310 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА РУЂЕРА БОШКОВИЋА: Србин по оцу, католик по вјери

  • Руђер Јосип Бошковић (Дубровник, 18. мај 1711 — Милано, 13. фебруар 1787)

    Руђер Бошковић (детаљ са слике Влаха Буковца, уље на платну, после 1919) Народни музеј у Београду, Аутор: Gmihail at sr.wikipedia – Сопствено дело, CC BY-SA 3.0 rs, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=42715148

Српски физичар, астроном, математичар и дипломата из Дубровника, један од најзначајнијих научника свога времена, увршћен међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена. Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.

Рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе Бошковића (Србина из Орахова код Требиња у Херцеговини) и мајке Павле (италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника). Његов брат је био Бартоломеј Баро Бошковић. Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник, 1747. године.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени. Умро је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај.

Руђер Бошковић је, између осталог, творац и јединственог закона силе, претпостављајући да постоји не само привлачење (Њутнов закон) него и одбијање у наизменичном мењању на малим растојањима међу телима. Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна. Пронашао је два геометријска метода за одређивање елемената Сунчеве ротације на основу посматрања положаја три тијела, затим је израчунао димензије и спљоштеност Земље. Открио је геометријски модел израчунавања путања комета.

У геологији је значајан јер је писао о компензацији маса унутар гора и тако поставио темеље каснијем развоју теорије изостазије. Регионалне поремећаје силе теже тумачио је разликом у густини горњих и доњих делова Земљине коре.

У домену класичне физике, формулисао је јединствени закон свих сила. Претпоставио је постојање, не само привлачних, него и одбојних сила. Својим идејама о релативности простора и времена је био претеча Ајнштајнове теорије релативности.

Објавио је велики број радова из сферне тригонометрије и статистичких метода у физици: Тхеориа пхилосопхиае натуралис редакта ад уницам легем вириум ин натура еxистентиум, Опера партинентиа ад оптицам ет астрономиа, Елементорум универсае матхесеос, О морској плими, Теорија конусних пресека, Елементи математике итд

Да ли је Руђер Бошковић Србин, Хрват, ”Србо-Хрват”, Југословен, Дубровчанин, ”Словин”, Далматинац, натурализовани Италијан или Француз?

рбДа су му дом и крв још за живота – што из незнања, што из других разлога – неосновано својатали знао је и сам, па је чак понекад и демантовао паушалне судове и неистине о свом поријеклу*. Међутим, Бошковић засигурно није ни слутио да ће оно – често и више него његово свестрано и богато научно дјело – и вијековима касније бити омиљена тема многих радозналаца, од сериозних научника до ангажованих дилетаната и ”кафанских свезналица”. Ово, уистину, сложено питање нарочито је актуелно у посљедњих 15-ак година, када је – у вртлогу рата и разних ”изама” насталих усљед распада заједничке државе Јужних Словена – захваћено снажном политизацијом, праћеном срозавањем и заобилажењем научних, непристрасних мјерила у његовом истраживању и тумачењу, што је довело је до учесталих омашки, од случајних или (зло)намјерних погрешака до грубих, механичких и недослиједних ”корекција” и интерполација. Тако да данас, као продукт такве ненаучне ревизије, имамо праву рашомонијаду у којој и многи ауторитети – чак и неке угледне свјетске енциклопедије (понекад и у истом издању)- Руђерово поријекло тумаче двојако, па и контрадикторно**.

Оно што на самом почетку овог осврта на Бошковићеве коријене ваља разјаснити јесте неприхватљивост пуког пресликавања данашњих мјерила етничке припадности на оно доба, па и на тог великог математичара, физичара, геодету, картографа, конструктора, оптичара, астронома, инжењера-проналазача, професора, дипломату, путописца, проповједника, археолога, филозофа и пјесника, дописног члана Француске академије наука, редовног члана Руске академије наука и британског Краљевског ученог друштва и, коначно, научника ”за кога су се отимали универзитети, дворови и државе”.

Да се, нажалост, у свему томе научни допринос Руђера Бошковића често ставља у запећак говори и горка чињеница да је његова чувена Теорија природне филозофије (прво издање Беч, 1758) преведена код нас први и једини пут тек 1974. године у Загребу. У међувремену, Теорија је доживјела друго издање (на латинском језику) у Венецији 1763. године, треће издање (двојезично, на енглеском и латинском језику) у Лондону 1922. године и четврто издање (на енглеском језику) 1966. године у САД. Уистину, његови списи Дневник са пута из Цариграда у Пољску (у коме износи своја пансловенка осјећања) и О простору, времену и релативности, преведени су и објављени у Београду нешто раније: први 1937. а други 1956. године.

Ријеч је, наиме, о времену када се многи европски народи још увијек нису у потпуности конституисали као модерне нације; тек ће наредни вијек-два довести до зрења и практичног остваривања тих идеја и код ”закаснијелих” европских нација, као што су – што је за нашу причу посебно важно – Јужни Словени, па и Италијани. Поред тога, морамо бити свјесни да говоримо о човјеку космополитског духа, научнику ”номаду”, који је у трагању за ”пашњацима знања” још као дјечак заувијек напустио завичај и, до краја животног вијека, више од пола стољећа провео у туђини: почев од Рима и других италијанских градова и оновремених државица (Пиза, Римини, Милано, Савона, Брера, Луча, Павија, Венеција…), преко Аустрије, Француске, Њемачке, Холандије и Енглеске, па све до Турске, Бугарске, Молдавије, Пољске и, поново, Италије, гдје је, у Милану 13. 2. 1787. године, и оставио кости. Питање је додатно замршено ако се има у виду и да је Бошковић био католик, те да је стварао на латинском, италијанском и француском језику, а да је својима у Дубровник писао на матерњем, ”словинском” (како га је сам називао) језику*.

Све речено, ипак, не значи да писац чувене Теорије природне филозофије и још неколико десетина разнородних и вриједних дјела не припада никоме, да је пустињски грм што га вјетар без икаква смисла и поретка котрља тамо-амо, па чак и преко државних и племенских међа; неке биографске чињенице о славном учењаку су, ипак, познате. Свијет је угледао у Дубровнику, у Проваљеној улици, 18. маја 1711. године. По мушкој линији, његови преци су Срби из мјеста Орахов До (Орахово) на ободу Поповог поља у Херцеговини – гдје се и данас налази кућа, ”више пута преправљана”, у којој се, по предању, родио Руђеров отац. Ти преци су се у Орахов До доселили – како тврде неки познаваоци – као Поткравићи или Покрајчићи, а ”размножили као Бошковићи”. А, ”што се тиче грба Бошковићâ” – пише Атлагић – ”највјероватније је да су се у почетку служили грбом Покрајчића, с њим се вјероватно служио Божо Покрајчић, отац Николин. Када су стварно Бошковићи добили племство, тешко је утврдити, највјероватније да су га као Покрајчићи добили 1595. године, па и раније, и да је на основу тога племство и грб добила породица Бошковић 15.4.1718. године. Та подјела племства уписана је у Либер Региус, бр. 27, стр. 49.” Међутим, како и поменути хералдичар сам признаје, ”тешко је пак рећи на којег се Бошковића тај податак односи, и да ли се уопште односи на ову (Руђерову – нап. З.П.) породицу Бошковић”.

Марко Атлагић мишљење поткрепљује и тврдњом да се ”неко вријеме Руђер Бошковић, син Николин, служио печатом за печаћење својих писама на којему је био грб Покрајчића”. Атлагић се, у ствари, наслања на тврдње које је изнио најстарији Руђеров брат Божо, по којима су Бошковићи у сродству са дубровачком племићком породицом Покрајчић, чији је грб сачуван до данас. Родоначелник те српске породице, извјесни Покрајац, био је, наводно, у служби код чувеног војводе Сандаља Хранића Косаче (1392-1435), синовца и насљедника војводе Влатка Вуковића, саборца кнеза Лазара у Косовској бици. Посебно свјетло на ову причу бацају тезе по којима су се новопридошли Бошковићи у аристократском Дубровнику осјећали инфериорно, јер су их због пучког поријекла погрдно називали ”власима” и ”влашком опутином”, те да је Руђер ”носио те трауме из дјетињства и ране младости”, па је, касније, из Италије, у ”циљу прибављања доказа о свом племићком поријеклу”, тражио од брата Боже да то питање истражи, што је овај и учинио и резултате објавио у посебној брошури на латинском језику (Pauca de gamilia nostra). Осим тога, било је и оних који су у, духу нациналног романтизма, потпуно неосновано за Руђера говорили да је потомак Ђурђа Бранковића или Југ Богдана и Бошка Југовића (?!).

Трагајући даље, Слободан Шћепановић је, на основу докумената из дубровачког архива, раније писаних дјела и сачуване усмене традиције, дошао до закључка да је Руђеров чукундједа, у ствари, Бошко Станишин Шћепановић из Роваца у Црној Гори**.

Његов син и Руђеров прадједа – вјероватно се звао Никола – доселио је у Орахов До и постао родоначелник тамошњег огранка Бошковића (роду је дао име по свом оцу Бошку). Тај Никола је имао синове Матију и Бошка, Руђеровог дједа. Бошко је са супругом Дамјаном (?), поред Руђеровог оца Николе, стекао још и Илију, Божу и Тому; потомци ове тројице прешли су на латинску вјеру и, под презименима Кристић и Томичић, све до наших дана живе у Ораховом Долу и броје око двадесет кућа. Шћепановић, даље, доказује да су Бошковићи из Ораховог Дола само ”један од огранака ширег, бројног и разгранатог братства Бошковића, чији су дјелови настањивали друге крајеве Херцеговине (околина Стоца, долина Неретве и сл.), као и у Црној Гори (Горњи и Доњи Колашин)”.

Било како било, сви иоле озбиљни Руђерови биографи се, осим у неким детаљима, слажу у сљедећем: напустивши Орахов До, његов отац Никола (око 1641-18.9.1721.) се још као дјечак обрео у Дубровнику, гдје су га родитељи дали у шегртску службу код богатог трговца Рада Глеђевића. Овај га је потом послао у дубровачку колонију у Нови Пазар, ”да га обучи међу тамошњим трговцима”.

Марљив, одважан и вичан послу, ”сељанин из Орахова” је стално напредовао и, од ”трговачког момка” у Новом Пазару, постао Глеђевићев ортак. Мада су му пожар и разарање Новог Пазара за Великог бечког рата (1683-1699) однијели највећи дио тешко стеченог иметка и натјерали га да напусти то ”крупно мјесто у покрајини Србији”, економско осамостаљивање, богато искуство и разгранате пословне везе омогућиле су му да у Дубровнику, без већих потешкоћа, настави трговати. У древној и још увијек на властелу и пучане дубоко раздјељеној Рагузи, Никола се, без обзира на своје поријекло и више него зрело животно доба (имао је око 50 година), оженио Павлом Бетере, чији је отац Баре (Бартоломео), осим шесторо дјеце (три кћери и три сина), имао и лијеп трговачки капитал, али и књижевни дар. Тим вјенчањем са скоро троструко млађом Павлом (17 година) и то родом из угледне властелинске породице (поријеклом из Бергама у Италији), као и одлуком да живи у религијски конзервативној, па и нетолерантној средини, Руђеров отац се морао одрећи вјере предака и, ”према устаљеним обичајима”, прећи на католички обред.

Из брака Херцеговца у Дубровкиње изродило се деветоро (по некима осморо или ”само” седморо)* потомака; чувени научник био је осмо дијете и посљедњи син, а име је добио по ујаку Руђеру. Дјед Баре подарио је скоро свим унуцима ”ген” за литературу, а од мајке дјеца су могла наслиједити дуговјечност: Руђерова мајка живјела је 103 године (више од пола вијека као удовица), а сестра Аница и брат Божо преко 90 година. Од све дјеце највише је обећавао Петар, веома рано показавши дар за математику и латински језик; међутим, он се убио у 23-ој години, бацивши се са трећег спрата. И остала Руђерова браћа била су талентована, али и ”помало чудаци”, лабилне нарави. За разлику од њих, Руђер је – бар у младости – био темпераментан, али и стабилан, отворен, друштвен, борбен, самопоуздан, амбициозан, па и славољубив. Иако је одрастао и провео живот у језуитском окриљу а касније и у мантији, тај ”крупан човјек, густе косе, великог и мало повијеног носа, са славенски испупченим јагодицама, румен у лицу” је ипак показивао склоности ”мекшем животу”, односно, није избјегавао ни ”овоземаљске” ужитке: богату трпезу, алкохол, позориште, а ни салонске забаве на којима је, онако ”висок, витак, елоквентан и увијек у првом плану”, играо билијар или отменим дамама ”састављао елегантне латинске епиграме”.

Мало је познато да је Руђеров отац, Никола Бошковић, као зналац турког језика, за Републику обавио и неколико дипоматских задатака, као и да је аутор вриједног прилога за Илирикум сакрум (Illuricum Sacrum) чувено осмотомно дјело о црквеној и политичкој прошлости народа са простора некадашње Илирије, објављено у редакцији италијанских језуита Филипа Ричепутија, Даниела Фарлатија и Јакова Колетија. Он је, наиме, на молбу Ричепутија, своје српско поријекло, ”сталан додир са многим гусларима” и честе походе православним манастирима, пред крај живота преточио у тзв. Старорашка сјећања (Relazione  dei Monasterij della Provincia di Rassia).  У њима је осамдесетогодишњи старац на свега неколико страна хартије забиљежио, или – пошто је већ одавно био ”одузет” – вјероватније, поменутом језуити ”казао у перо” занимљиве описе Сопоћана, Ђурђевих Ступова, Студенице, Дечана, Пећке патријаршије и других српских светиња и старина од Косова до Херцеговине.

За Руђеровог оца везана је још једна занимљивост. Наиме, ако је вјеровати Ричепутијевим напоменама, Никола Бошковић је својевремено од Турака купио двије изузетне реликвије опљачкане из милешевске ризнице: дрвени комадић Светог крста, иначе дар султаније Маре Бранковић том српском манастиру, и – кутију са руком св. Саве, коју је касније из непажње изгубио. Да ова прича има основа упућује и докуменат из заоставштине дубровачких исусоваца у коме стоји да им је 1727. године Николин најстарији син Божо даровао ”једну веома лепу реликвију св. Крста откупљену од Турака”, која се, уосталом, и данас налази у релеквијару језуитског самостана у Дубровнику.

Бошковић и Дубровник

Мада је на хриди испод у море истуреног дијела данашњег утврђења и раније постојало насеље, сматра се да је Дубровник настао у 7. вијеку послије Христа, када су то мјесто населили бјегунци из оближњег романизованог Epidaura (Цавтат). Засипањем плитког морског канала и стапањем стјеновитог острвцета са новооснованим словенским насељем (Дубравом) на копну, а каснијим припајањем, закупом и откупом приобалних територија и острва, Дубровник-Рагуза је из малог утврђеног града-државе – под византијским, норманским, млетачким и аустријским сизеренством – у 15. вијеку израстао у важан трговачки, занатски, културни и вјерски центар у виду аристокаратске државице познате под именом Република светог Влаха*.

У међувремену, сливањем околног, прије свега српског становништва, превагу су и унутар зидина двоименог града однијели ”словински” језик и живаљ, али је, ипак, неприкосновена остала римска, односно католичка вијера. Ни османлијска освајања Балкана нису нашкодила ”граду са седам застава”, како су га због успјешног прилагођавања моћним сусједима заједљиво називали. Напротив, осим плаћања годишњег трибута, Дубровачка република је у турско доба у потпуности водила независну политику. Штавише, разграната посредничка трговина, богати занати и надалеко чувена дипломатија, довели су – баш у то вријеме – до правог материјалног благостања Републике, што ће свој одраз имати и у прогресу школства, науке, умјетности и културе уопште. Иако све до Наполеона кроз своје капије није пустио ниједну војску, Дубровник ће, ипак, 6. априла 1667. године, на Велику сриједу, снаћи разарања каква ни прије ни касније није доживио ни од најмрскије армаде. Наиме, тог кобног дана страховит земљотрес однио је око 2/3 живота у насељу и порушио највећи број старих здања. ”Остадосмо као тица на голу камену”, тужили су се тадашњи Дубровчани турској порти, тражећи смањење обавеза, али су наишли на ”тврда срца”. Ипак, након неколико деценија опоравка, током 18. вијека Република светог Влаха доживљава нови полет: нагло се развијају поморска трговина, занaтство и мануфактура, а са њима и култура, тако да се, у вријеме када се родио Руђер Бошковић, Дубровник налазио на врхунцу моћи и славе. Обновљено је и изграђено мноштво велелепних управних и приватних здања, цркава, самостана, а 1684. године отворен је и језуитски Колегијум, у коме ће Руђер и стећи прва знања. Коначно, јединствена и раскошна архитектура и многа техничка достигнућа тог града-споменика, а понајвише гломазни механизам на далеко чувене градске ”уре”, заувијек ће опчинити Руђерову машту, што ће у њему оставити неизбрисив траг и пробудити имагинацију и занимање за практична умјећа, архитектуру и механику, а све то ће га касније уврстити у ред великих инжењера-проналазача.

Живот и школа одвеле су – показаће се трајно – младог Руђера у ”бијели свијет”, а славни ”математик и физик” посјетио је завичај само једанпут, 1747. године, дакле, цијеле четири деценије прије смрти. Уистину, он је 1771. године, након сукоба у брерској звјездарници, планирао да се врати у Дубровник, међутим, ”превагнула је понуда неких француских пријатеља”, па се обрео у Паризу. Ипак, то не значи да је Бошковић заборавио своју Рагузу. Напротив, све до краја живота помагао је рођаке (слао им ”чак рижу и чоколаду”), а користио је и велики лични углед, многобројна познанства и широка знања да широм Европе за поданике и потребе Републике светог Влаха свршава разне дипломатске послове. Тиме је ”више пута запријечио многу недаћу, која би била снашла родни му град”, што је, свакако, наилазило на нескривене симпатије и захвалност, па је његова смрт у Дубровнику проглашена за општу жалост, а служена је и миса за коју је написана посебна музика. Уистину, пошто изгледа ипак није био властелин и – како Трухелка помало заједљиво каже – ”није оставио држави тешке ковчеге злата”, Велико дубровачко вијеће је одбило идеју да му се у Кнежевом двору подигне споменик, али је за утјеху усвојен други приједлог по коме му је у столној цркви откривена спомен-плоча ”на државни трошак”.

БОШКОВИЋ И ИСУСОВЦИ

Исусовци или језуите су припадници ”Дружбе Исусове” или ”Друштва Исусова” (Societas Jesu), католичког монашког реда које је 1534. године основао шпански племић Игнације Лојола, а шест година касније признао папа Павле III. Ред је настао као реакција римске курије на појаву и ширење реформације у средњој и западној Европи, али је мисионарску дјелатност временом проширио и на Нови свијет. Својом упорношћу, вјерношћу, војничком дисциплином и организацијом, Друштво је брзо стекло много присталица и велики утицај на разним дворовима и у другим центрима моћи. За разлику од ранијих редова, исусовци су били веома образовани, углађени и љубазни, али и непопустљиви и слијепо покорни духовној дисциплини реда. Акценат своје перфидне дјелатности дали су на душебрижништво, првенствено кроз старање за болеснике и затворенике, а посебно вјешти и успјешни били су у образовању омладине у духу апсолутне покорности папи и догми римске цркве. Широм свијета, а нарочито у рубним католичким крајевима и у ”паганским” земљама, исусовци су с тим циљем отварали стотине школа за које су врбовали најдаровитију дјецу и, уз строги надзор и ”духовне вјежбе”, у њима ”производили” нове мисионаре.

Друштво је имало и веома способне дипломате, а у Јужној Америци једно вријеме чак и своју монашку државу (на простору данашњег Парагваја). Ипак, због све осјетнијег и дрскијег мијешања у државне послове и политичке интриге, временом су постајали непожељни па и омражени, чак и у неким традиционално католичким земљама, као што су Португалија и Шпанија. Притиснут све јачим критикама, прагматични папа Климент XIV им је 1773. године забранио рад, али је дјелатност реда обновљена четрдесетак година касније.

Без обзира на изражену мисионарску ангажованост, круте догматске стеге и строге регуле, језуитстке школе су у своје доба често биле једино мјесто за озбиљније, систематичније образовање па су, захваљујући томе, постале жаришта и расадници научног и културног живота, што, коначно, потврђује и сам Руђер Бошковић.

Животни пут Руђера Бошковића нераскидиво је везан за исусовце. Дјетињство и рану младост провео је у родном граду, гдје се школовао ”на једини могући начин у његово доба” – у језуитском Дубровачком колегијуму (Collegium Ragusinum) – и стекао солидно класично образовање и знање латинског језика. У десетој години остао је без оца, а четири године касније, по препоруци учитеља, мајка га је послала преко Јадрана, у Рим. Тамо је 1725. године наставио школовање на чувеном језуистком Римском колегију (Collegium Romanum), гдје је учио филозофију, логику, Аристотелову физику и метафизику, еуклидску математику, астрономију и етику.

Након успјешно окончане школе, са 22 године, постављен је за наставника у нижим заводима Колегија, а седам година касније завршио је и студије теологије, па је заређен у свештеника. Ипак, није ”регрутован” у мисионара, већ је наредне двије деценије (1740-1760) остао на Колегијуму као професор математике и научни сарадник.

Иако учењак, Бошковић је ипак био одан члан ”Дружбе Исусове”, чији је хабит носио све до укидања реда 1773. године. Да му је живот, рад и, уопште, статус у окриљу језуита одговарао свједоче и многобројна писма родбини са друге стране Јадрана: ”И будите увјерени, да сам тако задовољан са својим стањем, да кад бих имао у својој руци сва краљевства свијета, сва бих пустио”, писао је брату Божи, изражавајући жељу да се покаже ”правим синком св. Игнација”.

Бошковић је, ипак, ”због својих научних схватања”, имао и неприлика са ”браћом у Христу”, а знао је каткад бити и веома строг у критици Римског колегија, јер му није, како је налазио, пружао довољна знања из математике. Незадовољство исусовачким заводима, у којима ”није имао ни правог вође ни књига”, као и извјесну инфериорност због тога што су те школе – у односу на француске –”занемариле математику, физику, особито покусе”, Бошковић је јасно испољио по преласку у Париз, кад се нашао се у друштву ”великијех калкулатора”.

Да је Руђер гдјекад знао чак и ”заборавити” строга правила реда свједочи и анегдота по којој је приликом уласка у англиканску Енглеску, гдје су језуите биле непожељне, скинуо редовничке одоре, обукао цивилно одијело, те ставио перику и мач, мада су сви знали да је исусовац.

На крају, можда је баш Бошковићев удес – што је Србин по оцу, Италијан по мајци, Дубровчанин по рођењу, Миланез по гробу, племић државице Луча и држављанин Француске по заслузи, католик-језуита по вјери, ”Словин” по матерњем, а Латин, Италијан и Француз по језику стваралаштва – и јесте његова мисија и формула успјеха која га је довела у друштво свјетских горостаса науке и духа, а потомству оставила у аманет да га стално изнова слави, тумачи, па и својата.

Извор:Поријекло
Зоран Пејашиновић, проф. историје
Преузето са портала Западни Срби

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Pingback: 310 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА РУЂЕРА БОШКОВИЋА: Србин по оцу, католик по вјери

Оставите коментар