„Што је чему подобно и бива“, говорио је владика Раде, па је тако мој отац рођен на Цетињу. Ипак, није дочекао да запамти како цвета трешња у планини; пролеће се на пут спремало а он и његова мајка су депoртовани код фамилије у Банат. Револуција је јела своју децу. Његов отац, мој деда, имао је тридесет једну годину, шест година је прошло откад је под партизанским именом „Тешки“ ослобађао Сарајево и мислио је да и у градићу подно Ловћена види повише од других. Зато му се у ад свијет претворио. Њега је послало на голо острво у Јадрану, а жену му и сина у Панонију.

Тако је отац прве трешње видео у равници. У Клеку, најодбојкашкијем селу на свету, оца су памтили по фудбалу. На првом турниру у малом фудбалу који су организовали потомци Херцеговаца из Требиња и околине насељени у Банат победила је екипа „Зелена ливада“. Отац је, прича његов саиграч, ролао лопту онако како је то Бобек радио, знао је да када све предрибла стане и док његов саиграч Зеко урла да је убаци у гол, он је додирне тек толико да пређе замишљену гол-линију.

„Зелена ливада“ је била непобедива, чинили су је момци из Улице Љуба Миљановића, улице у којој је у време сукоба Тита и Стаљина, у пет кућа, једна до друге, ухапшено седам људи. Шесторица од тих седморице ухапшених завршило је на злогласном Голом отоку а неки су заслуге за тако велики улов у само једној улици приписивали комшији с друге стране улице, у чије је херојство на Сутјесци, којим је он волео да се хвали, сумњало цело село. Доказа ни за једно ни за друго – није било.

„Да нисам имао сина, побегао бих из земље“, говорио ми је деда. „Имао си и жену“, додао бих. И то какву, били су најлепши пар који је дошао у Клек. Отац је причао да када се једном, много година касније, нашао у Херцеговини, нека старија госпођа кад је чула ко је, принела му је петролејску лампу до лица и разочарано изговорила: „Ти Мирков!? Па Мирко је био леп човек“.

Петар Лубарда: Камена пучина (1951)

Отац је тако, што рече Матија, имао само представу детињу да је некад живео на Цетињу. Али мајка његова није имала с њим куда ни кренути, нити ка чему главу окренути. У Клеку нису од ње окретали главе, али је чула и злобна добацивања да би требало да спава у штали. У кући, испред које је свако мало долазио неки наводни пријатељ мог заточеног деде да му пита мајку где јој је син, а оца, мог малог оца, да пита где му је сад ћаћа. Провоцирао је. Или се плашио.

Отац се плашио затвореног простора, плашио се да не остане сам, али се није плашио људи. „Шта се ибретиш, педеру“, рекао је у школи професору који је исмевао једног ученика, овај му је то запамтио па га срушио на матури. И то за рад о Његошу, а отац је о Његошу знао као да никад није напустио Цетиње.

Цетиње 1946.

Било је то 1969, онда када је Броз долазио у Зрењанин да „пресуди писцу“ због неких „тиквица“. Страдао је тада Драгослав Михаиловић и као драмски писац, „Кад су цветале тикве“ скинуте су са репертоара Београдског драмског а Михаиловићеви сапатници из Улице Љуба Миљановића у Клеку одведени су „испод моста“. Прошла је тада већ двадесет једна година од Резолуције Информбироа, али када председник долази у град, све жртве његовог гулага одлазе у затвор. За сваки случај.

Међу њима није било мог деде, он се одавно одселио у град који је ослобађао кад је био „Тешки“. У том граду службовао је поп необичног имена и навика необичних за свештенике у комунизму. Старог попа и младог бунтовника, мог оца, у једној од сарајевских кафана могао је да споји само Његош – надгорњавали су се ко зна више о животу и стиховима Рада Томовог. „Као да се сав његов живот збио у граду у којем никад није био“. Тамо се само родио. Напослетку је отац у последњи час променио одлуку да му се син првенац зове Вук. Назвао га је по имену тог свештеника, који му је рекао да то име постоји у Русији али да је он једини уписан у српске православне књиге који га носи.

Деда је поносно, читко, ћирилицом, уписао име унука и отишао да га пријави, а госпођа запослена у општини Сарајево Центар успела је да погреши. Првобитно је уместо почетног слова Г уписала Б. Посумњала је да је име грешком написано, али господин пред њом својим држањем сумњи није остављао места.

Стара разгледница Сарајева

Једно од мојих првих лепих сећања на детињство јесте бехар и једна трешња у дворишту моје баке. Трешња којој ништа није могла ни граната долетела са положаја Армије БИХ 1994, већ је наставила да рађа. То је било једино село које сам имао; заправо предграђе, а за мог оца Кенигсберг.

Све његово било је ту. Био је извиђач, био најмлађи фудбалер који је заиграо за ветеране ФК „Слога“, био је капетан локалног бермудског троугла: гарсоњера-хотел-пензионери. Ишао је на момачке проводе у Краков и Варшаву, на бахате кафе у Дубровник, али шлајпек среће је за њега био је ту, у његовом добром дворишту, у Илијашу.

Отац је својој првој фирми дао име „Октоих 1494″, тада је још веровао у Његошеву Црну Гору, a његов најбољи пријатељ, који се бавио узгојем бикова, дао је свом најробуснијем љубимцу име Румениге. У имену је све. Фирма се није прославила али Румениге јесте; на коридама широм Босне био је најуспешнији од свих бикова.

Онда се срећа окренула. Људима. Град је подељен. У српском делу ми је остао отац, у муслиманском делу ми је остао деда. А ја сам, као мој отац Цетиње, с мајком и сестром напустио град и отишао у Клек. У Војводину. Четрдесет једну годину после оца.

Отац је био краће „на службеном путу“ него деда, а две године након што се у ад град претворио, отац је морао да нађе нови. На стари га је подсећао само назив фирме коју је основао у равници: „Илпар“. И сећања која су га враћала у време кад је био млад и кад се испред хотела у Илијашу кладио да ће баш он да освоји ту девојку.

Стара слика из Новог Бечеја

Две деценије касније он и та девојка већ су живели у граду на Тиси. Сат се могао навијати по њиховим шетњама новобечејским кејом. Када су први пут после рата решили да оду у град у којем су се упознали, у њиховом стану их је срдачно дочекала муслиманска породица избегла из оближњег места које је остало под контролом Срба. Разговарали су, и у једном тренутку отац је питао новог станара да ли би купио тај стан. Запрепашћени нови власник је одговорио да је он то већ учинио, и да му је стан продао очев пријатељ, онај који је побеђивао на коридама с биком Руменигеом. Сада је на оца дошао ред да буде запрепашћен. Ништа није знао о томе. На крају  је нови станар други пут купио стан. Истина, по много нижој цени.

Није мање драме било ни у стану мог деде. Деда је четрдесет година после Голог отока поново одведен у затвор; у његову зграду је долазио човек најзлогласнијег надимка у граду, али је деда преживео. То што је погрешне нације успео би да преживи, али за четири године, колико није могао да напусти град, умро би од глади да није било Јеврејске општине и једног очевог пријатеља.

Отац је стигао касно ноћу, такво је било време, да га нико не препозна. Јавио се само пријатељу који му је у време глади у Сарајеву хранио родитеље. Он је дошао одмах. Нису се видели четири године. Пили су целу ноћ. У Сарајеву се сабах чека са шејтаном па су негде у зору почели да говоре о узроцима рата у Босни. Пријатељство које је издржало рат и све изазове, то питање није могло. Никад се више нису видели.

Две куће је отац направио у животу; прву је, истина, започео његов отац а он је довршио, на најсунчанијем острву на Јадрану, на Хвару. Ни та кућа у Хекторовићевом Стариграду није могла да буде сачувана током деведесетих, па је у неком тренутку отац морао да је прода, и то у Мађарској. Неутрална територија била је тих година једино место где су се могли наћи и трговати Србин и Хрват.

На платну свог пријатеља

Отац је био одличан у играма с лоптом и картама, игре с новцем су му слабије ишле али није их ни играо превише. Иначе, био је склон да избегава ствари у којима није добар па је тако возачки испит положио тек у 52. години. Тако ни билијар никад није играо, иако је често причао о њему.

Његошев омиљени спорт био је билијар; уосталом његову Нову кућу поред Цетињског манастира, како се у почетку звала и која је уз помоћ Русије изграђена, Цетињани су убрзо прозвали биљардом. Због билијара који је Његош купио и донео из Беча.

То је оцу било идеално оправдање да сатима у својој новој кући, коју је направио у Зрењанину, гледа на телевизији билијар односно снукер. Отац је уживао да гледа спорт. Фудбал највише, али и кошарку, одбојку, атлетику, гимнастику, тенис. Није могао да буде неопредељен;  увек је навијао за некога. За репрезентацију, Звезду, за тим у којем игра неко наш, за Кенијце у трчању, за Русе или друге Словене у другим атлетским дисциплинама или ски скоковима.

За Новака Ђоковића. Радио је гимнастику ујутро али су праве вежбе за њега били мечеви Новака Ђоковића, изводио их је поред телевизора проживљавајући Новакове поене.

Старост је грозна, говорио је нервирајући се што га тело не слуша као некад. С годинама све више се бавио биљкама; омиљеним адамима у кући, својом трешњом у дворишту, кајсијама. Засадио је смокву и раштан желећи да у свом дворишту у Банату има бар мало Херцеговине у којој му је рођен отац и о којој је све чешће причао. Последње две деценије Херцеговина је за њега била Калифорнија.

Папића кућа у Домашеву, Херцеговина

Због Његоша је као млад говорио да је Црногорац, „али као да нема више ни Цетиња, нити има мене, ни мојих светиња“. Или га ту боље описује један други стих исте, Матијине песме: „Као да су среће и несреће моје, везане за места која не постоје.“

Пред Пушкином

Тих дана био је необично добро расположен; толико да му је јутарња гимнастика била мало па је чак, после ко зна колико времена, трчао до продавнице и натраг. Било је то дан после Ђоковићеве победе над Надалом у полуфиналу Ролан гароса.

Финале против Циципаса није одгледао до краја. Почетак је пропустио због разговора с ћерком, онда је неуобичајено мирно гледао ток меча да би у једном тренутку само мојој мајци рекао да му је лоше и да позове хитну помоћ. Који је сад број хитне, упитала га је. „Сто деведесет четири“, изговорио је и изгубио свест.

Пет дана после тешке операције мозга лекари у Ургентном центру у Београду су се борили да му спасу живот. За тих дана његова трешња се сломила. Никад боље није родила, било је толико трешања да су јој се гране поломиле.

У Јапану постоји култ трешњиног цвета. Заправо, постоји обичај звани Ханами – гледање цвећа, али се искључиво мисли на цвет трешње, на Сакуру. Трешњин цвет је због лепоте и краткоће трајања у Јапану симбол краткоће и пролазности живота.

Јер све се види у том трешњином цвету за неколико недеља: рађање, раст, бујање, слабљење и смрт.

Сава Шумановић: Стара расветала трешња (1934)

„Кад ми санак покој даде и душа се миру спрема, из срца се гласак краде, што те нема, што те нема“, певала је очева пријатељица из младости Јадранка Стојаковић.

А има ли мерака у Јапану, занимало је наше новинаре који су Јадранку Стојаковић 2011. пронашли у Јапану.

„Кад у Јапану процветају трешње, сви полуде тих седам дана. И то кад видите, стварно и ви полудите. Гледају трешње и диве им се. И то је овде мерак“.

А ја бих да могу, као Столе Апаш Љубу, душановачког шампиона, питао свог шампиона:

Виде ли ти некад те јебене трешњине цветове?

Горислав Папић/РТС