АНАТОМИЈА ЈЕДНОГ АНАЛФАБЕТИЗМА: Први прилог за општу историју дукљанске затуцаности
Први примјер континуитета између бивше и актуелне власти у Црној Гори јесте шеф извршне власти који пориче сопствени идентитет:
своје индивидуално Ја ослобађа баласта колективног Ми-Срби да би његов самопоричући дух, растерећен од одговорности према народу којем је припадао, упловио у колективно Ми-грађански Црногорци.
Лакоћа испловљавања из колективног Ми-Срби обрнуто је пропорционална лакоћи упловљавања у колективно Ми- грађански Црногорци. Верификацију његовог настојања да се потврди као грађански Црногорац не одређују грађански, него национал-шовинистички принципи дукљанског хибриса. Дух премијера постаје гост у комплексу црногорског националног идентитета.
Да би се његов дух одомаћио, неопходно је да досегне „мјеру заједништва“, за коју није довољна декларативна припадност „грађанским вриједностима“ (изражена у глорификацији евро-атлантских вриједности), него и перманентно исказивање лојалности новом идентитетском уточишту, оствариво искључиво кроз негирање свог претходног националног идентитета.
Захтјев „дукљанског“ идентитетског уточишта, скопчаног са доминантном црногорском предрасудом о „западним вриједностима“ у коју су претходно учитани антисрпски садржаји, може се сажети у сљедећим исказима: Не можеш престати да будеш Србин, док не постанеш антисрбин. Мјера антисрпства је еквивалентна мјери црногорства.
Пред таквим захтјевом, аналфабетски дух испољава трагикомичне изливе лојалности „господарима“ свог новог националног идентитета и неспособан да се измјести са духовне равни Српства, он трага за његовим материјалним изразом од којег се лакше може дистанцирати и проналази га – најприје у Влади Србије, а потом у самој Србији. У исто вријеме, негостољубиво уточиште од својег госта тражи нове потврде лојалности. Гост може учинити све што су тражили, али они га никад неће прихватити. Брзина његовог попуштања пред новим захтјевима никада није довољна: он постаје заточеник дукљанске тамнице, свог новог уточишта у којем га нико никада неће назвати својим.
Умјесто даљег философирања, рецимо и оно што многе уши не желе чути: Здравко Кривокапић, политички аналфабета малаксале савјести, функционално неписмен (неразумљиво чита и говори, а можемо замислити како пише ), заточен у острашћеној „мјери нашег заједништва“, спреман да се извињава зато што је честитао Дан Републике Српске, а сасвим неспособан да избјегне упућивање честитке поводом тзв.“Дана независности Косова“ (као да је у питању опстанак Владе, а не једна сасвим протоколарна ствар и израз добре дипломатске воље) цјелокупним својим поступањем, амбивалентним ставовима, нерадом, уклапањем у дукљанске наративе (жртва-побједник, окупација и спољна пријетња) изневјеравањем косовске, Његошеве и Амфилохијеве завјетне мисли – угрозио је образ светосавске цетињске столице у чије је име дошао на чело коалиције коју је издао.
Ende.
Раде Црногорац