ДРУЖЕЊЕ ХЕРЦЕГОВАЦА У СМЕДЕРЕВУ: Прилог за портрет једног доброчинитеља (ФОТО+ВИДЕО)

  • ЈЕДАН САСВИМ НЕОБИЧАН ДАН

Када на крају дана сумирамо наше активности од устајања до повечерја, како би се то војничким ријечником казало, све оно што смо тог дана урадили најчешће може стати у четири ријечи: још један обичан дан. Међутим, има дана који су изузетак и који по садржини догађаја који су се у њима десили завређују да понесу епитет из наслова овог извјештаја.

Такав дан је био у суботу, 16. марта 2024. године. Тог дана су се у граду Смедереву окупили начелници општина источне Херцеговине и предсједници херцеговачких завичајних удружења у Србији. А за састав таквог скупа и за мјесто његовог дешавања заслуге има Дејан Стошић.

ДЕЈАН СТОШИЋ - ДОБИТНИК ЗЛАТНЕ МЕДАЉЕ ЗА ЗАСЛУГЕ

За Дејана знамо већ неколико година, највише по томе што организује узајамне посјете ученика основних школа из Херцеговине и из Смедерева. Термин посјета је пажљиво одабран; ученици из Херцеговине у Србију долазе поводом недавно установљеног националног празника – Дана српског јединства, слободе и националне заставе, а ученици из Смедерева у Херцеговину путују поводом славе Светог Василија Острошког и Тврдошког. Иако о томе не жели да говори, зна се да новчаним и другим прилозима помаже како цркве и манастире у Херцеговини, тако и друге институције и појединце који су у некој социјалној или било каквој другој потреби.

Због своје несебичне посвећености развијању сарадње Херцеговине са државним и другим институцијама у Србији, на предлог завичајних херцеговачких удружења Стошићу је на Сретење уручено високо државно признање – Златна медаља за заслуге.

Као велики активиста, претходног дана у Београду организовао је састанак начелника херцеговачких општина са руководством Банке поштанске штедионице са циљем да се становништву и привреди Херцеговине омогући или олакша финансијско пословање. Иако се стиче утисак да у данашњем времену нема градског кварта да у њему нема барем једна банка, у Херцеговини има општина, попут Рудог, Чајнича или Новог Горажда, да те финансијске институције нису нашле за сходно да у тим мјестима развију своје пословање.

Такво стање у великој мјери отежава живот људима и привредним субјектима и производи додатне финансијке трошкове јер су због наизглед баналних финансијских обавеза приморани да путују у већа мјеста. Због таквог стања одговорни људи у тим општинама помислили су да би Банка поштанска штедионица имала интерес да на том простору отвори своје експозитуре. Идеалног посредника за покретање тог питања нашли су управо у Дејану Стошићу и он је свој дио посла урадио на задовољство свих. Сада је на Поштанској штедионици да уз потребну подршку на политичком нивоу уради свој дио посла.

Након успјешно обављеног посла у Београду, Дејан је госте из Херцеговине позвао и угостио их у његовом Смедереву. Ту су били начелници општина Љубиње, Билећа, Берковићи, Гацко, Ново Горажде, Рудо и Чајниче. Начелници осталих општина (Невесиње, Фоча, Калиновик и Источни Мостар) и градоначелник Требиња због обавеза у својим срединама нису могли да присуствују.

А да угођај буде потпун, позвао је и представнике херцеговачких удружења у Србији. Одазвали су се Херцеговци из Суботице, Новог Сада, Зрењанина, Бијељине и Ниша, као и представници удружења Требињаца, Билећана, Гачана, Љубињаца и Невесињаца из Београда. Тако је Стошићу пошло за руком оно што није ни једном од његових гостију, који су по природи свог дјеловања били позванији да уприличе такав скуп.

Елем, Дејанови гости су се окупили у летњиковцу династије Обреновић у насељу Плавинац у Смедереву. Многима од њих то је било први пут да виде љепоту и да се упознају са осталим историјским знаменитостима тог комплекса. Свима, а посебно домаћинима, било је занимљиво сазнање да је газдовање летњиковцем у дужем периоду било у надлежности лица чији су коријени поријеклом из Херцеговине.

СЛОВО О ОРЕШКОВИЋИМА

Од Миливоја Миша Рупића, секретара Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, сазнали смо да се на високим положајима у државној служби и на двору династије Обреновића налазила породица Орешковић. Пуковник Антоније Орешковић, начелник штаба врховне команде Кнежевине Србије за вријеме српско-турских ратова 1876-1878. године, био је ожењен Драгом Рајовић. Драгин отац Цветко Рајовић рођен је 1793. године у селу Вуковићи код Требиња. Овог виспреног Херцеговца трговачки путеви довели су у Србију, гдје је најприје доспио до положаја секретара кнеза Милоша Обреновића, а потом био на високим положајима и у династији Карађорђевића. Након трагичног завршетка владавине династије Обреновића, краљица Наталија је летњиковац са парком, виноградом и земљиштем од 30 хектара у Смедереву поклонила Боривоју Орешковићу, сину Драге и Антонија, а унуку Цветка Рајовића. Комплекс је био у посједу те породице до завршетка Другог свјетског рата, када су им га револуционарне власти одузеле и национализовале.

Потом су гости отишли у обилазак Смедеревске тврђаве, највећег сачуваног равничарског утврђења средњовјековне српске државе.

Ово посебно путовање завршено је лијепим дружењем за трпезом љубави гдје је домаћин била комплетна породица Дејана Стошића – мајка Зорица, супруга Катарина и син Василије.

МОЛИТВЕ МАЈКЕ ЗОРИЦЕ

Дејан Стошић са сином Василијем испред споменика команданта Новице Гушића у Невесињу

Дејан са породицом сваке године макар једном путује у Херцеговину, земљу једне гране његових предака. Наиме, његова мајка Зорица је од Глоговаца из села Паник код Билеће, а њен дјед је послије Првог свјетског рата одселио на Косово. Животни пут је спојио са Врањанцем Србом Стошићем, а њихов заједнички животни пут их је довео у Смедерево гдје су свили своје породично гнијездо. Читав живот мајка Зорица посветила је својој породици и Цркви. Када говори о светим мјестима које је посјетила, стиче се утисак да нема манастира и цркве гдје није допрла својим доласком или неким даром који је њених руку дјело. Већ годинама за велики број цркава припрема просфору, хљеб који се користи при служењу литургије. Приликом те припреме и других радњи које су све усмјерене за нечије даровање, мајка Зорица се моли. Не мјери вријеме које проводи у раду и молитви, али оно ни једног дана није мање од три сата. Моли се за све и свакога, како за своје најрођеније, тако и за оне за које зна да постоје а да их никада није видјела. Посебно истиче да је дио њене молитве посвећен онима за које нема ко да се моли. А таквих није мали број. Захвална је Господу што је њој и њеним ближњима дао добро здравље и снагу да могу да чине добра дјела. 

Нека им Господ подари добро здравље и породичну срећу, а сигурни смо да ће ова јединствена породица наћи снаге да и даље буде оно што је била до сада – доброчинитељи за примјер.

Текст: Зоран Јањић
Фотографије: Сретен Цока Раковић

 

Погледајте видео прилог Телевизије Смедерево

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар