• Све чешће у мени проради онај прави Херцеговац. Промоли главу из овог војвођанског кукуруза и вели: Е неш мајци! Не вала, нако ћемо се бити! А може и то није згорег. Не може ми можак више поднијети голу неправду!

Не могу више слушати, свака мождана вијуга одбија послушност. Скапах…
Нешто сам вам битно мислио рећи, али сметнух. Сметнух ко да памет није моја. А да је нешто битно, сјетио бих се ја части ми.

Но да Вам речем прије но што почнем говорити.

Никад нисам волио подјеле које се данас намећу. Подјеле на тзв господу и оне обичне пристојне људе.

Увијек су ми мили ближи они обични, природни људи. Они који имају душу а таквих је Херцеговина пуна.

Ја увијек кажем за себе да сам „сељачко дијете“ иако никад нисам живио на селу. Поносим се тим, поносим се сваким литром млијека, груменом сира и бедрицом сланине. Поносим се својим селом и свим селима у Херцеговини. Поносим се свим „сељацима“ који начинише ове данашње “ грађане“.

Поносим се сељачком мудрошћу и добротом!

Поносим се својим ијекавским изговором, својом ћирилицом и својим обичајима!

А о томе ми причају, они што то најмање воле.

Не дам! Не дам да ми соле памет, трицама и кучинама. Не дам да ме убијају у појам они што себе смартају „грађанима“. Трпим јуначки али не дам. Ударају они али не дам. Стиснем зубе, потурим леђа и велим: „Удрите несоји!“ Трпљели смо ми и веће муке.

Не чини одијело човјека ни машна ни кравата. Кожна торба и ципеле нису одраз човјекове душе ма колико сјајне биле.

Не дам да ме гуше малограђанштином, не дам да ме опогане!

Нећу да читав живот будем у туђој чапри!

Е то је оно што вам најбитније имадох рећи, прије но што почех причати.