не види стварност!-. Јер нема разлике између немирног мора и немирне Приштине, важно је корачати као Мојсије и сањати као Бен-Гурион. Мисли, мисли, те грешне и несигурне узде, спопале су ме као дивље пчеле тог јутра на Косову.
Убрзо стижемо у стару приштинску четврт, уских кривудавих улица и са много занатских радњи на чијим праговима су стајала кошчата лица одбијајући дуванске димове са ћеифом. Аутобус регистарких таблица Републике Србије зауставио се на почетку једне споредне улице која се пела благом узбрдицом. Око педесет путника свих доби, од седмомјесечне бебе у мајчином наручју до седмодеценијских старица кренули су према црквеној капији. Субота је, 20. март 2017. године, око 9 часова ујутру.
Коначно видим куполу са тролисним крстом. Куполе! Сјетих се тог усклика једног енглеског путописца који је симпатично дијагностификовао да када примјети куполе зна да је на Оријенту. Правилно, тамо гдје престају зашиљени латински звоници почињу цариградске калоте – пројаве засебног културног обрасца, симболи мистичног Истока, предјели немира, животног нереда, вреле страсти и зле крви. Свакакве крви, најмање оне спокојне.
Са плаве табле опомену ме латинични натпис у којој је улици наша црква – Rruga Shkodra. Улица Скадарска. Примјећујем да нема натписа на српском језику који сам гледао по енклавама. Иначе по цијелом Косову и Метохији јавни натписи који су под окриљем самопроглашених косовских институција, па и они на српском језику, исписани су искључиво латиницом. Ћирилица је и овдје мрски подсјетник вјековне неслободе.
А тек помен Скадра у Приштини је велика тема за размишљање. И покајање. Као да се судбина Скадра понавља на Косову. Заиста ништа нисмо научили. Приштина као релативно младо насеље развила се око средњовјековног карантина за Црни пришт када се смртоносно почео ширити Европом. Свој судбински значај добила је тек послије Косовске битке. У односу на Скадар, престоницу првог српског крштеног краља Јована Владимира, скоро да је периферна. Стога, ако смо прежалили Скадар зашто не бисмо и Приштину. Ова два града данас су брат и сестра по мистичном обрту судбинских путева.
У цркви Светог Николе дочекује нас млади свештеник са својом љубазном попадијом. Припремили су и послужење у порти. Ипак, њихова радост је најљепши поклон. Уз престону икону свеца покровитеља приштински парох нам захваљује за жртву труда и времена. Иако су црквени зидови свјежи, а ограда балкона за хор нова осјећам древност која као временска пара избија из темеља. Записано је да је ова црква подигнута трудом приштинских Срба 1830. године на старијем црквеном темељу. Њен олтар данас нема иконостаса, а некада је био понос цијеле православне заједнице у граду. Био је то чудесни рад дебарских мајстора у ораховини. Права чипка из дубореза. Страдао је као и цијела црква у марту 2004. године. Политички гњев косовских Албанаца тада се као лава излио на српске манастире и села од Белог Дрима до Лаба и Ситнице. Посљедње страдање српске баштине на Косову и Метохији у Србији се званично помиње као Мартовски погром. Згодан је то израз, нешто као грмљавина мржње у људском срцу. С тим што су и ову грмљавину донијели црни облаци туђег неба. Већ је јасно да је то био организовани екстремистички преврат покренут из тзв. центара моћи далеко од Приштине. Можда су ти центри чак ближи званичном Београду – никад се не зна, Бог све зна! Јеретичке мисли упорно ме гоне.
Глас свештеника ме пренуо из мисаоне отсутности показујући руком на икону у стакленом оквиру. Била је то житијска икона Светог Николе са видљивим оштећењима на неколико мјеста. По стилу иконописа примјетни су западњачки утицаји но ипак о њеном поријеклу мало се зна. За претпоставити је да је то молитвени прилог неког кујунџије или трговца крзном који је на путевима од Солуна до Јерусалима осјетио искру личног покајања.
Икона је била на овом мјесту и онога дана када је екстремистичка руља опколила стару приштинску цркву. Потпалили су њен кров, а онда убацивали гуме и флаше бензина. Италијанска јединица КФОР-а успјела је тек спасити свештеника и неколико српских породица које су се у страху овдје окупиле. Послије око 170 година у ватри је нестајао резбарени приштински иконостас док је чудесни вез дебарских мајстора пламеним врховима давао естетику трептаја из свог вјековног рељефа.
Обновљена црква Светог Николе у Приштини
Неколико година касније у Приштину је стигао један Италијан. Добро је познавао град. Црква Светог Николе тада је несигурно обнављана. Странац је дошао пред цркву носећи под руком осредње паковање. Тек када је стигао свешетник гост му је предао донесени пакет. Била је то икона Светог Николаја која је у марту 2004. године остала на престолу запаљене цркве. Италијан је појаснио да је тога дана као војник међународних снага био у Приштини и да је из ватром обузете цркве спасао само ову икону која је почела да гори. На повратку у отаџбину понио је и њу са собом. Данас је ево враћа као свој прилог за обнову цркве.
Пред иконом Светог Николе све ми се појасни у трену. Нестаде малопређашњег чвора – Скадра, центара моћи, дубоке политике, косовске латинице,…
Осјетих слободу у Богом ослобођеној Приштини!
Чуда. Шта су то чуда?!
Да ли је то када на рукама италијанског војника Свети Никола дође у Приштину из грмљавине људског срца?!
ГОРАН ЛУЧИЋ
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
