• Од кад знам за себе гледао сам како се мота шкија.  Фасциниран вјештим покретима прсти пушача док ставља дуван у тек извађен ћат био ми је права позоришна представа.

Обична, резбарена дрвена кутија пуна шкије некад је био највећи иметак код Херцеговачког човјека-сељака.

Шкија се није нудила свакоме. Одиста, не поганима и несојима. Њима и дуван смрди. Нити се у таквих дуван зајмао.

Кад ти такав НЕЉУД понуди цигар дувана ти кажеш ЈОК!

Оставио ономад. А мирис шкије, од чистог херцеговачког дувана има посебну арому, ону да „мишеви поцркају“, али опет лијепу, истинску и исконску.

Кроз дим шкије исписани су вијекови живота, ратовања, патње и борбе са недаћама. За дуван се морало имати.

Уз шкију су се људи мирили, женили, рађали и са шкијом све предеверали.

Колико у „дувану“ има мудрости говори и ова анегдота;

Кажу да је један домаћин у Херцеговини продавао волове другоме и кад су све уговорили овај га пита :

“ Је ли чоче, пушиш ли ти?“ „Не пушим.“ – вели овај.

„Е онда ти не дам волове, чим не пушиш значи не сједаш док радиш и сатраћеш ми волове!“

Некад је пушило и старо и младо, никоме сметало није. Напуни ли 15 дај му да мота шкију, нек се за вакта учи. Ниси био чо’јек ако не пушиш.

Чу таки јакота, у војску кренуо а не мота шкију!!!

Тако је нека баба на самрти рекла; „Е тачно да ми доктор не забрани да пушим живјела бих још 10 година“.

Шкија је представљала некад и једино задовољство мукотрпног живота.

Уз њу су дјеца одрастала, и никад никоме ништа није фалило. Она се није сматрала пороком, него начином живота. Слушао сам много пута како се шкија у немаштини мотала у новине, у салвете, у листове ђачких свесака и књижица, али се никад није престала мотати.

Све шкије свијета су сличне, али ниједна није ко она Херцеговачака из Попова поља. То свак’ зна ако је икад, бар омирисао дуван.

Зато ми шкију вреднујемо као и људе из Херцеговине. Други нек мисле шта хоће, ми се имамо рашта поносити.

И не могу да завршим, а да не поменем нашег Мома Капора, страственог пушача шкије, и вјечитог заљубљеника у Херцеговину.

Кад је Момо питао једног свог пријатеља шта је најбоље радити у животу, одговорио му је: „Најбоље ти је пријатељу сједити и пушити, пушити, пушити…“