ГАТАЧКА КАМЕНА ТЕКА: Жао ми је несрећног краља!

  • Четврти Ђедов син звао се Јован. Док се Ђед носио и поносио са првом тројицом: Богданом, Николом и Милошем – Јована је заособила мајка Симана. Она га је одгајала и васпитавала уз приче о своме стрицу Спасоју Милошевићу-Чоловићу, чувеном хајдуку и харамбаши испод Градине, са међе између Гацка и Невесиња. Баба је, изгледа, много вољела свога „наопакога“ стрица, чим је своме петом, најмлађем сину дала његово име. О Бабином стрицу остало је много прича, „све црња од црње“.

Најранија је из турскога вакта. Спасoje је тада имао десетак година. И украо прву козу, oд првог комшије, Турчина. Ухватили га и затворили мјесец дана. Одредили му да чисти и уређује канцеларију турског начелника – кајмакама.

Док је писао, кајмакам скинуо с руке златан прстен, пометнуо на сто и заборавио. Кад је пред Малим Чоловићем заблијештало злато, очи су му заџемриле, а рука му се сама отела, зграбила прстен и смотала у џеп. Тек тада је почео да размишља: шта ће даље? Кад је добро размислио шта ће и како ће, увребао прву прилику и одмаглио кући.

Чим је затребало нешто кајмакаму: „Ђе је мали Чоловић?“ – нема га! Тражили га и звали, док неко није казао да га је видио како оде у правцу Градине… Побјегао кући, значи !

Јавио се одмах добровољно заптија Рамо да врати малог Спасоја. Рамо био крупан постарији нежења, доброћудан и приглуп. Могао – кажу – да поједе двије оке меса „на један јеџек!“ Загледао се био у младу и лијепу Спасојеву комшиницу Злату, али га Злата није зарезивала низашта, па је село, к’о село, тјерало спрдњу са Рамовом неузвраћеном љубави.

Кад се Рамо појавио под Градином, дочекала га Спасојева мајка, забринута да јој хакнути Турчин не испролама дијете. Сатрала се да га угости и одобровољи! Скувала му цицвару с кајмаком и цијелијем сиром. Изнијела на синију још мед, кисјело млијеко и ‘љеб испод сача. А за пута му спремила суво овнујско стегно. И по трипут ишла да зове Злату да дође „ мало да посједи с овако лијепијем гостима“. Али, ње „није било код куће“. .
А већ, како је љепорјечила лукава Влахиња . . . „Мој добри Рамо, предавам ти га на аманет, у твоје руке, па те молим ко брата, пригледај га и насјетуј. Неће ли изаћи из овије лудије година и доћи до памети. А ти Спасоје, поштуј и слушај Рама, ко рођеног оца!“

Рамо био распасао трамболос, да се боље наждере цицваре, па када се поново опасивао испадне му дукат на под. Спасоје скочи, дохвати дукат и даје га Раму: „Рамо, ево, испаде ти ово иза паса!“
„Види, види, ко би се надо!? Поштен, богами, мали Чоловић! Чуди се Рамо“. Па отвори техару, убаци дукат и преброја на глас: „ један, два, три! Сва три су на броју! . . .

E, па хајде, да се иде Мали Милошевићу! А ти Милошуша, не бери бригу, неће му фалити ни длака с главе! За који дан ето ти га натраг. Па нека метне памет у главу!“

* * *

„Добро, мали Чоловићу, зашто си ти бјежао?“ – пита кајмакам.

„Ја богами, добри ефендија, нијесам бјежо! Него ме спремијо Рамо да му просим Злату ! И послао јој овај прстен! Али Злата није шћела узети!“

Па извади из џепа прстен и стави на сто . Погледај кајмакам, кад његов прстен !?!

А Рамо, запрепаштен, заурла: “Ааау, лаже влашко крме, није то мој прстен!“

„И рекао је“ – настави Спасоје потпуно мирно – „Ако Злати буде мало тај златни прстен, има Рамадан у техари три златна дуката – сва три ћу јој их поклонити, само да пође за ме!“

„Ааај, лаже влашко копиле и измишља на ме!“ Запјени Рамо : „Ја имам “ . . „Дај овамо техару !“ – прекини га кајмакам.

Отвори Кајмакам техару , кад у њој – три дуката!?

„Ти, Мали Милошевићу, иди кући, слободан си ! А ти Рамо – мјесец дана у затвор !“

* * *

И Јован је врло рано пошао стопама Ђеда Спасоја, хајдука! Није му било пуних десет година када је код првог комшије Стевана украо вечеру између чељади. Та крађа је зa комшију Стевана остала необјашњена загонетка и никада се није усудио да прича о њој. Бојао се да га не прогласе лажовом, или, још горе, лудим! Да није Јованов млађи брат био саучесник у крађи, за њу се не би никада ни сазнало.

Много година касније причао је Јованов брат:

„Уз први рат владаше глад у Липнику. Неколико је чељади у селу умрло тога рата од глади. Све пунољетне мушкарце, које нијесу побили, Аустријанци оћерали у ровове! Или у Арад, у ропство! У селу остало нешто баба и ђедова, покоја жена и ми ђеца. Пола села попаљено. Мене и брата Јована дала Мааама у најам код Вејза Тановића, у Међуљиће. Вејзо бијо поштен чоек и није нам било лоше код њега. Натако нам весове на главу, да свак мисли да смо Турад и да нас нико не дира. Упртио нам црвене торбе „припрте“, с комадом љеба и груменом сира и спремијо за овцама и козама. Око Божића пуштијо нас неколика дана кући да прославимо Божић и Светог Шћепана. И посло мааами плеће меса за славу. Бијо млого с нама задовољан. Уочи Шћепандана пошли ја и брат Јован у село. Наљегли про Говедарице на Говеђу долину. Стеванова кућа у Говеђој долини изгорела, а он састаро па није бијо кадар да поново покрива, но прислонијо десетак греда уз један зид с пенџером и то пошијо. Улаз је са стране, а на вр’ крова оставијо повелики отвор за дим. Преко отвора препријечијо сову, а за њу заврзо вериге и спуштијо до огњишта. Наложијо ватру и ту чами са Шарушом.
Наљегли ми па не моремо с миром да прођемо, но оћемо да видимо шта Стеван ради. Пенџер је закован, а изнутра наваљене наке рутине па се не види ништа између штица. Какво црно цакло тада и какви јади! . . . Наклонисмо се озго са зида кроз отвор за дим, кад видимо Шарушу: сједи пред огњиштем на ниској штокрли, поднимила се рукама, натукла крпу на очи и куња. С друге стране огњишта Стеван, лего на асуру, окрено леђа ватри и пари крста…
На веригама се крчка котлић. Запуну нас мирис куваног меса. А ми јадни и гладни. Јован повуче вериге, полако, полако, док извуче котлић кроз отвор за дим. Кад: у котлићу два повелика комада брављег меса ! . . . А, јадан брате, кад грпасмо голијем рукама у врелу воду. Опржисмо се добро, али богами, извадисмо месо! Котлић са водом спушти Јован назад до огњишта. Те отоле: бљеж, кукала ти мајка! Како су потље Стеван и Шаруша објаснили како је нестала вечера између њих и јесу ли се међу собом сумњичили и свађали – сами ђаво зна.“

* * +*

То је био почетак. А кад се рат завршио и Јован мало јакнуо, повезао се с автовачким Турцима, и то са оним највећим баксузима: шверцерима, лупежима и разбојницима, па су о јаду забављали Горњу ‘Ерцеговину. Мало, мало па дође Ђеду глоба за Јованово недјело. Ђед плаћао и не знао шта да чини. Вадио га из затвора неколико пута. Док је Јовану принчало двадесет. Треба у војску.

Пошто су два старија сина Ђеда Стаја, Богдан и Никола били Солунски Добровољци, (Богдан чак Добровољац-повратник из Америке), а Ђед био заробљеник у логору у Араду – могао је да приупита код војних власти куд мисле послати Јована. И поред тога што је био баксуз, какав се прије није рађао у Липничкој Вали, с обзиром на заслуге браће и оца били су му намијенили лакше служење: у санитету.

„А ђе мој Јован болничар, за име Бога, људи ?! Шта то зборите? Болница ће требати мени, ако тако урадите! Па видите ли да је о јаду забавијо и мене и вас и да ми је обрукао и чукунђеда? Ви сте ми пошљедње поуздање и нада да би се дозвао памети ! Зато вас молим Богом и кумим Светијем Јованом да га пошаљете на најтеже мљесто које постоји у војсци! И да га оставите што дуље морете!“ …

Послали Јована двије године дана у пограничну пјешадију. Богу иза леђа – на тромеђу са Италијом и Аустријом. Ђед најзад починуо. . .

Након првих стресова Јован се полако обикао на војнички живот. Постала му касарна тијесна па тражио и нашао пут кроз жицу – у „град“. До њега у соби био један Србијанац, сви га звали Геџа, па пита Јована:

„Где ти, бре, ‘Ерцеговац идеш свако вече кад ниси на дужности? Нема те у соби до зоре !?“

„Идем у „град“, ђе би друго!“ – одговара Јован.

„Како бре?! Па куда?“

„Има пријеких путева. Сналазим се. “

„Па би ли могао и ја с тобом, следећи пут?“

„А имаш ли пара ?“

„Паре, бре, нису проблем! Имам пара ко плеве – шаље ћале, само немам где да их потрошим !“

„Е, ако је тако, ја ћу те одвести тамо ђе ћеш иг сигурно моћи потрошити !“

Ишли они тако позадуго док се није проћућкало у касарни и дошло до уши некоме од официра. Онда их пратили и упратили па им једне ноћи поставили засједу.

Кад су се Геџа и Јован, негдје у ситне сате, увукли кроз жицу у круг касарне, проломила се тишина: „Стооој!!“ А пред њих су из мрака искочила два наоружана стражара и дежурни официр, капетан Пинтарић!

Стани, богами, обојица. Ухваћени на дјелу – нема се куд.

„Зашто се ви, војници, провлачите кроз жицу ?! Што не идете на капију као остали? Гдје вам је дозвола за излазак у град?“ – пита капетан.

Јован ћути – ни црне ни бијеле.

А Геџа накресан, а још се трефио дрчан од себе па не „ферма живу силу“. „Каква бре дозвола?! Ову земљу је ослободио мој ћале и могу да идем куда хоћу!

Склони се, бре, будало, да идем спавати!“

„Како то разговараш са официром, војниче?!“ – па залијепи Геџу шамаром између оба ока!

У војсци старе Југославије војник је за најмању непристојност добијао шамар. Да војник узврати официру – то је већ било кривично дјело и ишло се за то под војни суд. Али, Геџа очито није много зарезивао ни закон ни суд па потегне шаком на капетана.

Капетан владао борилачким вјештинама и лако избјегао шаку пијанога Геџе, па узвратио ударцем од кога је Геџа одмах „одлетио на гузицу“. А прискочи стражари, којима Геџа није био ни мало симпатичан, па шакама, чизмама, кундацима – преби га „на мртво име“. Поломљена му вилица – завршио у болници.

Кад су капетан и стражари почели черечити Геџу, Јован синуо к’о пушчано зрно, право у касарну. Како су се сви забавили око повријеђеног Геџе нико се више није бавио Јованом па прошао без икаквих посљедица.

Али, ствар се закомликовала право. Геџа извијестио свога „ћалета“ солунца: како га је пребио официр Хрват и како је завршио у болници . . .

Стари Геџа „не буде лењ“ него потегне право у Генералштаб у Београд. Са албанском споменицом на копорану и свим осталим одликовањима из првог свјетског и два балканска рата. Примио га, тако „наџиџаног“, лично замјеник министра.

„Ја сам дошао, господине министре, да ми кажете јесам ли ја послао мога сина да чува западну границу ове државе, за коју смо толико изгинули, или сам га послао у руке непријатељским аустријским и хрватским официрима да га сакате и убијају? Па, јесам ли ја за то, бре, крвавио чакшире по Кајмакчалану и Брегалници ?“ . . .

Из Генералштаба дошла наредба: „Да се одмах спроведе детаљна истрага о томе како је дошло до тешке повреде војника Илића, за време дежурства капетана Пинтарића, те да се, сходно томе, поступи по закону о оружаним снагама Kраљевине Југославије!“

Тиме је већ био осумњичен капетан Пинтарић. Пријетио му је затвор, губитак чина и посла! Истражни процес је изгледао пука формалност. Налази љекара недвосмислено су ишли у прилог повријеђеног Геџе.

А повријеђени и отријежњени Геџа причао је истражном судији, до у појединост, како је било. И како је са собним другом Лојовићем ишао недозвољеним путем у град, и гдје су у граду били, и шта су пили, и како су се истим путем вратили, и како их је зауставио капетан са два стражара, и како су му нанесене тешке повреде. Изоставио је једино важан детаљ да је и он, након шамара, потегао шаком на дежурног официра. Или се тога, пошто је био пијан, није сјећао…

Онда је прозван главни свједок догађаја, редов Јован Лојовић.

Пита га истражни судија: „Можеш ли ти војниче, Лојовићу, потврдити ове наводе твога собнога друга Илића ?“

„Не, господине судија, не могу !“– одговара Јован јасно и кратко.

„Штааа?! Зашто не можеш?!“ – запрепастио се судија, који је мислио да је истрагу привео крају.

„Зато што ово није било овако!“

„Како није било?! Шта није било овако?“

„Па ово да је господин капетан премлатио и повриједио војника Илића. Капетан га није ни доватијо!“

„Чекај, војниче Лојовићу, знаш ли ти шта причаш? Како није ни дохватио?! Па откуда онда оволике повреде на војнику Илићу?“

„Војник Илић се повриједио саам, господине судија!“– стоји стамено Јован у својој причи.

Судији већ прекипјело, подигао глас и виче на Јована: „Знаш ли ти војниче Лојовићу, да овдје мораш говорити истину и само истину?!! Свака неистина је овдје кривично дјело, због којег се иде на робију“!

Потпуно миран Јован одговара звонким гласом: „Знам, господине судија! Ја сам ође и дошо да говорим само истину! Ако ви оћете да ја лажем – жао ми је, али ја то не умијем!“

Види судија да је нагазио на опасну звјерку и одмах помисли да иза Јована стоји неко много виши и опаснији, неко из хрватског лобија, па враћа „причу“ у нормалан ток. „Чувај себе – пусти блесавог Геџу“ – мисли у себи судија и обраћа се Јовану:

„Војниче Лојовићу, нико овдје од тебе не тражи да лажеш, него, напротив да казујеш само истину! Е, па хајде, кажи нам како је то све било!“

Јован понови, до у бобу, све оно што је причао Геџа, до тренутка кад их је зауставила стража. А онда сложи своју причу:

„Кад је стражар завикао да станемо, ми нијесмо стали него побјегли у касарну, колико су нас ноге носиле. Истрчали смо уза степенице до на спрат и таман били на самоме врху кад је Геџа, пошто је био пијан, запео, посрнуо и скотрљао се низ степенице. Ја сам стијо да се вратим, да му помогнем, али су тада стигли стражари и капетан. Капетан је наредијо стражарарима да га подигну и помогну му да хода, јер је повријеђен и мораће у болницу. Видијо сам да је бијо вас обливен крвљу! Ето, тако је било и никако друкчије!“ …

Завршена истрага! Геџа добио по пркну, а капетану не могли ништа. Испао још официр хуманиста, који брине о својим војницима. Спасио га Јован.

Еее, али је Јован знао своме петку пост. Јованов командир, поручник Марушић, био је исто Хрват. А Хрвати су увијек и свуда били у дослуху. Кад се мало слегла прашина и почело се заборављати шта је било са Геџом, зове командир Марушић Јована:

„Лојовићу, добар си војник и поштен си човјек, како би било да те премјестимо у магацин? Тамо ће ти бити лакше. Шта кажеш ти за то?“

Јован се исправио са свих својих метар и деведесет, цапнуо гласно петама углачаних чизама, оштро салутирао и звонким продорним гласом завикао, да се могао чути на другом крају касарне: „Разумем, господине поручниче!!

Да би могао радити у магацину, Јован је одмах произведен у чин каплара, а након девет мјесеци у чин поднаредника!

Док су се остали војници из његове класе, под пуном ратном спремом, по љетној жези и зимској цичи, верали по Триглаву и словеначким гудурама и проклињали дан кад су обукли сивомаслинасту робу, Јован је са једним Далматинцем сједио у сувоти магацина и помало радукао. Далматинац се звао Гавро и био је школован момак, говорио је талијански као свој језик, а посао евидентичара имао је у малом прсту. Јован је само бројао и преслагао робу, да све буде под конац. То му је био сав посао.

Таман се навршила година дана Јовановог наруковања, а кренула прича о скраћивању војног рока на петнаест мјесеци, за војнике који су одлично савладали обуку и нема потребе да их држе пуни рок. Радило се заправо о огромној уштеди новца који је држава издвајала за војску.

У Јовановој јединици, први на списку за одлазак кући је поднаредник Лојовић. Као „најбољи међу најбољима“! При отпуштању из војске Јованов командир је искористио још једну законску могућност, предвиђену за „посебно успешне војнике“, и предложио Јована за следећи чин – резервни наредник!

Узео Јован буквицу, захвалио се „добром и високо почитованом командиру“ и занко пут ‘Ерцеговине. За неки дан издушио у Липник, под Капић.

„Ха, ти наеде свануло!?!“ – завикао Ђед и прекрстио се кад је видио Јована „у цивилу“. „Ама јесу ли те то и из војске ишћерали, зар ни тамо нијеси мого сврствовати?!“

„Кога, болан Стајо, ишћерали?! Шта то причаш? Него, салутирај нареднику Краљеве војске!“ – смије се Јован и поздравља се са браћом и мајком.

Милошуша гранула, к’о сунце изнад Јаворовог вр’а. „А види ми га, благо мајци! Мог Делије ! Ослужијо војску! Сад ће мајка да га жени!“

„Не трчи пред руду, Милошуша!“– зауставља је Ђед. „Знаш ли ти да он мора још пуније девет мљесеци носити опасач да би се могло рећи да је ослужијо!“

„Е то си мислијо ти, Стајо, и Они Твоји из Војног осијека !“ – смије се Јован подругљиво и намигује брату Николи. „Али потпуковник Бисић мисли друкчије! Шта ћемо, кад се његова пита!“

„А је ли теби тај твој потпуковник дао што написмено да си икако долазијо у војску?“ – пита Ђед Стајо. „Ко зна куда је тебе ђаво носијо!“

„Јес, богами, Стајо! Дао ми је ево, војну буквицу, пет пута бољу од твоје!“ Потегне Јован из џепа војну буквицу па пред ђеда Стаја на астал: „Ево!“

Узме Ђед буквицу, завири је са сваке стране: види Јованова слика !? Онда је додадне старијем сину Николи, солунском добровољцу: „Дану, Никола, не видим добро, шта је то? Је ли то војна буквица ? Прочитај, молим те, шта пише!“ „Јест, богами, Стајо! Ево, Јованова војна буквица! Пише да је служио и одслужио војни кадар војске Краљевине Југославије, у трајању од петнаест мјесеци. Да му се по одлуци Генералштаба скраћује војни рок због надпросјечних резултата у обуци! И ево, чуј, како су га оцијенили официри: Јован Лојовић је у савладавању војне обуке постигао одличне резултате! У раду са осталим војницима испољавао је несебично пријатељство и готовост да свакоме помогне. У односу према старјешинама показао је велико поштовање и сваку је наредбу извршавао тачно и на време. У раду је прецизан и самосталан. Ради се о младом човеку великих моралних квалитета: поштеном, истинољубивом и хуманом! Због изванредних резултата три пута је унапређиван! Отпушта се у чину резервног наредника! Мислимо да је са наредником Лојовићем Краљева војска добила веома способног младог резервног старешину!“

„А ко је то потписао Никола, црнијо се ко сам ти?“– пита Ђед.

„Потписао ево: командир треће пешадијске чете, поручник Јозо Марушић и командант четрнаестог пограничног пука, потпуковник Владета Бисић !“

„Ама, је ли Краљеве војске, црн куко?“

„Јес, богами, Стајо! Краљеве ! “

„Е, жао ми је несретног Краља! Није му за дуго; ни њему ни његовој Краљевини! Док му је мој Јован поштени и истинољубиви наредник!“

То је било тридесет и треће године, прошлога вијека. Сљедеће године убили су Краља у Марсељу, а седам година након тога нестала је и његова Краљевина.

 

Милорад Лојовић / Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар