Слободна Херцеговина » ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Професор Несторовић, портрет међу мас(к)ама

ГАЛЕРИЈА САВРЕМЕНИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Професор Несторовић, портрет међу мас(к)ама

Знају ли бирократски олоши да оно што говоре није тачно?“ – питао је Тесла, осветољубиво затварајући торбу.

Сигети је слегнуо раменима: „Зар није Гете рекао да треба веровати и клеветницима јер је човеку немогуће да не верује у оно што свим срцем жели?“

(Владимир Пиштало: ТЕСЛА, ПОРТРЕТ МЕЂУ МАСКАМА)

Отворите ли тему о проф. Бранимиру Несторовићу, неумитно ћете изазвати хаос међу саговорницима. Прави хаос! Према искључиво мојој перцепцији, тај хаос се састоји од микса омаловажавања инфериорних разних профила, свесних комфора које шаблон пружа у свим временима и свим друштвима – до обожавања људи који се не укалупљују у животу и спремни су да буду своји, по сваку цену. Упркос нескривеној симпатији, не сматрам смисленом некакву моју одбрану др Нестора, нити имам амбицију да мој текст на то личи. Са друге стране, осећам обавезу да посветим ове редове тренутно најпопуларнијем Србину Херцеговцу. А опет, тек из обавезе не пишем, не иде то ни уз њега, ни уз мене. Једноставно, слушати проф. Банета је инфузија добра, чисто задовољство, повратак себи, надање у бескрај, у душу, у здрав разум, у Бога и природни поредак. Отуд потреба.

Елем, шта је то магично у лику познатог лекара који нам је онако ноншалантно саветовао да шопингујемо у Италији у време Короне, који нам кроз озбиљне разговоре „провуче“ да Хеликобактер пилори покушамо да лечимо соком од купуса, имунитет покренемо содом бикарбоном, пијемо вино уз ручак, одржавамо психу здравом, не одбацујемо олако теорије завере, верујемо у ванземаљце, проучавамо највећег од нас, Теслу и волимо највећег данас, Ђоковића. Шта је магично у лику оног што се сећа два кофера уштеђеног, безвредног новца на тавану своје бабе Видосаве и говори нам да не прецењујемо новац, оног што се не либи да наведе рад који је у свету изазвао мук, јер озбиљно доводи у питање Дарвина, тврдећи да је девет десетина животињских врста настало истовремено пре сто хиљада година, сугеришући нам да верујемо у Бога, да уместо заглупљујућих новотарија савременог шареног ништа, будемо свесни себе и српске епигенетике, да останемо у Србији и нађемо разлог да се надамо? Одговор: све је ту магично, само треба његове лаконске изјаве схватати баш тако, са више нивоа него што смо у данашње време спремни – јер он их изговара са много сазнајног и искуственог, поштујући нас, не понижавајући нас очекивањем баналног доживљаја. Јасно је да су многи таквим приступом шокирани и за њега неспремни! Ту су негде и они што не верују да је могуће бити свој и не припадати политици. Шта уопште рећи за људе који су буквално схватили да је тренутак за шопинг у Милану? Нису могли, па нису прозрели да можда као друштво нисмо сасвим спремни, да је дошао тренутак кад је презрен смисао живота кроз новац и шопинг у светским модним центрима, да паника ником неће помоћи изазивајући непотребне набавке и страх који руши најважније у том тренутку – имунитет нације. Према овом примеру би требало сагледати и све остале, наизглед неразумне изјаве. Зато што су (Еурека!) разумне и кад нису материјалистичке. Осим тога, проф. Несторовић својим приступом медицини раскринкава сујетне снобове којима је до звања и социјалног статуса белих мантила, а до човека тек колико и мени до бесмислених финансијских података којима свакодневно баратам на свом радном месту. Он сваким својим појављивањем говори да успешан лекар може бити само неко коме је у средишту човек, његов индивидуални живот и срећа у амбијенту друштва на које је упућен. Не пориче званичну медицину, њом се бави врхунски, али јој приступа са разумом ерудите који је свестан да је све подложно критици и да рад по усвојеној шеми не може бити одговарајући за сваки засебан случај, поготово ако се фаворизује вештачко тржишно, а занемари Бог и природа која нас је лечила одувек. Његови професионални узори су црне овце светског медицинског мејнстрима (па и кад су овенчани Нобеловом наградом), што је много тежи професионални пут. Баш као и у осталим областима, и у медицини лагоднију позицију имају они који без ризика следе упутства Светске здравствене организације, поступајући у складу са правилима службе и владајући се легитимно, иако су та упутства очигледно проблематична. Таквима није потребан ни ризик, ни храброст. Они су „људи на месту“, без излета који би покренули било шта, свакако без страха о суду јавности. Него, кад су такви учинили свет бољим?

Колико је човек важан, да је живот благодат, да је молитва лековита, да је у складу са мишљу Владете Јеротића „Православље принцип да постанеш бољи човек“ – др Бане је схватио на сопственој кожи, али не говори о томе са горчином, прекривајући у незабораву неком лепотом сваки болан тренутак. Без комплекса прича о свом пореклу, о имању и немању, о спартанском херцеговачком васпитању оца заклетог комунисте, прагматичности баке Личанке, поетичности болешљиве мајке буржоаских животних вредности и бризи правог старијег брата из бајки наших старина. Прича о саливању угљевља и тајним допунским крштењима због несташлука, раду на мешалици у најгорим тренуцима живота кад је остао сам, кувању домаћег сапуна, кућним пословима и мајсторисању које га опушта, неуспеху излета у политику; али и лепој младости, музици, спорту, наградама, глади за знањем, својим професорима којима би дао вечну захвалност кроз предмет Историја медицине, за који се бори да се уврсти у наставни програм медицинског факултета… Његова сећања су обојена огромном љубављу и поштовањем за све оне који су га формирали, а љубав је и име и презиме породице коју је створио са колегиницом, др Сузаном, где су центар свега њихова деца Мина и Урош.

На крају, проф. Несторовић не инсистира, он је само несебичан и воли људе. Из тог разлога дели са нама своја разноврсна сазнања и своје лично животно искуство, често напомињући да свако има свој пут, да ниједан живот ни судбина нису идентични. Светом сад ходимо у погрешном смеру, али мора постојати нека стаза која би нас вратила на раскрсницу где смо погрешили скретање! Није то цивилизацијско уназад, то је повратак себи. Проф. Несторовић као да нам блица из свог пословично неопраног аутомобила, да се зауставимо, да избегнемо опасност. И насмејан је, зна да наде има, да су људи најчешће добри, да је живот леп и вредан борбе.

Ах да, све чешће чујемо: „Несторовић је био у праву!“ Буде се скептици! Тек ћемо бити поносни што је део галерије наших знаменитих земљака. Бар ће то бити велики део нас.

Љиљана Ђого Петровић

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Pingback: Професор Несторовић, портрет међу мас(к)ама

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина