( Раде Р. Лаловић „То сами Бог зна“ Фоча, 2024.)

Пише: Душко Крсмановић

Бавећи се дуги низ година идентитетским питањима и његовањем културе сјећања, Раде Р. Лаловић је написао велики број стручних и научних радова, покушавајући да са различитих страна освијетли ове, за наш народ, теме од круцијалног значаја. Стога и не чуди што у његовом приповједачком, али и поетском, стваралаштву исте ове теме имају централно мјесто. Дуги низ година у различитим публикацијама, најчешће у Српској вили, објављиване су приче, цртице и записи Рада Лаловића. Сада коначно имамо прилику да их читамо у јединственој публикацији, збирци од називом „То сами Бог зна“. Читајући наведена прозна дјела врло брзо долазимо до закључка да сва, упркос својој жанровској разноликости, имају сијасет заједничких тема и мотива, па би се, ради лакше анализе и бољег разумијевања, врло лако могла сврстати у различите тематско-мотивске кругове.

Први круг представљају приче које говоре о турским временима и искушењима којима су били изложени наши преци током вишевјековног ропства. У овим причама лако се може примијетити утицај епске народне поезије, а што се посебно уочава у причи „Проклето Лијевно“. Ова прича представља својеврстан прозни пандан епској народној пјесми „Стари Вујадин“, те говори о хајдуцима које су Турци на превару, дакле, не у часној борби, ухватили и заробили, као и о моралној величини и снази Старог Вујадина који се храбро држи пред силником док се из даљине чује жална женска пјесма која жали и опомиње, пробијајући се својим снажним лелеком и до данашњих дана. У причи „Пожариште“ говори се о тешким временима када су наши преци са стрепњом сачекивали обијесне Турке и трпјели ужасна понижења – морали да их служе, да од своје муке одвајају најбољи дио како би умилостивили ситог и бијесног агу, слушају њихова дрска наређења, водају опанке око огњишта и стрепе да ли ће успјети да сачувају свој образ и образ своје мајке, жене, кћерке, снахе…Често се злочиначко понашање није дало отрпјети, па су очајни људиузимали правду у своје руке како би макар образ сачували кад већ не могу главу. Историја сваке наше породице препуна је оваквих прича о неком ђеду који је убио силника и онда побјегао што је даље и што више могао, сачувавши живот, част и икону свог светитеља заштитника, како би својим потомцима могао оставити у аманет да их сачувају без обзира у каквим временима живјели.

Други круг представљају приче које за тему имају Први свјетски рат и вријеме непосредно након рата. У причи „Атентат“ Лаловић живо приказује и описује Сарајевски атентат, посебно сликовито описујући тренутак када Гаврило Принцип, упркос снажним емоцијама и узбуђењу које га прожима, храбро прилази надвојводином аутомобилу и испаљује метке који ће означити почетак Првог свјетског рата и крај Аустроугарске монархије. Посебно је емотиван и потресан тренутак када се Гаврилов поглед суочи са преплашеним погледом тешко рањене војвоткиње Софије, која није била мета атентата, али је у метежу који је настао, метак намијењен аустроугарском генералу угасио њен живот. Прича „Суша“ говори о периоду непосредно након Првог свјетског рата, када је радост због величанствене побједе убрзо замијенила несрећа изазвана сушом и великом несташицом хране која је највише погодила сељаке који живе од земљорадње и зависе од природе, а који су на својим плећима изнијели терет Великог рата.

О Другом свјетском рату Лаловић пише у причама „Незвани гости и црни дим“ , „Глад“, а с њима у вези је и прича „Танасије Шумадинац“. Прва прича на драматичан начин приказује упад усташа у српско село и злочине које том приликом чине, као и храброст једног српског дјечака који успијева да се освети за смрт својих најмилијих. У причи „Глад“ приказана је дипломатска мисија једног српског домаћина који на коцку ставља свој живот како би од окупаторских снага успио добити макар мало зоби да би прехранио своје најближе. Иако је у причи „Танасије Шумадинац“ аутор промјеном имена личности и топонима покушао да на универзалан начин говори о злочинима, али и људскости у тим тешким временима, сваки пажљиви читалац из Фоче и околине врло лако ће препознати да је ријеч о страдању младих припадника Југословенске војске у отаџбини које се десило у Миљевини, на Понору у мају 1945. године, а као главни актер приказан је једини преживјели војник који након одређеног времена долази на мјесто страдања својих сабораца. Проговоривши о овој теми која је прилично непозната широј јавности, и о којој се јако мало писало, Лаловић показује будућим писцима, али и историчарима, пут којим би требало поћи с циљем детаљнијег освјетљавања ове трагичне епизоде из српске историје, како би душе страдалих коначно могле да нађу свој мир у Царству Небеском.

Четврти круг представљају приче о времену након Другог свјетског рата и терору ОЗНЕ над свим неистомишљеницима, а посебно Србима. Ово је било вријеме када су Срби вјерни краљу и отаџбини ловљени и убијани као звјери, без суда и пресуде, само зато што су на својим шајкачама носили двоглавог орла умјесто петокраке. Такве су приче „Крагујевка“, у којој је ријеч о српском осветнику, Дражином капетану Милораду Ватрићу, који по цијену свог живота, упркос озниним патролама које га упорно траже, одлучује да убије усташког одметника Пексина чије злочине нова власт приписује управо Ватрићу. Прича „Јасенове платице“ говори о томе како се злочини нових власти не могу сакрити, те да истина увијек изађе на видјело, без обзира на то колико се слобода говора ускраћивала.

Пети тематски круг обухвата неколико лирских записа и цртица које са нескривеном носталгијом говоре о ауторовом завичају – Калиновику и његовој околини, онаквим какав је он некада био, али и о људима какви су некад били. Овдје се можемо присјетити времена када су људи живјели у задругама, заједнички дијелили добро и зло, времену када су дјеца жељно ишчекивала крсну славу за коју се износила и приликом обреда ломљења славског колача користила, посебна кригла – породични антиквитет и готово свети предмет који се само једном годишње употребљавао (цртица „Кригла“). Аутор се присјећа и старих заната, као и занатлија који су се потпуно занесени својим послом потпуно искључивали из спољашњег свијета, те скоро мистичним покретима вјештих прстију стварали магију (цртица „Код сајџије“). У описима родног краја преплићу се легенда и стварност, прошлост и садашњост, љепота и суровост планинског краја, усхићење и туга, а посебно је упечатљива слика Петровдана у Калиновику какав је био у прошлости, када је аутор био још дјечак – тај свети дан је у његовом сјећању оставио посебан траг. Тог дана је све било у свечаном тону – облачила се најљепша одјећа, износила најбоља јела, поносно учествовало у свечаној литији на челу са готово митском личношћу попа Брења, момци и дјевојке су ашиковали, играли у колу, пјевали – све је пуцало од снаге, среће и неке исконске енергије. Насупрот томе је слика тмурне садашњости када прослави Петровдана присуствује тек неколицина, углавном старијих, људи. Управо то је оно што аутора највише боли и што му у срцу изазива зебњу да се она дивна стара времена никада више неће вратити. Зато он има потребу, као Шехага, лик из Селимовићеве „Тврђаве“, да понавља имена топонима из родног краја како би их заувијек урезао у колективно памћење својих земљака.

У овом тематском кругусе посебно по емотивном набоју истиче цртица „Њихове очи нас заувијек прате“ која је израз сусрета аутора са родитељском фотографијом када њих већ није било.

И коначно, шести круг обухвата путописне записе које говоре о ауторовом боравку у Светој земљи, а посебно о посјети Јерусалиму, Назарету и светој ријеци Јордану. Аутор је у овим кратким записима покушао да пронађе ријечи којима би описао своје узбуђења због тога што је имао прилику да буде на најсветијем мјесту за све хришћане – Храму Христовог Васкрсења на Голготи, да своје чело спусти на плочу миропомазања и прими божји благослов на мјесту страдања Господњег. Из сваке ријечи ових записа просто исијава поштовање, бескрајна љубав, захвалност и срећа због боравка на овом светом мјесту, али и свијест о томе колико је човјек ситан и незнатан пред величином Господа Бога нашег. Опис Назарета и ријеке Јордан приказан је нешто мирнијим тоном, а аутор је посебну пажњу посветио поређењу православне светиње – Цркве Архангела Гаврила која је скромна, али зрачи побожношћу и неком неземаљском љепотом са католичком базиликом Благовијести – грандиозној творевини која најприје свједочи о моћи Ватикана, али се у њој осјећа нека резервисана и хладна атмосфера, као да није ријеч о светињи.

Пишући о нама какви смо некада били Раде Р. Лаловић је у својим прозним творевинама имплицитно сугерисао какви бисмо требали бити уколико мислимо да задржимо суштину свога бића у временима када глобализам мирисом новца, укусом јефтиних задовољстава и зовом најнижих страсти грубо покушава срушити темеље на којима почива биће српског народа.Нама остаје да послушамо аутора и нашу будућност градимо на свијетлим примјерима из прошлости, те да никада не заборавимо ко смо и одакле смо, управо онако како је он то урадио у збирци „То сами Бог зна“.