• Портал Слободна Херцеговина објављује говор историчара Миланка Никчевића, аутора изложбе „Ликови гатачких Равногораца“ на освећењу споменика припадницима Голијске и Гатачке бригаде Невесињског корпуса ЈВуО и цивилних жртава комунистичког терора у општини Гацко од 1941. до 1950. године.

Ваше преосвештенство, 
Добри наш српски народе,
Поносна Херцеговино и
Усправни потомци својијех ђедова,
Гачани моји, вјеро тврда,
Браћо Срби који сте с нама данас пристигли са разних страна,
Од Чикага до Лондона
Од Црне Горе до мајке Србије
Од Босне поносне и српске Крајине
До југа Херцеговине добро нам дошли у Ваше слободарско Гацко и помаже Ви Бог!

Када су се за Тројчиндан годину или двије пред последњи рат Гачани по први пут и у великом броју и набоју слободно окупљали после четрдесет пет година мрака пред овом нашом гатачком пребијелом црквом родитељу су генерације којима припадам, а које су имале тада од двије до петнаестак година на раменима носиле и за руку водиле својој Мајци Цркви једином нашем уточишту. Ми нисмо тада знали, а старији су, да се не лажемо тек о томе проговарали, да својим малим српским ногама по овом дворишту тада газимо по гробљу гатачких јуришлија које су безбожни комунисти били заорали с намјером да им помена више никад не буде. Требало је да прођу четири ратне, па онда још седам поратних да се гробови осамнаест српских јунака, гатачких чувених јуришлија, опоје а њихове јуначке кости премјесте у заједничку спомен костурницу. Иза њих стигле су братске кости из крвавом поља Лијевча, кости двадесет бораца из Одреда попа Перишића….

Двадесет и једну годину после, над њиховим свијетлим гробовима ниче споменик на коме је уклесано шест стотина имена изгинулих бораца  и цивилних жртава комунистичког терора од 1941. до 1950. године.  У костурници је њих четрдесет пет… Девет нам је гатачких четника код цркве у Голубићу код Книна, десетине и десетине њихових неопојаних гробова расути су у равницама Лијевча и планинама Словеније. Горе су нам и поп Перишић и Милорад Поповић. Нема нама мира и смирења док и њих не нађемо и кући донесемо. Ако ми не будемо кадри нек и овај дан буде завјет новој гатачкој српској дјеци коју данас мајке за ручице овдје воде да нађу Милорада и донесу га кући. И његову војску. Тек тада Гацко ће оздравити.

Данас је велики дан и историјски моменат у животу Гацка. Саборни, хришћански, достојанствени, братски скуп у коме смо цјелина. Напукла и нарушена, али још увијек цјелина. И у коме се види да у Гацку још увијек куца дамар – емотивни, исконски и српски. И данас смо овдје срећни и радосни.

Осам деценија скоро од полома у Другом рату, а ми мртве пребројавамо и опијело им тражимо и држимо. И још би неки да им се правдамо. Није нам та чињеница низашта друго него за покајање. Да се добро замислимо и размислимо. Ако је све прошло ако оних непоменика нема, ако је све српско, какви смо то и чији смо ми ако све још мора да избија одоздо из народне дубине а не одозго с врха?

Једно знам…. Душе се наших мученика, душе се српских четника, данас радују. Ко што се и ми радујемо скидајући голему муку и терет, бар њен дио, са плећа овог измореног Гацка и његових села.

Праштај нам зато Драгане Поповићу и добро нам дошао Драгане Поповићу сојски сине и дични Србине. Прошло је! Опстало се. Говорим теби, а мислим и на најстрадалније Зиројевиће, Тепавчевиће, Гузине, Говедарице, мислим на Дивљане, Зеленовиће, Николиће, Паповиће, мислим данас особито на Ковачевиће, на сваку страдалну кућу гатачку с краја на крај села од у дно поља до у врх површи и преко границе, мислим на свих шестотина имена, шест стотина људских лица и судбина, шест стотина очева, браће, цвијета српске снаге на коју се стуштила ала и врана да је угуши и утре. А она се трошила, крунила, отпор пружала и на крају опстала.

Осамдесет година после само је емоција права, а свака ријеч може да буде варљива. И свака се и мени и другоме и данас вага. И треба да се вага. Јер се све се упињемо да говоримо о неком прошлом времену о неком злом времену а ми у ствари говоримо о нама. И како то онда помирити. И шта мирити?

Деведесет је била друга или трећа, тако сам причу упамтио, одавде, нашу гатачку.

„Мени ни двадесет година“, прича ми српски борац, „врије крв у мени, носи ме младост па  излијећем и  не пазим се. Звижде меци, поклопило ме, а до мене дотрчава један из сусједног села, старији је био него ја доста, обухвата ме рукама и главу ми сагиње, галамећи – спуштај главу, сунце ти твоје, немамо ми више српских глава за бацање – . А у оном рату моји и његови куће су једни другима палили… И убијали се…“

Е зато никад више четердест прва, али зато увијек истина, ма како горка била!

Кажите им зато кад успитају, а свако мало се залијећу да питају, да су ови људи чија су имена на споменику спријечили да нам сво Гацко не буде гробница, Корићка јама и Придворица.

Кажите им, да су ови људи остали вјерни српству и заклетви својој Држави вјери своме Краљу и Отаџбини. Да нису хтјели да погазе своју ријеч и образ и да прихватају идеје бјеслосвјетског комунистичког олоша. Да су они припадали јединој легалној и легитимној Југословенској војсци у Отаџбини признатој од свих Савезника и војсци која је прва почела пружати отпор нацистима и фашистима у окупраној Европи. Кажите им да су њихов Краљ и Влада била у Лондону, а не у Берлину и да је антифашистички покрет генерала Михаиловића, као позитииван, потврдила историја, а да је генерал Михаиловић био одликован и од Американаца и од Француза и од Пољака, а не од Хитлера за кога су се махом борили нечији други дједови. Не наши. И слободно им кажите да је он наш темељ. И подвуците им да ће тај темељ бити  још чвршћи  када сазријемо за враћање његовим изворним вриједностима.

Кажите им да је гатачка четничка пушка пуцала на све српске непријатеље и кажите им да та пушка није била ни злочиначка ни издајничка. Да је та пушка и идеја била и остала слободарска!

А ратни  пут гатачких равногораца од 1941. године до 1945. године био је дуг, тежак, славан и на крају трагичан.

Тај пут почео је  фактички  још у јуну 1941. прве кад су ови људи, кад се комплетан српски народ Гацка, дигао на устанак за биолошки опстанак и одбрану од усташког ножа. Наставио се формирањем четничких јединица пошто је у устаничким редовима дошло до подвајања и пошто је дио српског народа, показало се, нажалост, заведен и одведен на идеолошку стрампутицу од стране комуниста. У идеале ничије нећу да дирам. Ни да их мјерим а још мање судим. Али хоћу да кажем. Идеали и намјера оних који су их водили и оних који су у комунистичку идеологију фанатично повјеровали нијесу били ни добри ни добронамјерни према српском народу.

Згазили су гатачки равногорци сваку стопу и сваку чуку гатачкога среза и околних срезова. Газили су својом војничком чизмом од Западне Херцеговине, Рамом и, Прозором па на Тромеђу горе под Динару, да помогну борбу Војводе Момчила Ђујића у Лици и Далмацији. Тукли су се гатачки четници с Нијемцима на Требињу тукли су се са шегртовцима, пролетерима и разним другим комунистичким знаним и незнаним јединицама. Најбоље је због тога  да нам овдје читам шта о Гачанима и Херцеговцима кажу преживјели саборци и то оне записе који нам дочаравају и вријеме и људе и догађаје. Ево напримјер како нам је записано оставио Богдан Болта, један од Ђујићевих четника, кад су наши горе били око Книна  како се то код нас и тада и сада говорило.

„На дан Светога Николе, 1942 – ге, ноћу, услиједио је историјски долазак у Грачац херцеговачких четника Невесињског корпуса под командом Милорада Поповића. Уласком у Грачац одјекивала је грачачком долином и високим Велебитом позната четничка пјесма са херцеговачком мелодијом. Долазак четничке браће из Херцеговине и Источне Босне био је не само војничка помоћ на бојном пољу него и величанствена манифестација националне српске солидарности ових покрајина коју је народни вожд Дража Михаиловић још више овим потхватом и заједничком борбом учврстио и цементирао за вјечита времена. Овај долазак је за све Личане и све Динарце био најрадоснији догађај за вријеме рата, а одушевљење народа је било толико велико и срдачно да ће овај ратни сусрет остати у трајној успомени и бити пренешен на млађе генерације ових крајева. Успомена ће бити и јача, јер су Херцеговци оставили поред цркве и гробље својих изгинулих јунака. Ове херцеговачке трупе задржале су се у околини Грачаца мјесец дана кад су кренуле оперативну акцију у духу плана Врховне команде Југословенске Војске у Отаџбини. Они су били четничка сила, врло храбра и дисциплинована војска са одабраним и војнички способним старјешинама. Команданти батаљона су редовно ујутру примали рапорте командира чета и често вршили смотру постројених и за борбу спремних јединица. Према њиховом држању изгледало је да су за њих партизани били мало зрно и обична банда која бјежи с’ једног краја на други, чува Врховни Титов штаб и служи политичкој сврси.“ 

Остала је од тада пјесма донесена одозго са Динаре „Војвода је Момчило рекао у Лици, Херцеговци најбољи четници“.

„Овај Корпус представља главну ударну снагу у односу на друге Корпусе“, стајало је у Чичином наређењу.

О јесени четрдесет четврте и о комплетној Гатачкој бригади док се четници упињу да од Нијемаца преотму Требиње и док им с леђа на Билећу ударају партизани прича нам Војвода Доброслав Јевђевић.

„Једна од најхрабријих у цијелој земљи а свакако најизграђенија наша јединица у идеолошком смислу била је Гатачка бригада, а нарочито њен јуришни батаљон. Под вођством ријетког витеза коњичког Капетана Краљеве гарде Милорада Поповића она је починила чуда од јунаштва у борби са Нијемцима комунистима и усташама.“ Па читамо дијелове о борбама са Нијемцима када они покушавају из Дубровника продором тенкова да деблокирају своје од четника одсјечене војнике. „Но код Дражиндола сачека их 26 септембра поручник Копривица са два батаљона требињске бригаде, крваво их разбије и зароби им све тенкове“, каже нам Јевђа. А онда Нијемци шаљу своје најбоље јединице брадербужане. Јевђевић пише како им  Милорад спрема клопку „одредивши за ту акцију групу јуришних батаљона са командирима Авдаловићем, Душаном Поповићем и Крстом Николићем. Припустивши Нијемце на десетину корака отворили су једновремену паклену ватру из свих аутоматских оружја а затим извршили јуриш пјевајући своју чувену пјесму: „Нема боја да се бије ђе не стигну јуришлије!“. Тада је сам Тодор Стањевић убио четворицу Нијемаца али им тада погину и најомиљенији борац Милимир Пјешчић. Војска гатачка се из боја  враћала пјевајући: „Нема боја ни мегдана Поповићу без Гачана!“

Ето, и то су Вам били гатачки четници…

Дужан сам да Вам у кратким цртама кажем нешто и о организационој структури и бројном стању гатачких равногораца. Да је прво постојао Гатачки војно – четнички одред који је јула 1942. године имао 1.300 бораца распоређених у три батаљона са 20 пушкомитраљеза. Да је он касније реорганизован у двије бригаде Гатачку и Голијску у саставу Невесињског корпуса Југословенске Војске у Отаџбини под командом Милорада Поповића. Да су се те бригаде дијелиле на батаљоне па даље на чете. Па тако, на примјер, на дан 10. децембра 1942 – ге године Гатачка бригада има два батаљона са шест чета укупно 465 бораца наоружаних са 331 пушком и 16 пушкомитраљеза а Голијска два батаљона 4 чете и укупно 590 бораца са исто толико пушака 4 пушкомитраљеза и једним митраљезом. Осим тога Голијска бригада имала је и запречни батаљон, борце од 50 до 60 година старости.

Негдје крајем четрдесет треће долази до нове реорганизациије. Голијска бригада престаје да постоји, па се у склопу Гатачке бригаде формира шест батаљона. Одред попа Перишића, борци из попових села са дијелом бораца из пограничних црногорских села, којим је командовао Благоје Теоавчевић постају Први батаљон. Другим је командовао Благоје Говедарица до своје погибије па Марко Лојовић, а онда Стево Старовић. Трећим, Михајло Копривица, па Драгоје Милошевић и Комнен Гојковић. Четвртим, Васо Зиројевић до погибије па Радован Ковачевић. Петим Милош Бошковић и шестим Божо Авдаловић.

А онда су, у јануару 1944 –те, формиране и легендарне јуришлије. Прво, Први јуришни батаљон када је 200 најмлађих и неожењених бораца стало под команду Благоја Тепавчевића десне руке попа Перишића. Командири његових чета били су Владо Дивљан, Душан Поповић и Милорад Говедарица. Задатак ове елитне јединице био је да се брзим покретима и изненадним маневрима обрачунава са партизанима на свим правцима. Онда је формиран и Други јуришни батаљон Комнена Гојковића. Ови батаљони били су ноћна мора за комунисте.

И тако, волио бих ја и причао бих Вам радо, много и дуго о борбама о догађајима о људима. Много бих тога дали да се сада међу нама могу како обрести Миладин Лучић и Јово Суботић. Волио бих, заправо, кад би могло, да обгрлим и изнесем сваку појединачну причу и муку коју су поједине породице преживјеле. Али немамо толико времена. Зато је око Вас изложба  „Ликови гатачких Равногораца“ на 55 паноа на којима је 230 фотографија гатачких равногораца, и десетине и десетине докумената. Приђите слободно, погледајте њихове ликове, погледајте њихове очи, прочитајте написано. Њихове судбине данас су васкрсле у нашој порти и међу нама. Ми се радујемо и они се радују!

Остаће нам ова изложба као трајни биљег.

Радио сам је својски упијајући сваку њихову причу и судбу . Рекао сам синоћ, поновићу и данас, чојски и братски, технички је припремајући и дизајнирајући помогао ми је мој побратим Марко Црногорац, помогла ми је и Тијана Старовић која је сваку ову слику из књига које сам јој доносио и са разних страна слао сликала наново да би боље биле и испале. Било је људи који су били спремни да финансијски стану иза ове изложбе. Право да Вам кажем, а разумјећете ме, са обје стране. Није било потребе. Отац Саша, и цјелокупна Црквена општина стали су иза изложбе а благодарећи подршци нашег Владике Димитрија, она је и реализована. Чини ми то неописиво лично задовољство.

Када сам имао прилику да говорим на Дражљеву мислио сам да ће то бити највећа част коју ћу у Гацку доживјети. Ова је у тој равни. И хвала Вам. Тада на Дражљеву завршио сам говорећи како је некада на Дражљеву и другим нашим селима одјекивала команда смрт, а да ми сви данас морамо да кажемо живот! Живот Гацку и свим његовим селима! Живот Гацку кога не смијемо да упуштамо ради мртвих, најбољих и дјеце која се радају а која ће бити боља. Ето видјећете! А тајне… Тајне да знате нема, ако неко за њу не зна.

Како да завршим, размишаљо сам, а онда схватио да постоје неке ствари које праве разлику, и које нам свима дају поуку. Кад кућа Зеленовића на Михољачама по други пут гори Божо се враћа из из живе ватре живот ризикујући износи само двије ствари, Свето писмо и славски бардак. Треба ли даље и може ли се даље? И има ли ко да му поука из овог примјера није јасна?

За петнаест дана непуних добри гатачки, вјерни српски народ скупио је близу 40.000 марака. Ја мислим да је то подвиг вриједан и риједак, толико риједак да је вриједан дивљења на цјелокупном српском простору. Цјелокупна заједница наш добри народ који је одвајао од својих плата, од своје уштеђевине, давао је од срца, с лакоћом, двадесет, стотину двјеста, петсто марака, колико је ко могао, и припомогао да се ово уради. Овај споменик је подигао народ Гацка који га је чекао безмало осамдесет година.

Хвала Вам и праштајте. Мир намученим српским костима.

Милан Никчевић
Гацко, 9.9.2023. године
ФОТОГРАФИЈЕ: Општина Гацко