• Од Пребиловаца је остало само име, од људи – нико! Ни дете у колевци из 62 фамилије којима посвећена су Угашена огњишта! Готово сви су, у једном дану, пресељени у јаму! Више од пола села, њих око шест стотина, нашло је заједничку гробницу у јами у Шурманцима. Био је леп дан, летњи дан, шести август. Претходних и у данима послије шестог августа, у Пребиловцима и околини убијено је око две стотине Срба из овог најтрагичнијег српског села. Тих дана и Неретва je текла обојенa људском крвљу.

Пише: Милош Марковић

Има нешто чудесно, фаталистичко у том 6. августу. И само сунце, у земљи где излази, тог датума је видело Хирошиму, а у земљи где се клони западу, видело је Пребиловце. У свом безмерном календару, ни само сунце, тога датума, није, док обасја целу земљу, видело веће злочине у једном дану.

О Пребиловцима се сазнало и сазнаје много, писало се и пише исто тако много. Али, није проблем сазнати скоро све чињенице. Нажалост, Пребиловци су посебна врста истине коју је немогуће до краја разумети. Чини се да нема тога језика на коме се до краја може исказати трагедија Пребиловаца, нема те памети нити главе која то може објаснити, ни руке која то може написати.

Зато ћу својим немоћним новинарским пером само исказати оно што су рекли или записали други, они чијем се људском и зналачком ауторитету, чијем се сведочењу мора веровати.

После јединствене сахране, када су жртве из јаме-гробнице, после пола века, нашле свој хришћански мир у Храму Сабора српских светитеља и Пребиловачких мученика, враћао сам се у Београд заједно са песником Стеваном Раичковићем, академиком. Зауставили смо се у једној кафани уз Неретву, нешто пре Мостара. Били смо сами за столом. Ћутали смо.

Овај морални витез, како га често називају, загледан у правцу Пребиловаца, рекао је, не мени, не ни за себе, него можда за све нас, једну од најкраћих истина у Пребиловцима. „Сви садржаји античких митова и грчких трагедија су бледи – у поређењу са стварношћу Срба у Пребиловцима!“

Тог чудесног датума, када су убијени Хирошима и наши Пребиловци, над јамом у Шурманцима дешавали су се призори каквих нема ни у Дантеовом Паклу.

Припремајући документарну емисију о том злочину, Анђа Трипковић, хероина и мученица, причала ми је о једном призору који ми се заувек угравирао у памћење. Наиме, тог дана, једна млада мајка из Пребиловаца Љубица Булут (27), нашла се пред јамом са своје троје деце, Милојком (1), Милорадом (5) и Миленком (7). Гледала је како усташе отимљу децу од мајки, бацају их увис и дочекују на бајонете, или им разбијају главе од стене. Видевши шта је чека, та трагична мајка је нашла начин да својој деци олакша пут у смрт. Загрлила их је и узвикнула „Анђели моји, хајде да летимо“ и сама се, са својом децом бацила у јаму.

Када сам ово испричао др Јовану Рашковићу, угледном неуропсихијатру, он је рекао да нема струке ни науке која ће то до краја објаснити. Да се којим чудом, додао је др Рашковић, у том часу и на том месту затекао најстручнији тим педагога, психолога и психијатара, не би могао наћи такво решење које је потекло из дубине мајчине душе, из најдубљих мајчинских инстиката. Наиме, деца у тим годинама често сањају да лете као птице, а до своје пете године и немају представу о смрти.

На путу до смрти, у лету до дна јаме, хоћу да верујемо у то, да су се заиста претворили у анђеле. Будимо убеђени да њихове душе заувек лебде на небесима, да њихова крила лепршају. Верујмо да та крила никада неће клонути, да ће дух те деце-анђела, бити заувек у нашим срцима и души, да никада неће одлетети из нашег памћења.

Нигде у свету јаме, попут оних у Херцеговини, Лици и Далмацији, нису постале масовне гробнице једног народа.

Нигде у свету јама није гробље!

Нигде у свету нису по други и по трећи пут убијали већ убијене.

Нигде у свету нису убијали гробове и гробнице, храмове у којима су жртве сахрањене.

То чудо се дешавало Србима из Пребиловаца!

Неко је ту непреболну истину савршено једноставно исказао:

„Празна до празне, колијевка јеца
У шурмановачкој јами – сва су наша дјеца!“

Можда су се ови стихови самонаписали, родили се сами од себе, представљајући поему бескрајне дужине.

И на крају, чувајмо се греха, који би и несвесно могли починити.

Бити равнодушан према Пребиловцима, значи бити бездушан, значи бити и мртав. Јер, чему живот без душе!? Увек имајмо на уму да наши убијени Пребиловци, да наша угашена огњишта у њима, вечито светле“.

Наши Пребиловци су наша светост и наша светлост!

 Милош Марковић
Аутор је као новинар РТС боравио у Пребиловцима гдје је снимио документарни филм ”Анђели моји, хајде да летимо”
Публиковано на завичајном поталу Пребиловци-село на интернету о Васкрсенију 2017. године.