https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=24855023

Увод

Тврдња, да је Хрватска била једна од водећих антифашистичких држава, ако не и прва у Европи, је невиђени апсурд. То се тврди, за државу, у којој је истовремено порушено преко три хиљаде антифашистичких споменика. Ово не износе само десничари него и многе друге структуре и разни појединци, који су у последње две деценије тако учени. Тако је у „Вечерњем листу“ 24.априла 2012.године објављен текст, поводом Милановићевог  говора у Концентационом логору Јасеновац, под насловом „Напокон разумна дефиниција хрватског антифашизма“. У тексту се међу осталим констатује и следеће: “да су Хрвати у Другом светском рату масовно судјеловали на побједничкој страни“, затим се додаје „Дакле непријепорна је чињеница да су Хрвати масовно судјеловали у партизанском рату, те да су с временом почели штитити Србе најугроженији народ у Хрватској.“ Један од највећих хрватских интелектуалаца и бораца за самосталну хрватску државу Владо Готовац, је 21. јуна 2000.године упозорио  на забрињавајуће стање хрватске историјографије, где је, између осталог, истакао: “Заказали смо на отвореном и посве знанственом сусрету са повијесном истином“, затим: “Хрвати су на тај начин стекли потребу за кривотворењем која обухвата готово све што чинимо. И то је наша велика невоља и она ће дуго трајати. У овом тренутку ми немамо ни политичке ни државне храбрости да с тим прекинемо.“[1] На такву ситуацију у нешто блажој форми и мало завијеније упозорава и најпознатији хрватски историчар др Душан Биланџић, који је на научном скупу у ХАЗУ под насловом: “Хрвати у другом свјетском рату“, истакао и следеће: “У протеклих петнајест година, након смјене власти 1990, масовна повијесна свијест, па и хисторијографија до те мјере су се раздвојиле и сукобиле да су нормалне расправе готово немогуће.“[2] Колико су мериторни „научни“ судови у друштву са таквом свешћу је у најмању руку упитно?

Анифашистички устанак и његова подела  на територију авнојевске Хрватске

Устанак у Хрватској је подигао српски народ, који је био осуђен на елиминацију, од државних структура НДХ (једну трећину ликвидирати, једну трећину иселити и једну трећину покрстити или покатоличити). Многи научници сматрају, да је НДХ Анте Павелића, била најмрачнија нацистичка варијанта. Зато што је имала логоре за децу, жене и друго становништво.У логорима НДХ није било преживелих логораша, јер су у правилу сви били ликвидирани. У хрватским концентрационим логорима се убијало са страшћу, за разлику од хладних немачких ликвидација. То значи да се на жртвама садистички изживљавало, жртве су мучене и маскриране.Живима су вађене очи, сечене уши и низ других, разуму непојмљивих метода масакрирања. После ликвидација ишло се на пиће (ракију). У концентационом логору Јасеновац организовано је такмичење међу кољачима ко ће више заклати логораша итд. Оваква држава је, на жалост, добила подршку већине хрватског становништва. Била је чврсто везана за Хитлерову Немачку а затим и за Мусолинијеву Италију. Између осталог  објавила је и рат САД, што је видљиво из следећег прилога. Крајем, односно 14. децембра 1941.године Влада Независне Државе Хрватске је донела одлуку о ступању у рат против Сједињених америчких  држава и  Енглеске.[3]

ОДЛУКА  ХРВАТСКЕ  ДРЖАВНЕ  ВЛАДЕ

НАЈНОВИЈИ  ДОГАЂАЈИ, КОЈИ СУ ДОВЕЛИ ДО СТУПАЊА СЈЕДИЊЕНИХ  ДРЖАВА У РАТ, ТРАЖЕ  ДА И ВЛАДА НДХ  ЗАУЗМЕ СВОЈЕ  СТАНОВИШТЕ. РАТ  ИЗМЕЂУ УСА  И  ЈАПАНА  ЗАВРШЕТАК  ЈЕ  ОНИХ НАСТОЈАЊА  СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА, КОЈА  СУ  ДУГО  ВЕЋ   ПРИПРАВЉЕНА  НА СВЕ ВЕЋЕ  ПРОШИРЕЊЕ ДАНАШЊЕГ  РАТА. КОД ТОГА ЈЕ БЈЕЛОДАНО  НАСТОЈАЊЕ  СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ  ДРЖАВА, ДА ТАКВИМ  РАЗВОЈЕМ  ПРИЛИКА  СТВОРЕ  ЗА СЕБЕ ПРЕМОЋНИ ПОЛОЖАЈ, НА ТЕМЕЉУ  КОГА  БИ  ТАДА  СВЕ  ОСТАЛЕ  НАРОДЕ  У СВЕ ВЕЋОЈ  МЈЕРИ  ПОДВРГЛЕ  СВОМ  ПЛУТОКРАТСКОМ  ГОСПОДАРСТВУ. И ОДНОС  УСА  КАО  И  ВЕЛИКЕ  БРИТАНИЈЕ  ПРЕМА  ХРВАТСКОМ  НАРОДУ  И ДРЖАВИ  ПОКАЗУЈЕ  ТУ  ИСТУ  ВОЉУ.

МИ СЕ ХРВАТИ  ОСЈЕЋАМО  ЧЛАНОМ  ЕВРОПСКЕ  ЗАЈЕДНИЦЕ, КОЈА СЕ БОРИ ЗА СВОЈУ СЛОБОДУ. НАША МЛАДА  ДРЖАВА  ОДЛУЧИЛА  ЈЕ, ДА У ДУХУ  НОВЕ  ЕВРОПЕ  СУДЈЕЛУЈЕ  НА ОБЛИКОВАЊУ БУДУЋНОСТИ. МИ ЗНАДЕМО, ДА ТО  ИЗИСКУЈЕ  НАПОН   СВИХ  СНАГА  И  МНОГУ  ЖРТВУ, ЈЕР САМО ПОБЈЕДОМ  У ЗАЈЕДНИЧКОЈ  БОРБИ  МОЖЕ  СЕ  ИЗВОЈЕВАТИ  ТА  БУДУЋНОСТ.

СТОГА СЕ НЕ ОСЈЕЋАМО САМО ТРОЈНИМ ПАКТОМ ОБАВЕЗНИ ПРЕМА НАШИМ ВЕЛИКИМ САВЕЗНИЦИМА, ВЕЋ ПОТПУНО ПО НАШЕМ НАЈДУБЉЕМ УВЈЕРЕЊУ, КАДА УТВРЂУЈЕМО, ДА И НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ПРОГЛАШУЈЕ РАТНО СТАЊЕ СА СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА И СА ВЕЛИКОМ БРИТАНИЈОМ. ХРВАТСКИ НАРОД УЗИМА НАСЕСВАКУ ДУЖНОСТ И СВАКУ ЖРТВУ, КОЈА ИЗ ТОГА ПРОИЗЛАЗИ, УВЈЕРЕН, ДА ЋЕ МУ ТО ПО ПОБЈЕДОНОСНОМСВРШЕТКУ ОВОГА РАТА БИТИ ОД НАЈВЕЋЕ ПРОБИТИ.

Као што је наведено, устанак је подигао српски народ против усташког режима Хрватске. Српске устаничке масе у Хрватској , Славонији и Далмацији  нису имале неку дубљу политичку визију, осим да се спасе од убијања и  уништавања, од режима структура НДХ. Међу устаницима могао се наћи и понеки комунисти, као и  људи из  српских политичких опција. Устаницима, који су у великој већини били ненаоружани, у почетку су се наметали  најугледнији људи међу народом. Нарочито ово истичем, јер је касније улога првих устаника увелико својатана са више страна. После напада Немачке на СССР, међу српске устанике долазе и комунисти хрватске националности, који улазе међу устанике преко комуниста српске националности.Челни комунисти Хрватске и КПЈ желе овладати са српским устаницима, преусмерити намере устаника и њихове одбране од режима НДХ, затим их усмерити, односно увући у рат против Немаца и Италијана. Ово је збуњивало српске устанике, који су устали да се одбране и спасе своје и животе  свог народа  од  режима НДХ, сад се од њих тражи, да у таквој позицији, уђу још у сукоб, са две тадашње светске велесиле, Немачком и Италијом.Збунило их је и то, што су им придошлице причале о заједничкој борби против Италијана и Немаца, а које  је велика већина хрватског народа дочекала аплаузом и цвећем. Комунисти који су припадали илегалној комунистичкој организацији, са терористичким компонентама, били су боље организовани, односно оспособљени за такву борбу, увелико се намећу српским устаницима. Изводе прве акције, сходно њиховим политичким циљевима, врше се препади на талијанска и немачка возила у српским насељима, што завршава трагично по српски народ, углавном са великим  одмаздама над невиним народом. Руководство КП, разилази се са приоритетима борбе српских устаника. Одмах је било видљиво, да им није био приоритетан циљ заштита српског народа од режима НДХ, а што је овима било кључно питање. Бројни логораши, који су одвођени у Концентрациони логор Госпић, бацали су из вагона лисиће, на којима је писало куда иду, међутим, није извршен ни један препад на композицију вагона према Госпићу, као што, током  Другог светског рата, није никад, нападнуто највеће српско губилиште Концентрациони логор  Јасеновац. Кад се све ово истакне, не треба негирати чињеницу, да су многи партизански комаданти војнички штитили српски народ од усташа, сходно својим могућностима. Неки су, због тога, осуђивани и на смрт, што је увек јавности другачије презентовано. Неслагања око ратних циљева, довело је до раздвајања устаника и њихова повезивања са покретом Драже Михајловића. Тако се и на овом простору формирају четници, који су имали приоритетни задатак, заштиту српског народа од режима НДХ.

Да ли су четници били антифашисти?

Данас се, између историчара, воде разне полемике, да ли су четничке једнице припадале фашизму или антифашизму. После Другог светског рата, Брозов и Бакарићев режим, да би спасио хрватски народ, од оговорности за злочине режима НДХ, иде на изједначавање злочина Хрвата и Срба. Изједначавајући усташе Анте Павелића и четнике Драже Михаиловића, је невиђени апсурд. Разлика се и данас може доказати мерљивим историјским аргументима. Неоспорна је чињеница, да су све сруктуре, током Другог светског рата, починие злочине, али је невиђени апсурд њихова упоредба. Злочине не треба а нити се могу бранити, али су ипак не упоредиви. Данас, наспрам, “научних“ квалификација о улози четника из периода Броза и Бакарића, отворило се питање антифашистичке улоге покрета Драже Михаиловића, где су се многи умешали. Пре свега, треба истаћи чињеницу, да је покрет Драже Михаиловића био ослоњен на земље западне демократије, за разлику од Павелићевог  режима НДХ. Наметнуло се питање, дали су се четници борили против нацизма?  Јесу, између осталог, борили су се, против најмрачније нацистиче варијане хрватског режима Анте Павелића, штитећи свој народ. Да се четници не могу упоређивати са усташама  говори и следећа чињеница, Хитлер је расписао потерницу за Дражом Михаиловићем, као и за Јосипом Брозом, скоро истовремено, нудећи награду за њихову ликвидацију, што само по себи говори о четничкој политичкој оријентацији. Чињеница је, да је Дража Михаиловић одликован од америчког председника, што би за неке требао бити најмериторнији доказ. Ваљда је председник САД био обавештен, ко се борио на којој страни у Другом светском рату. Тим пре, што је одликовање Дражи Михаиловићу додељено посмртно. Данас на територију Северне Америке и Аустралије постоје споменици Дражи Михаиловићу, без било каквих проблема од стране тих власти. Не треба сумњати у правилну обавештеност тих држава. Као што сам већ истакао, ничије злочине не треба бранити па ни четничке, али Брозов систем их ипак  није комплетно пописао, зато, што им то није био циљ. Попис жртава учињених од стране четника  не би оправдао режимске политичке тезе. Због тога што нису пописани, данас се и са њима врше разне политичке манипулације, како у Србији, тако још више у Хрватској. Као што је стручној јавности познато, после завршеног рата 1991-1995. године, под страним  утицајима, дошло је до дијалога српских и хрватских историчара. Било је више таквих сусрета. На тим сусретима, хрватски историчар Игор Граовац је тврдио, да до 1994.године није било већих манипулација у интерпретацији броја страдалих од четника у Хрватској од 1941-1945. године. Постојала су два податка, прва бројка је од 1.372 страдала од четника.[4] Овај податак је од Општинског одбора СУБНОР Книн, прикупљен за захтев, о изручењу Момчила Ђујића социјалистичкој Југославији. Граовац истиче, да је овај податак 1989.године прихватио и Фрањо Туђман.[5] Друга бројка је податак Земаљске комисије… налази се у Хрватском државном архиву у Загребу, она је 1.729 грађана Хрватске страдалих од четника.[6] Као што је познато, у Хрватској је 1991. године формиран тим стручњака, историчара и осталих да утврде жртве Другог светског рата. За вођу тима је постављен историчар, Михаел Соболевски. Када је, као део тима, Игор Граоац, изнео, како наводи, недовршену радну процјену 3.500 жртава, жестоко је нападнут са разних страна. Појединци су ишли проценом индикативних бројева, да је у Хрватској страдало 20.000 Хрвата и Муслиман од четника.[7] Друга својевољна процена је била 3.750 страдалих од четника у Хрватској, наведена 1995. године у службеној едицији. Међутим, Игор Граовац је одбранио докторску дисертацију 1996. године на Филозофском факултет у Загребу (социјологија), где је изнео податак од 2.905 поименично наведених жртава од четника у Хрватској.[8] Треба истаћи да су 2000 године, такођер, на Филозофском факултету у Загребу (повијест) одбрањене две докторске дисертације на исту тему, Слободана Жарића и Здравка Диздара. Међутим, и ови подаци су се нашли на удару јер нису задовољили политичке структуре. Тако се у Загребу 1999. године, посве занемарујући научно утврђен број, појавила књига „Прешућени четнички злочини у Хрватској и БиХ 1941-1945“, од аутора Здравка Диздара и Михаела Соболевског. Како хрватска политика сматра број жртава премаленим, избегавају територију Хрватске, па иду с тврдњом да су четници током Другог светског рата убили 20.000 Хрвата, значи додали 17.000.[9] Михаел Соболевски је на четвртом скупу историчара одржаном у Печуху од 20 до 22 октобра 2000. године, на постављено питање о томе, одговорио, да то није написао у тексту за тисак који је предао, те да за њега не одговара.[10] Неко га је додао! Ово је типичан пример манипулација са историјском подацима, о чему је Владо Готовац говорио. Овакве манипулације не могу допринети измирењу и међусобном разумевању српског и хрватског народа.

Најмериторнији су документи ЗАВНОХ-а !

Колико су Хрвати били антифашисти, најбоље је видљиво из разних историјских извора. Првенствено о томе говоре извештаји  ЗАВНОХ-а или ратне скупштине, односно главног представничког тела Хрватске, које је у потпуности било под доминацијом хрватских руководилаца. Пропаганда је била најаче оружије челних људи КПХ, организована преко пропагандног оделења ЗАВНОХ-а. Руководећи људи су, преко овог оделења, вршили кординацију свих акција преко својих људи, како на регионалном, тако и на локалном нивоу. У овом оделењу је у потпуности доминирала хрватска структура, чак и на локалном нивоу, без обзира што су Срби доминирали у борачким редовима. Ово оделење су, дириговано држали Хрвати, а што се види из националне структуре с конференције делегата пропагандних оделења окружних НОО за Банију, Кордун, Горски котар, Лику и Хрватско приморје одржане у Пропагандном оделењу ЗАВНОХ 10, 11 и  12. јануара 1944. године. На тој конференцији су учествовали: “Од    Проподјела ЗАВНОХ-а  присутни су другови Јосип Хорват, Младен Ивековић, Ешрет Бадњевић и Зденко Хас. Од Проподјела окружних НОО-а присутни: Хрватско приморје; Швабла Владимир, Гржетић Иван, Пелић Јуре, Жировник Јанез, Кордун; Аница Ракар и Стево Косановић, Горски котар; Јосип Дасовић, Банија; Халауза Савка, Лика; Вјекослав Прпић и Јосип Барковић.“[11] Из наведеног се види, да у Пропагандном оделењу ЗАВНОХ  Срба и нема. Хрвати су и на локалном нивоу представљали српске крајеве; као Лику, Горски котар, Кордун, Банију итд. Током рата, а нарочито док се Срби нису почели бунити у ЗАВНОХ-у и његовим телима, у ЦК КПХ, Главном штабу Хрватске није вођено рачуна о националној структури. Чак се није водило рачуна ни о регионима. Дешавало се да где је већинско српско становништво, да их представља Хрват, само ако је то било у интересу хрватске политике. Тако су на терену сви руководиоци пропаганде били хрватске националности. Они су дириговали и реализовали политику, често на штету српског народа. Но и поред тога, из извештаја који су пристизали од пропагандног оделења осталим оделењима  ЗАВНОХ, види се да хрватско становништво није прилазило партизанима ни КП нити почетком 1944.године. Например, за Банију је наведено: “Између Срба и Хрвата, нарочито за вријеме посљедње непријатељске офанзиве, постоји шовинистичка мржња, коју непријатељ покушава још више распирити.“ У извештају Окружног НОО за Кордун, између осталог се износи: “У хрватским селима осјећа се велик утјецај усташа, јер је Павелић из тих села успио мобилизирати  велики број људи…У Дугој Реси наш утицај је доста слаб иако тамо допре наш материјал. Такође у Карловцу немамо јачег утицаја“. За Лику је, између осталог речено: “У госпићком котару непријатељ има војничку инцијативу што се одражава и на политичкој ситуацији, тако да ослобођени крајеви губе повјерење у НОВ… а у опћини Оточац још увијек је јак утицај усташа, тако да је из Прозора у просинцу 1943.године побјегло 50 људи ка усташама….У брињском крају народ постепено приступа НОБ, али још  увијек немамо потпуни политички утицај и примјећује се да у том котару роваре разни Мачекови агенти.“  За Хрватско приморје је речено: “У Хрватском приморју главни проблеми су дезертери и лоше економско стање. У сењском котару дезертерство се развило под утицајем усташа, а у другим котарима из страха. Дезертери коче јачање НОП-а. На отоку Крку дезертери тероризирају народ… На отоку Пагу народ гаји неповерење према НОВ-и. У цриквеничком и новаљском крају разликују се горњи и доњи крајеви. Горњи крајеви су уз НОБ, а доњи подлежу утицају непријатеља. У Сењу непријатељска пропаганда дјелује организовано. Тако се често бришу наше пароле и пишу усташке….“ За Горски Котар је између осталог истакнуто: “Послије непријатељске офанзиве погоршала се политичка ситуација. Велики број новомобилизираних побјегао је.“ [12] Свакако, што се тиче политичке ситуације, извештаји пропагандних оделења су најмеродавнији. Према изложеном, у одређеним хрватским регионима КПЈ  и  ЗАВНОХ нису успели придобити Хрвате за своју страну, без обзира што је постајало све јасније да ће фашизам и нацизам изгубити рат. Новомобилизовани Хрвати, већином принудно, беже првим приликама…. дешава се да из оних хрватских крајева где је КП остварила власт и где су деловале институције ЗАВНОХ, беже у усташку војску. Руководиоци КПХ нису успели да преведу Хрвате на своју страну ни оснивањем ХСС у окриљу НОР. Највећи део појединаца, који су прилазили партизанима, био је из тактичких разлога, а не да се супроставе усташлуку и укључе у борбу против нацизма, још мање да би заштитили Србе од уништавања.

Извршни одбор ХСС је у априлу 1944.године предложио  17  својих чланова  за већнике ЗАВНОХ. Улазак у тела ЗАВНОХ био је толерантнији према Хрватима, што је изазвало протест или супростављање понеког Србина. Тако се др Раде Прибићевић[13] противио да се Вања Радауш, кандидује у Председништво ЗАВНОХ. Српски предлози у политичком смислу нису имали великих шанси. Такав однос омогућио је, да се у разне партизанске институције Хрватске увуку особе усташке оријентације. Јасно је, да је њихова делатност ишла науштрб Срба. Дешавало се да су неке чланове ЗАВНОХ, који су приступили, па након извесног времена побегли, морали брисати. Но, поред све толеранције, неке су морали избацивати из ЗАВНОХ. Тако су, што избачени или побегли, између II и III заседања ЗАВНОХ, следећи: “Стјепан Гргурец, будући да се установило да је био члан Павелићевог сабора. Брисан је на сједници Извршног одбора 9. XИ 1943. године. Доктор Петар Бурић, одвјетник из Пореча у Истри, будући да је за њемачке офанзиве напустио Истру и оселио се у Италију. Људевит Синчић, трговац из Матуља, будући да уопће није судјеловао у Народно-ослободилачком покрету, већ је све време био затворен у Истри. Доктор Иво Смолчић, адвокат из Сиња, ради прелаза усташама. Срећко Штифанић се повукао из редова НОП-а“[14] Како је улазак Хрвата у тела ЗАВНОХ био крајње толерантан, тако се дешавало да су у ЗАВНОХ улазиле усташе и бивши припадници Павелићевог сабора.

На III заседању ЗАВНОХ-а, Станко Опачић Ћаница поднео је извештај о организацији антифашистичке  власти у Хрватској. Он је изнео да у хрватским регионима, као што су Мославина, Подравина, Хрватско Загорје, део Славоније, Баније па и Лике нападају седишта НОО, вешају и убијају одборнике.[15] Истакнуто је да су се окружне власти развиле само у српским крајевима, а то говори о степену НОР у хрватским крајевима где се тек организују  или се требају организовати.[16] Например, представник Хрватског Загорја признао је да је његов регион почео последњи приступати НОБ.[17] Занимљива је констатација Ивана Скубића, представника Загребачког округа, који је између осталог рекао и следеће: “Народ је увјерен да су Срби првоборци, да су Срби народ који сноси данас највећи део тегоба борбе.“[18] Овај представник Загребачког региона признаје у мају 1944.године да Срби још увек сносе највећи део терета борбе. Та улога сношаја терета, код српског народа имала је за последицу: много болесних, страдалих и на десетине хиљда гладних, против чега је српски народ почео негодовати на разне начине. Због тога долази до тзв. Кордунског процеса, суђења српским интелектуалцима и борцима, који су се супростављали жртвовању српског народа и уништавању српства и православља. Кад су Хебранг, Крајачић и остали проценили да су довољно припремљени, одлучили су се почетком маја 1944.године на њихову ликвидацију, без обзира што су ови имали подршку међу српским народом. Оптужба је била већ класична за ликвидацију Срба, да се ради о прочетничким елементима. Руководство Хрватске свесно невиђеног жртвовања српских крајева и оправданог револта нуди обећања која никад неће испунити како у ратном тако ни у     мирнодобском (оцијалистичком М.Д.) периоду. У документима Економског оделења ЗАВНОХ, могу се наћи на више места, разни планови о обнови страдалих српских крајева, па је истакнуто и следеће: “Један од најважних проблема за решење, за кога морамо већ сада посветити велику бригу, јест обнова земље. Највише је страдао Кордун, затим Лика, Банија и Горски Котар, те неки дјелови Славоније.“[19] Сходно наведеном, на III заседању Завнох донета је и „Декларација о основним правима народа и грађана демократске Хрватске“, где је у члану 1 истакнуто: “Хрватски и српски народ потпуно су равноправни“. У члану 2 је наведено: “Сви грађани федералне државе Хрватске једнаки су и равноправни пред законом без обзира на народност, расу и вјероисповјест.“[20]

Без обзира што се антифашистичка борба углавном одвијала у српским регионима авноховске Хрватске а војничку структуру (партизане) чинили углавном припадници српске националности, дакако не оспоравајући ни удео Хрвата који је у овом периоду  био велика мањина, све иоле значајније функције под руководством КПХ обављали су припадници хрватске националности, што свакако није случајно.

Између II и  III заседања ЗАВНОХ, тј.од 15.октобра 1943.године до 9. маја 1944. године у КПХ и  ЗАВНОХ или ратној скупштини (делио се на одељења и одсеке, плус разне комисије и друго) су држали под контролом око 25. разно разних функција.

Српско становништво Лике, Кордуна, делова Баније и Горског котара је лети 1944. године и даље сносило највећи терет НОР и упадало у све тежу беду. Половином 1944.године главни проблем КПХ, војног руководства и свих структура ЗАВНОХ  био је тај да се примиче рат крају. Исход је био на видику, а хрватско становништво се масовно престројава.Још увек нису прихватили окриље КП, него су били и даље везани уз нацизам и усташку државу, а што неминовно пропада. Поред свих покушаја позива и прогласа, не успева се. То брине Јосипа Броза, Владимира Бакарића, Андрију Хебранга и остале. Сходно томе, 18.маја 1944.године  одржана је конференција представника КПХ, ХСС, “Српског“ клуба већника ЗАВНОХ, УСАОХ, АФЖ Хрватске и многих појединаца изван наведених структура. То су групе које су сачињавале Народни фронт Хрватске. Неке од тих група су створене с циљем, као и НФ да се међу осталим разлозима привуку Хрвати у партизански покрет.Челни људи КПХ су држали апсолутно све под контролом без обзира на различите форме. Хтело се, да се од НОФ Хрватске створи „свенародна“ политичка организација. На конференцији је изабран Извршни одбор НОФ Хрватске, за председника је изабран Владимир Назор. Да би, донекле, „оправдали“ пуно пута дато обећање растерећења српских крајева, односно  неприхватање Хрвата антифашистичке партизанске  линије и КП, истрајавало се на оптужбама одређених команди партизанских војних и цивилних структура, да је за то„крива“ неправилна политичка линија, што је било у потпуности нетачно.

Крајем аугуста 1944. године на Банији и Кордуну поново хараче болести тифуса, маларије, свраба што је захватило на хиљаде људи.[21] Истовремено осетиле су се последице некритичког пријема Хрвата, пре свега у институције ЗАВНОХ, што је условило разне издаје или рад за непријатеља убачених појединаца. Познат је случај апотекара Бурића где се десило следеће: “У Глини је завршена истрага против апотекара  Бурића, те је исти кажњен на годину дана присилног рада, ради изручивања утршка апотека непријатељу.[22] Таквих  је случајева било више. Остаје упитно како би прошао за исти преступ неки представник српске националности ?

У другој половини 1944.године дошло је до значајнијег приласка Хрвата у партизанске редове, али пре свега у тела НОР. Све више их је увиђало да немају другог избора а и партизани су заузимали одређене хрватске регије. Међунационални проблеми остајали су исти али су се појављивали нови. Тако се дашавало да у хрватским заузетим местима партизане дочекују непријатељски. Уласком партизана  у неко хрватско место затицане су  библиотеке и продавнице књига са бројном усташком и нацистичком литературом. Дешавало се да су неке од њих уништавали партизански борци на лицу места. Хрватско становништво се жалило партизанским властима на те поступке. Власти су одмах прописале правила по којима је такав поступак био забрањен партизанским јединицама.[23] Био је крајње толерантан приступ према бившим чиновницима из НДХ. Због тога се десило да су бивши чиновници НДХ, задоминирали и у новим партизанским структурама после ослобођења. Оделење за правосуђе је 14.септембра 1944.године, послало обласним и окружним НОО директивно писмо да приликом преузимања правосудних установа, остају сви чиновници осим дотадашњих шефова.[24]

Ма колико год су Хрвати прилазилi партизанским редовима, видјевши сигурну побједу, највећи део је избјегавао мобилизацију у партизанску војску до краја рата. Поред познате им пароле, “да ће велике силе одлучити о свему“, оправдавали су се, наводно, да се боје повратка Краља Петра; затим да ће бити у партизанским редовима убачени у најжешћу ватру.[25] Поред свега, у области Славоније и северне Хрватске, у периоду од 15. аугуста до 5.октобра 1944.године, још увек није била успостављена власт НОО,[26] што говори о степену развитка нових власти у одређеним хрватским регијама. НОО и војним јединицама је презентовано, пре свега, пропагандно оделење, а и остали сходно директиви, да Хрвати једва чекају партизанску власт и да су под усташама заробљени. Заправо, било је сасвим супротно, што је многе партизане српске националности затекло, који су пропаганду прихватали здраво за готово. Хрватски народ  их је дочекивао непријатељски. Ако су имали прилике, убијали су чланове НОО, а  затим и партизанске војнике из заседе. Ови  поступци су реметили миран однос војних јединица према хрватском народу што се јављало као условна реакција. У  ЗАВНОХ и његова тела, нарочито у 1944.години, ушло је доста Хрвата, бивших чиновника НДХ, што је још више стварало међунационални јаз.[27]

Крајем 1944.године, партизани су интезивније почели заузимати одређене хрватске крајеве.Успостављање партизанске власти, претпостављало је нове кадрове. Нису их имали у многим хрватским регионима, јер су тамо имали мало својих присталица. На неослобођеним или полуослобођеним хрватским крајевима, НОО, не само да нису функцонисали, него их је било тешко успоставити и на ослобођеној територији.Тако се цивилна власт крајем децембра 1944.године веома тешко успостављала у Далмацији, а што је објашњавано да се повукла пред захватом војске.[28] Цивилна власт готово да није постојала, повукла се пред војском, јер је третирана као нешто страно и непријатељско. Без обзира што се рат ближио крају, заузимани су и даље ставови да на чело одређених служби морају бити Хрвати. Тако је на седници оделења ЗАВНОХ, заузет став за управљање Одељењем унутрашње управе: “Стево Крајачић је нагласио да за в.д. одјелног предстојника треба бити Хрват“.[29]

Партизанске јединице из српских крајева  отишле су по целој Југославији, јер су Срби 1945.године били масовно у партизанској војсци, а њихови крајеви и народ остали не заштићени. То се види и из извештаја јануара 1945.године, где се, између осталог наводи: “Усташе свакодневно појачавају терор…, а приликом продора на ослобођене територије скоро свагдје покољу све што им дође до руке“…“У вези тиме намеће се проблем организације заштите народа,….а на неким мјестима и привремене евакуације.“[30] Заштита Срба на терену више је била формална него стварна. Људи који су пришли НОР из усташких крајева, никад нису штитили Србе. У српским регионима није било места из којег народ није морао да бежи.[31] На конференцији председника  и референата одељења техничких радова и обнова, одржане 28.децембра 1944. године, расправљало се о изградњи попаљених села.[32] Овде је још једном наговештена помоћ Србима у миру и то не само изградњом бајти, него и читавих села, са знатно бољим условима.

У јануару 1945.године још увек нема масовног прилаза Хрвата партизанима, осим у освојеним местима и то принудно.У извештајима и из тог времена, налазе се оправдавајућа образложења где се проналазе разлози, зашто се то није десило.Упуства у којима је објашњено, које делатности спадају у непријатељства, доводила су прилично велик број Хрвата у неприлику. Због Хрвата је дата амнестија свима који се до 15.јануара 1945.године прикључе НОВ. Међутим, ни у фебруару 1945.године стање се није битно мењало код хрватских крајева.Долазило је до несугласица између разних тела и војних установа. Некритичко прихватање бивших чиновника НДХ  у нове органе власти, створило је проблем судства у Далмацији, Славонији… Због толеранције према њима, они су почели деловати непријатељски и организовано, те самим тим постали опасни за нови режим,[33] што се, заправо, дешавало у свим хрватским крајевима. Избегавано је признавање стварности. Власт се није могла организовати и успоставити у новоослобођеним хрватским крајевима, зато што није имала подршку од народа. Тумачења и образлагања да је организација власти подбацила, нереална су и нетачна.[34] Опраштање и толеранција, био је пут придобијања хрватских маса. Кад се то десило, схватило се да да велика група правника и даље ради по своме, противи се организовано одређеним захватима нове власти. Например, адвокати су се, под новим органима власти, ставили директно у службу НДХ, бранећи усташке злочине, отворено су негирали АВНОЈ, ЗАВНОХ и њихове одлуке.[35] Такав вид супростављања новом режиму од стране Срба, био је непојмљив, а да се и десио, завршио би по њих, крајње репресивно.Због отворене делатности против нове власти, 5.марта 1945.године предложено је укидање Закона о адвокатима, који је потписао јавни тужилац Јаков Блажевић.Заправо, нови режим  немајући куд, морао се обрачунати са адвокатима.[36] Кроз бројна документа, види се да политика КП и НОР није прихваћена у хрватским крајевима. Они су принудно „прихватали“ НОР, када су их партизанске јединице заузеле.

Из извештаја Повереништва прехране ЗАВНОХ у фебруару 1945.године види се да су српски крајеви и даље у тешком стању и да још увек снабдевају велики део војске.[37] Поред  свих недаћа у овим крајевима, била је у потпуности опљачкана стока. Преостали део је дат војсци на употребу, а тај је био толико исцрпљен да је почео гинути, тако да народ није имао чиме обавити пролећну сетву.[38] Извештај из половине марта 1945.године говори о хаотичном стању да се из тих крајева не може више опскрбљивати војска јер треба помагати народ да се прехрани, што се види и из једног извештаја: “Горски котар, Лика, један део Кордуна и Далмације су током рата потпуно исцрпљени, по непријатељу опљачкани, а и задње резерве хране предане су за потребе НОВ-е.Поред тога су села Лике, Баније, Кордуна, Горског котара великим дјелом попаљена. Из тих крајева, не само да неможемо опскрбљивати војску,него морамо готово сво становништво помагати у храни.“[39]

Народна влада Хрватске формирана је у Сплиту. Недељу дана после формирања владе 22.априла 1945.године, донета је „Декларација Народне владе Хрватске“. У једном ставу владине декларације, наведено је: “Народна влада Хрватске сматра својом дужношћу нагласити оно огромно учешће Срба из Хрватске у заједничкој борби против окупатора и њихових слугу, и истакнути њихову улогу ПРВОБОРАЦА као и помоћ, коју су код дизања хрватског народа у борби указали; Народна влада Хрватске ће о томе водити рачуна и брижно остварити прву тачку Декларације о основним правима народа и грађана демократске Хрватске земаљског антифашистичког вјећа народног ослобођења Хрватске о равноправности Хрвата и Срба“[40]

У новослобођеним хрватским крајевима, цивилна власт није успевала у тим крајевима да испуни своје задатке. Хрватско становништво у неким регионима, није имало осећај војничког пораза, због опрезног приступа према њима, што је условило да добар део становништва није прихватао нову стварност.Због таквог односа, у неким хрватским местима се даље у јуну 1945.године, независно од ослобођења, продавала усташка литература. Као што је истакнуто, књижаре и књижнице биле су заштићене одлукама виших органа ЗАВНОХ, наводно од војничког уништавања као „културног блага“.  После одређених протеста, ипак је дошло до наредбе Министарства унутрашњих послова НВХ, 3. јуна 1945.године, којом се забрањује растурање усташке фашистичке литературе.[41] Цивилни органи су били састављени, нарочито у хрватским срединама, од новопридошлих током 1944 и 1945.године. Њихов састав је био сходно националној структури места или региона. Тако се не мали део тих структура, стицајем историјских околности нашао у партизанским телима и органима власти. Док су се остали „контрареволуционари“ били војнички поражени, то се није на такав начин десило војскама НДХ. Службеници НДХ су примљени масовно у нови апарат власти, чак и они који су унапређивани у усташкој држави, што значи да су имали заслуге, само им то нове власти нису урачунавале.[42] И поред све толеранције, руководиоци нису читав рат успели придобити хрватске масе, иако су веровали да ће због њихове политике, вођене сходно хрватским интересима, прећи на њихову страну. Масовни прелазак Хрвата на антифашистичку страну под окриље НОП никад се није десио, ако не рачунамо крајеве који су војнички освојени пред крај Другог светског рата.У таквој позицији, немајући избора, хрватски комунистички предводници су се морали политички обрачунати са осталим хрватским политикама. Тешко је било премостити ту разлику, јер далеко највећи број Хрвата није био за никакву Југославију, без обзира на страначко-политички предзнак.

Католичка црква, веома моћна и утицајна међу хрватским масама, никада није била за Југославију. О усташком покрету не треба трошити речи. Хрватска сељачка странка и Мачек, такођер нису били за Југославију.Значајан разлог је и сама борба. Партизане су водили политички Хрвати, а велика већина бораца су били Срби, и та је војска, код многих, третирана доста дуго, као српска. Поред тога, Хрвати су застрашивани комунизмом. Комунистички руководиоци у почетку и током рата, нису баш имали најјаснију представу, како ће то ново друштво изгледати. Такођер, веома значајан разлог био је што су многи Хрвати огрезли у страшне злочине над Србима, па ни сами нису веровали у више могуће заједништво.Значајан разлог је био и тај, да су одређене политичке структуре очекивале од земаља западне демократије да неће дозволити успостсвљање комунизма у Хрватској.

Као што је познато, Андрија Хебранг је „потиснут због утврђеног антисрпства“ а после њега челна структура КПХ постаје др Владимир Бакарић. Његов први отворени иступ против ХСС, усташке доктрине, неких људи Католичке цркве, десио се на седници Председништва ЗАВНОХ 14.априла 1945.године у Сплиту, где је поднео реферат као секретар ЈНОФ Хрватске и његовим извештајем као председника Народне владе о политичким приликама и раду владе од III до IV заседања ЗАВНОХ. И у том обрачуну, Владимир Бакарић је штитио Хрвате. Није ништа лоше кад човек штити свој народ, то требамо сматрати нормалним, али кад га штити историјским неистинама, које иду на уштрб другог народа, у овом случају Срба, то је било врло опасно по њих. Челни човек комунистичке позорнице Хрватске је у том обрачуну рекао и оно што је читаво време рата било помало притајено. Бакарић коначно признаје у априлу 1945.године да квислиншке јединице, пре свега усташе и домобрани, и даље се жестоко и жустро боре: “Упркос очигленој пропасти немачког фашизма борбеност окупаторових квислиншких борбених јединица не опада битно. Нема још знакова већег расула у њиховим јединицама, нити помањкања воље за борбу у тим јединицама.“[43] Истакао је да се Павелићево десјство смањује само на оном простору које су преузеле јединице НОР, те да се његов број војника смањује пропрционално простору, али да има још око 70.000 војника под усташким комадантима.[44] Дакле, то су биле још јаке концетрације Хрвата. Друге нације нису имале тако јаку концетрацију на страни нацизма, поготово не 1945.године. То су биле мање групације, што, заправо, говори о националним опредељењима. Концентрација хрватских снага пред крај рата, била је толико бројна и због тога што партизанске јединице и нису све до пре ослобођења имале веће војне захвате против војске НДХ. Тако се до маја 1945.године очувала велика концентрација усташа и домобрана. Владимир Бакарић је, даље, објашњавао: “Код нас у Хрватској усташе, ти окупаторови слуге-нису с том политиком истребљивања повезани само тиме што њиховим трупама заповједју Њемци. Они се и сами нашли на истој линији.“ [45] Чудно је да је Владимир Бакарић, открио тек 1945.године да су се усташе и саме нашле  на истој линији с Немцима. Улога Немаца при ликвидацији Срба не можемо, нити смемо, бранити као директне злочинце као и оне који су били надређени усташама. Али не могу се усташка злочинства покривати само немачком командом, јер је то пребацивање одговорности са усташа на Немце.Усташе су пар пута више учиниле злочина над Србима, него Немци. Многи злочини су учињени без немачке команде. Било је и момената, кад Немцима нису одговарала усташка зверства над Србима, а и случајева кад су се згражавали над њиховим злочинима. Бакарић је изнео податак да усташе чувају одређене своје официре, вероватно предвиђене за герилски рат у мирнодопско време.[46] Он је жестоко напао ХСС и признао да нису придобили њен врх, те да они и даље раде за усташе.[47] Тако је спој усташа, ХСС, затим Хрватске католичке цркве, остао на истој страни и борио се за исте циљеве, независно од њихових политичких разлика. Владимир Бакарић је напао појединце из Хрватске католичке цркве, али је и даље, као целину бранио, па између осталог навео: “У току кампање што веће мобилизације, усташе чине нове напоре за повезивање католичке цркве за своје планове и за коришћење њеног ауторитета за мобилизацију. Не мислим овдје на иступање релативно ипак изнад очекивања бројих усташких издајничких шпијуна, зликоваца, који носе редовничко и свећеничко рухо.“[48] Бакарић се и овде одмиче од истине, иако му је добро познато да је Католичка црква у Хрватској стварала усташке организације између два светска рата. Затим, да су и католички свештеници били организатори усташке НДХ,  а многи и обављали усташке дужности. Но притјешњен, ипак је морао признати да је изнад очекивања, велики број свештеника био у усташама. Он Католичку цркву у Хрватској, као целину ослобађа од одговорности иако је 24.марта 1945.године издат „просвед католичког епископата против суставног убијања и мучења неовисних свећеника и вјерника.“ Протест је потписао Пословни одбор Председништва бискупских конференција којег су чинили: Алојзије Степинац, надбискуп загребачки, затим познати зликовац из Сарајева Иван Шарић, фра Јозо Гарић, бискуп бањалучки, др Антун Акшамовић, бискуп  из  Ђакова, др Јанко Шимрак, фашист из „Хрватске страже.“ Они су се супростављали суђењу злочинцима хрватске националности, изврћући истину, сходно својим потребама. Одлучујући људи КП били су толерантни. Никакви злочини нису вршени над хрватским свештеницима и интелектуалцима, само зато што су били хрватске националности и католичке вероисповести. Било је доста злочинаца и из тих структура, којима су касније у рату недела опроштена. Представници бискупске конференције су на провидан начин, оправдавали учињена злодела: “док Хрвати још нису имали ниједне пушке у својим рукама, већ су одговорни непријатељи извршили покоље над хрватским пучанством у неким мјестима навјештавајући зато и истребљање нашем народу. Послије тога, нашли су се на жалост и међу Хрватима људи који су прихватили борбу истим начином.“[49] Ово је покушај оправдавања учињених зочина над српским народом. Политика НДХ је следила политику Анте Старчевића, Јосипа Франка и других, затим програма из Усташких начела, усташе су још у емиграцији створили планове за уништавање Срба, Јевреја, Цигана, али и појединаца или група из осталих нација, који не буду прихватали њихову политику. Формирањем НДХ 1941.године, кренуло се у реализацију претходно наведеног програма. Да је то тако, износим релевантну изјаву: “Одмах након оснутка НДХ, формирана је у Загребу ’Усташка надзорна служба’ (УНС), чије Уред III био задужен са организацијом Концентрационих логора. Идеја за формирање конц. логора потекла је још из прве емиграције.Знам да су Павелић и многе истакнуте усташе још за вријеме боравка у Италији договорили о разним начинима и средствима са којима би извршили ликвидацију српског становништва у Хрватској…“[50] Владимир Бакарић је перфидно и не добронамерно преносио њихова оправдања за учињена зверстав над Србима. Он их лично не потврђује, али и не пориче, иако је добро знао истину. Као што је већ истакнуто, у том периоду  Срби нису извршили никаква злодела. Уосталом, у свим тим оптужбама никад и нигде није наведено где су у то Срби у то време учинили злодела. Овом измишљотином покушавало се оправдати невиђени масакр учињен над српским народом, којег је подржавала, поред осталих политичких структура и Хрватска католичка црква. Католички свештеници су своју улогу објашњавали, да су поштовали вољу хрватског народа. Ако је НДХ била по вољи хрватског народа, тј.самостална држава што се не може порицати, али се не може оправдавати истребљење друге нације и учешће у томе, нарочито не измишљотинама. Интересантно је резоновање Владимира Бакарића. Он околишари, те се, тобоже, згражава да су међу потписницима и творци недела, па истиче: “Тим више што се међу потписницима налазе познати духовни оци издаје и недјела Шарић и Шимрак.“[51] Чудно је то, што он, одређене издваја, као да су други потписници у том смислу били бољи. Он избегава споменути челног човека Алојзија Степинца, који је био надређен Шарићу и Шимраку. Ако је то било због политичке комбинаторике, коју су челни људи КП имали са њим, независно од његове улоге према Србима. То само говори о безобзирном односу према њима и да њихову судбину за поједине руководиоце КП није била толико битна. Бакарићева тврдња, да се ради о неколицини бискупа је нетачна.[52] Њему сметају тврдње да је хрватски народ издао Краљевину Југославију и масовно прихватио државу везану за Хитлера, а таква држава није могла бити другачија него злочиначка. То је била истина. Он покушава прикрити, да би амнестирао, донекле, Хрвате за учињена недела под режимом НДХ. И досадашња „историјографија“ је наметала нетачну чињеницу, такође, тврдећи да Хрвати нису масовно прихватили НДХ и усташки режим. Ваљда је тачнија констатација за Хрвате на основу огромне већине, него на основу велике мањине. Бакарић немерно избегава истину, тврдећи да је издати „Просвјед“ само потреба усташке политике, а не и Хрватске католичке цркве. Он то сматра „ситном“ појавом. Владимир Бакарић је нападао и усташе са констатацијом да су поделили судбину својих господара и да се сва та руља злочинаца упутила према западу, затим да су очекивали сукоб западних савезника са СССР.

Мало је историјографији познато да су Броз и остали хтели да у земљи остане „заведени“ Влатко Мачек, да су послали свог преставника да га наговори да остане.[53] После разговора са Влатком Мачеком, партијски представник је обавестио надлежне да Мачек, ипак одлази. Поводом тога Владимир Бакарић се критички обрушио на Влатка Мачека, те је између осталог, рекао: “Ово нам потпуно потврђује да је бјег др Мачека био добровољан, да је са стране Народноослободилачког покрета било подузето све, да се доктор Мачек обавијести о правом стању ствари и парализује евентуалне илузије и крива схваћања, која је могао живећи у усташкој средини-стећи, те је својим бјегом само запечетио ону политику, коју је кроз читаво вријеме окупације заступао, а која је хрватском народу доњела толико штете.“[54] Невероватно је колико су Јосип Броз, Владимир Бакарић и остали хрватски руководиоци били безобзирни према Србима, колико су били спремни да жртвују српски народ. Нису током рата успели придобити већину хрватског народа, осим принудно и после пораза одређених региона. Хрватска власт НДХ се није хтела предати, као ни вође ХСС Влатко Мачек, најутицајнија политичка личност Хрвата до 6.априла 1941.године. Ако покушамо да уважимо придобијање Мачека као политичку потребу, то је, ипак, била крајња безобзирност према српском народу, јер је он човек који је помогао да се успостави усташка држава, позивом хрватском народу на послушност Анти Павелићу, тј.онима који су одлучили да униште Србе. Он је Павелићу 1941.године предао своје сеоске и градске полувојничке организације и тако успоставио усташки државни апарат. Каквог ли цинизма, када Владимир Бакарић објашњава, 24.јула 1945.године да су предузели све да спасе Мачека, да га одврате од бјега, наводно да му објасне, јер је могао стећи „крива“ схватања, живећи у усташкој држави. Бакарића и остале није интересовала чињеница што је Мачек давно пре 6.априла 1941.године знао ко су усташе и како ће решавати српско питање. Прича о Мачековој заведености је покушај обмане Срба, што није била ретка појава у окриљу НОР. У истом тексту, а после неприхватања Мачека да остане, Бакарић револтирано признаје, да је то наставк политике коју је водио током рата. Сад одједном, Владимир Бакарић зна какву је политику водио доктор Влатко Мачек током рата, а пре је „мислио“ да је био заведен. Јосип Броз, Владимир Бакарић и остали су, заправо, обешчашћивали Србе, партизанске борце, а нарочито руководиоце, приуштивши им да се нађу у друштву са злочинцем Алојзијем Степинцем, који то захваљујући Брозу, Бакарићу и осталим није проглашен а чим се данас манипулише, и износи као аргумент пред јавношћу. То је човек који је и пре Другог  светског  рата био на задатку  уништавња православља. Какву је намеру имала католичка црква између два светска рата, најбоље се види из мисли Алојзија Степинца, који је 1934.године посетио Војводину и Београд, те поводом тога записао: “Да је већа слобода и довољно радника Србија би за двадесет година била католичка.“[55] Уочи Другог светског рата, челни човек католицизма у Хрватској, навео је у свом „Дневнику“ и следеће: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца тј. да пригну главу пред Намјесником Кристовим Св.Оцем.“[56] Алојзије Степинац је навео искрене намере своје цркве. Но, једно је чињеница, тај програм, намера није његов „производ“, већ је иза тих планова, свакако стајао Ватикан, а он их је само дисциплиновано извршавао. Представници католичке цркве, имали су запажену улогу у разоружавању војске Краљевине Југославије, као што су имали велику улогу у конституисању и успостави власти Независне државе Хрватске. Ево што је изјавио, накнадно, један од најпознатији хрватских комуниста Јаков Блажевић, који је био јавни тужиоц у суцком процесу против Ајојзија Степинца: “Степинац је одмах издао окружницу, у којој је конституисан програм како да се црква држи и подупире темеље Павелићеву режиму. Још пре рата, црква је помагала да се у Хрватској створи крижарска организација састављена од фанатизованих студената и малограђана. Та се крижарска организација, по налогу Степинца прикључила усташком покрету и многи од њих су постали најзадртији кољачи. Мислим да све ово нисмо јасно уочили 1946.године за време Степинчева процеса. Тада смо видели само нешто од тога, али не тако јасно као данас, у документима које смо у међувремену открили.“[57]

Руководиоци КП су хтели да се српски партизански предводници нађу са још једним таквим, као што је требао да буде Влатко Мачек. Челни људи КП су се, ипак, морали обрачунати и са домобранима. Револтирани што нису пришли партизанској линији, Бакарић их је коначно тад назвао правим именом усташки остаци, што су стварно и били.[58] Он их је оптужио да су омогућили опстанак крвавог усташког режима и за учињене злочине. Бакарићева изјава о злочинима домобрана и претходна претпоставка да је Мачек, можда био заведен од усташког режима, прилично је контрадикторна. Владимир Бакарић ни овог пута не одступа од уходане хрватске шеме, тј. великосрпске опасности и о Краљевини Југославији као тамници народа. Он истиче: “Кривњу за то, што се тако велик број нашао у непријатељским редовима, налази се у првом реду у структури  старе Југославије, која је била тамница народа.“[59] Тврдње су познате и са њима се бежи од стварности и за све оптужују Срби. Хрвати су се организовано борили против затварања војника НДХ у радне логоре. Владимир Бакарић је обећао да нису и да неће бити изложени репресији. Такође, обећао је да неће доћи под удар ратног закона.[60] Он је критиковао поједине представнике католичког свештенства да преко новина, по читавој Европи, нападају органе нове власти. Напади се нису сводили само на јавне приговоре, него су организоване и јавне демонстрације против нових власти.[61] Најснажнија је била тзв. процесија Мајци божијој бистричкој: “Ми смо дозволили ту процесију без обзира на познате нам чињенице, да се тамо са стране извесних кругова организовала једна кампања против народних власти, једна кампања која је првенствено проусташка, што обзиром на састав процесије није никакво чудо.“[62]

Католички кругови се нису мирили са поразом, па су организовали усташку кампању против нових власти, свесни да је већина хрватског народа уз њих. Били су свесни и толеранције нових власти према њима. Питање је, да ли је смело доћи у исто време до неке политичке демонстрације у Србији или у неком другом српском крају? Ове чињенице су натерале Владимира Бакарића да оптужи католички клер да спасавју и пребацују усташе.[63] Све је учињено да код Хрвата дође до политичке преоријентације, па се морало ићи и на одређена раскринкавања, а што се дуго избегавало. То је био жесток напад на Католичку цркву пред Хрватима, да је подупирала фашистичке или, како је наглашено, ненародне режиме.За политички неуспех придобијања Хрвата на своју страну, Бакарић оптужује и партизанштину у погледу савладавња задатака, да је било низ недопустивих пропуста.Од оних да се не поштују више власти, те да се не поштује воља народа и не полажу рачуни народу, тврдећи да је то створило огромне потешкоће у сређивању политичких прилика у земљи.[64]

У време наведене критике, демонстрација нове власти у хрватским крајевима не значи ништа друиго, него предати је у руке непријатељу, поготову што се то још тражило док читава земља није била ослобођена. Контрола комунистичке власти од народа у тим крајевима, била је, заправо, њена предаја непријатељу. Срби, онолико колико су је имали, расформирањем или повлачењем војске, предавали су је, без обзира на политички статус и што су се они управо изборили за њу. Тако је партизанска власт по регионима, предата сходно националној структури.

ЗАКЉУЧАК

После Другог светског рата ишло се на симетрију злочина, зато нису вађене кости из јама. Комисија за ратне злочине…није довршила попис жртава, тако су омогућене манипулације с бројем убијеног и  геноцидом ликвидираног српског народа. Сходно политици изједначавања, злочина и злочинаца, ишло се и на писање тада уопштених назива на антифашистичким споменицима уместо прецизнији назива. Алојзије Степинац није проглашен ратним злочинцем упркос мерљивим неделима, да би се касније с тим политички манипулисало, као што и неки други из хрватског режима НДХ нису уопште одговарали. У хрватском друштву, због наведеног приступа није дошло до денацификације (деусташизације), па је демократија изазвала и рехаблитацију усташлука. На скоро свим скуповима ХДЗ, приликом освајања власти, на крају се пева о усташком поглавнику Анти Павелићу .“Демократски“ вођа Хрвата др Фрањо Туђман исказује антсемитизам и антисрпство у својим књигама пре било каквог ратног сукоба. По преузимању власти, у Хрватску се враћају хрватски нацисти (усташе) међу њима и комадант Концентрационог логора Јасеновац Динко Шакић и многи други.Неки су били постављени и на одређене политичке фукнкције као Иво Ројница и.т.д. Данас је измењена и постава у Јасеновцу, са немером негирања геноцида у овом логору. Све скупа наведено, фалсификовање историје, пре свега,  утицало је да се у Хрватској код становништва масовно измени свест, па млади на разним музичким и спортским скуповима масовно нацистички поздрављају са испруженом десном руком. Ово је посебно изражено на наступима познатог хрватскох певача Марка Петровића Томсона, који их подстиче у том смеру. Интресантно је, што многе изненађује, да ово меународна заједница толерише.

Историјска је неправда упоређивати четнике Драже Михајловића са хрватским режимом Анте Павелића. Неумесно је упоређивати усташе и четнике што је учинио Брозов режим. Таква упоредба не може издржати научни суд. Као што је истакнуто, овај режим је ишао на симетрију злочина, што је била политичка потреба Јосипа Броза Владимира Бакарића и осталих. Тако су Броз и остали ослободили свој народ, од одговорности за учињена злодела над српским народом током Другог светског рата. Учинили су вишеструко веће злочине над српским народом, него Немци а о Италијанима да и не говоримо. Срби су били носиоци антинацистичке и антифашистичке борбе у Хрватској, што је видљиво и из докумената ЗАВНОХ. Мерљива је чињеница, зашто нису исти, хрватски режим Анте Павелића и српски покрет Драже Михаиловића. Као што је видљиво, поктрет Драже Михаиловића био је антифашистички и ослањао се на земље западне демократије, док је режим НДХ објавио рат САД и Вреликој Британији. Питање које се политички најчешће злорабило, да ли се та политичка опција борила против нацистичких дражава. Треба објаснити оптужбе, да су сарађивали са Италијанима када је за то било потребе, јер су и они штитили српски народ од усташког режима. Они су на територију НДХ штитили српски народ, који је био осуђен на елиминацију, због своје верске и националне припадности, што је био њихов приоритетан интерес за разлику од партизана којима то никад није био приоритетан интерсе. Јосипу Брозу и његовој структури, био је приоритетан интерсе борба против монархије и заузимање власти, односно стварање Југославиј по свом кроју. Појам четник, при распаду социјалистичке Југославије толико је вулгаризиран, априори прихваћен по обрасцу НДХ. Па данас, испада, да је четник „сваки“ Србин, који не прихвата или има примедбу на службену хрватску политику, коју после распада СФРЈ, српски народ није могао прихватити.

Пред нама је период борбе за историјску истину о Србима у Хрватској, што неби требало бити предмет политичких трговина и манипулација. Сваки режим, који сакрива историјску истину, нема добре намере.

др Момчило Диклић

Извор: Јадовно