ДР МОМЧИЛО ДИКЛИЋ: У Хрватској је увијек бирана послушна мањина!

  • Историчар др Момчило Диклић, аутор књиге Светац, говори о улози Алојзија Степинца и српском питању у Хрватској

Научно дјело историчара др Момчило Диклић Светац – Може ли Алојзије Степинац бити светац посљедњих мјесеци пробудило је велико интересовање јавности. Специфичну тежину књизи даје чињеница што је њен аутор највећи дио своје богате научне каријере посветио изучавању српског питања у Хрватској. Занимљиво је да је тек неколико дана уочи првих демократских парламентарних избора у Хрватској у априлу 1990. магистрирао на тој теми.

– Сматрао сам у том односу нема ничега између Срба и Хрвата о чему се не може говорити речником науке. Вријеме је показало да нисам био у праву – присјећа се др Диклић времена у коме је, како каже, осјећао долазак промјена, али није очекивао да ће се Југосавија распасти, а још мање да ће Срби из Хрватске трагично завршити.

  • Како је сам одабир теме био прихваћен на Факултету политичких наука у Загребу?

– То је прихватила група на челу са покојним професором Душаном Биланџићем, а као члан комисије учествовао је и Звонко Леротић. Њих двојица су били Туђманови савјетници, па није ни чудо што су обојица заговарала рушење Југославије. Тема је прихваћена непосредно након студије која је рађена у оквиру Социјалистичког савеза, а која је окупљала 17 институција (културних, просветних, научних). У њој је закључено да је српска компонента добро ријешена, али запостављена. Током одбране магистарског рада било је супротсављених ставова са члановима комисије, али морам признати да је постојао висок степен толеранције.

  • На сличној теми касније сте у Србији и докторирали. Колико се та два Ваша научна дјела написана у распону од 13 година разликују?

– Разликују се утолико што је у међувремену било могуће приступити новој документацији. И кад човјек мисли да ту једноставно више ништа нема, међутим, има и увијек нас затичу нове информације и требаће још пуно времена да се изборимо за истину о том периоду.

  • Шта је закључак Вашег научног рада?

– Највише је страдао српски народ на Балкану, а посебно био апострофирао онај дио нашег народа који се нашао у оквиру НДХ, а који је 1941. био осуђен на потпуну елиминацију. Срби на тим просторима, упркос вјековним притисцима, успјели су да опстану све док нису два пута непосредно дошли под хрватску власт и нестали са историјске позорнице. Наиме, 1941. одлучено је да се они елиминишу по добро познатом рецепту Миле Будака: трећину покатоличити, трећину побити, трећину протјерати.

  • Какве су биле прилике међу Србима у Хрватској у Другом свјкетском рату?

– Четничка опција је на територији авнојевске Хрватске поражена до септембра 1943. године свуда, осим у Далмацији. Та опција више није била озбиљна за рјешавање српског питања. Остало је да се оно рјешава под окриљем Комунистичке партије, а и ту су постојале двије опције.

  • Која је била прва опција?

– Заговарали су је предратни комунисти, ителектуалци који су добро уочили све неспоразуме између Срба и Хрвата. Њихов приједлог био је аутономија за Србе. Још 1932. године познати хрватски комуниста Ђуро Цвијић такође је сматрао да Србима на том простору и дијелу Босанске Крајине треба дати аутономију. Међутим, о аутономији се није могло ни разговарати. Заговорници овог рјешења завршили су на Кордунском процесу 1944. године.

  • Дакле, превагнула је друга опција?

– Њени промотери били су вијећници ЗАВНОХ-а, које је предводио Станко Опачић Ћаница, а који је предложио оснивање Српског вијећа. Пред крај рата закључено је да је то мало тијело, па је донијета одлука да се оснује Главни одбор. Тако се 29. и 30. септембра 1945. године у Загребу одржао Конгрес Срба на коме је било 30.000 делегата. Изабран је Главни одбор, а у изворној документацији наводи се да ће водити бригу о „националном, социјалном и економском питању”, што је било од огромног значаја за страдалнички српски народ. Међутим, у предлогу Српског клуба вјећника ЗАВНОХ-а, који је заступао предратни правник Душан Бркић, писало је да Српски клуб буде парламентарна фракција Хрватског парламента. То се никад није десило, па можемо рећи да је у Хрватској већина увијек бирала мањину која је била послушна.

  • Стиче се утисак да су у КП постојали неспоразуми?

– Већина српских комуниста углавном је сматрала да треба капиталистичко друштво претворити у социјалистичко. Хрватски комунисти су се служили Мачековом теоријом по којој је требало разбити краљевину и створити Југославију по мјери хватског народа. То су и урадили. Пажљиво су распоређивани партијски кадрови, па тако од седам најзначајнијих функција шест обављају Хрвати, док је једна припала особи српске националности. На мјесто предсједнице АФЖ-а именована је сељанка из Лике Ката Пејновић. Ријеч је о жени којој су усташе убиле два сина и мужа и њен утицај био је миноран. Кључне функције обављао је Јосип Броз Тито (чак три), др Иван Рибар, Иво Лола Рибар, док је министар спољних послова формално био др Анте Мандић. Међутим, ту функцију стварно је обављао др Владимир Бакарић.

  • Зашто није било могуће да Срби добију аутономију у Хрватској?

– У Хрватској су постојале историјске предиспозиције да аутономију добију Крајишници, јер Крајина је била издвојена све до 1880. Аутономију је имала Далмација, Истра, Дубровачка Република… Да је аутономија тема на коју је у Хрватској бачено проклетство, најбоље свједочи и књига Кордунски процес, коју је у Загребу објавила Просвјета. У њој има свега сем чињенице да су људи у том процесу тражили аутономију.

ДА НИЈЕ БИЛО СТЕПИНЦА И МАЧЕКА НЕ БИ БИЛО НИ НДХ
  • Може ли Алојзије Степинац бити светац?

– Формално да, ако се донесе таква одлука. А стварно никад, не. Толико је докумената против њега код Италијана, Нијемаца, Енглеза, Руса, свих балканских народа, каже Диклић и додаје:
– Чак један Бакарић, који је бранио читаво вријеме Степинца каже: „Био је антисрбин и усташке орјентације.” Јаков Блажевић, јавни тужилац комунистичке Хрватске каже: „Нема НДХ без Степинца и Мачека.” Не само да је он био духовни вођа, него је он био технички организатор, власт. Уредба је увијек упућивала на жупнике. Обављали су функције све до 1942. по логорима, негдје до краја рата. Мачек и Степинац дијеле Павелићу пацке, а то у преводу значи само ради паметније, јер се мијења вријеме и требаће сакрити трагове. Степинац упозорава Ватикан да ако НДХ пропадне изгубиће 240.000 покатоличених Срба. Бакарић у документима ЗАВНОХ-а каже: „Такозвана НДХ.” Међутим, она је била и те како стварна у Хитлеровом систему. Познато је да је католичко свештенство пребацивало све усташе из земље. Анте Павелић је имао састанке под окриљем Ватикана чак и у цркви Св. Петра у Риму.

Поглавник НДХ и усташки викар: Анте Павелић и Алојзије Степинац

Бакарић и Броз нису дозволили да се објави Степинчев дневник. Да је било објављено оно што је Степинац својом руком записивао, да ли би данас ико имао петље да га предлаже за свеца. Бакарић нас уљуљкује па каже на сједници Владе 1945: „Незначајна су писања која нису намјењена за јавност.” Мисли на Степинчев дневник. Имао сам срећу да разговарам са људима који су читали његов дневник и који тврде да је пројектовао не само нестанак Срба, него и православља у Србији.

  • Каква је демографија наком Другог свјетског рата?

– Интересантан податак оставио је професор др Никола Гаћеша, који каже да је Анте Павелић током 1942. и 1943. године најмање 67.000 Хрвата раселио из Загорја и Далматинске Загоре по Славонији и Срему. Током 1945. године хрватске политичке структуре избориле су се да Павелићеви колонисти остану на тим просторима и тако добију легитимитет. Када је заокружена авнојевска Хрватска Бакарић и Броз нису дозволили унутрашњу прерасподјелу српског становништва у Хрватској. Причао ми покојни Душан Бркић, који је био потпредсједник Владе Хрватске, да је тражио да из Лике, Кордуна и Далмације неке људе преселе у Подравску Слатину, гдје је било земље. Није дозвољено, речено му је могу отићи једино ван Хрватске.

  • Да ли је до краја спроведен план колонизације или је доживио измјене?

– Први план је био да се Хрватској прикључи суботички, сомборски округ и Срем. И тад је планирано да у колонизацији буде три петине Хрвата. То није реализовано, па је потпуно промијењена структура колониста, које су сада чинили углавном Срби. Међу колонистима био је и дио Хрвата који нису имали шансу да опстану јер су били углавном из партизанских фамилија, које су биле изоловане у хрватским енклавама и често пута под притиском. Зато су радије кренули у војвођанску равницу. Колонизација је у исто вријеме ослабила српски положај у Хрватској, али га и значајно појачала у Војводини.

  • Зашто никад послије Другог свјетског рата није направљен попис српских жртава у НДХ?

– Нема оправдања за чињеницу да комунисти никад нису дали наредбу да се пресретну или нападну возови који су жртве из цијеле НДХ довозили најприје у систем логора у Госпићу, а потом у Јасеновац. Броз и Бакарић нису дозволили напад на Јасеновац, чак и онда када су имали 500.000 војника. Није дозвољено да се жртве попишу и поваде из јама и достојно сахране. Ти људи нису били идеолошки непријатељи Брозовог и Бакарићевог система, страдали су због своје вјере и националности. Ко може данас да вјерује у комунистичко оправдање да та држава није била економски моћна да извади те жртве?!

ДР Момчило Диклић на промоцији своје књиге о ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу

  • Како је историографија оцјенила смјену српсих министара 1950. године?

– Српски министри су смијењени, јер су били незадовољни политиком Владе Хрватске према српским крајевима. Ови људи нису смијењени, они су претходно поднијели оставке. Али ако се призна да је поднијета оставка, онда се признаје да постоји проблем. И дан данас се учи како су они смјењени и пребачени у непријатељску агентуру. Поименично, први који се са њима сукобљавао је Раде Жигић, један министар, а затим Душко Бркић, предсједник Владе Хрватске. Трећи је био први кордунашки партизан Станко Опачић Ћаница, којега је Бакарић наговарао да их смијене заједно. Међутим, Опачић није хтио пристати на ту трговину. На крају су завршили на Голом отоку.

ТОПОНИМИ

Прије 76 година имали смо 91 општину са већинским српским становништвом и ниједна није била испод неколико хиљада становника. Нема више у Лици Српског поља, Српских Моравица и сличних имена. Према групи професора Географског факултета у Београду ради се о нешто мање од 1.150 насеља. Професор Светозар Ливада тврди око 2.000 насеља. Већина насеља је уништена.

  • Какве су посљедице за српско питање након исељавања у веће градове?

– У Војној фабрици Марко Орешковић у Личком Осику Владимир Бакарић 1964. године признаје да су све инвестиције за неразвијене крајеве биле промашај и као рјешење нуди „мигрирање” у веће градске центре. То се и десило. Срби одлазе у веће градске центре и тамо поправљају стандард, а српски крајеви остају пусти и запуштени. Да се то није десило, питање је да ли би икада дошло до Олује јер би Крајина имала бар три пута више становника.

  • Значи врло свјесно није дошло до развијања неког српског економског центра у авнојевској Хрватској?

– Ако се развије економски центар, развија се и културни центар, а у њему српски национални идентитет. То се није хтјело, јер све српске институције су укинуте. Срби су после Другог свјетског рата основали институције у Загребу. То је била велика грешка. Што ће српске националне институције у Загребу кад 1945. године у овом граду Срба није ни било. Узмите нпр. да Mађари имају главне институције у Београду. То је апсурдно.

  • Да ли је спроведена статистичка подвала пописа становништва 1991. године?

– Према тврдњама сплитског професора Слободана Комазеца у Хрватској је 1991. године било између 920.000 и 940.000 Срба. и то није празна прича. Наиме, према попису из 1981. године је било 540.000 Срба и 369.000 Југословена. Професор Комазец то је доказао каузалним мјерењем на довољно репрезентативном узорку да 84% опредијељених за југословенство припадају српској нацији.

  • Шта би могао да буде реалан податак о броју Срба у Хрватској?

– Апсурд је да се у периоду од 1981. до 1991. број становника у Хрватској повећао за 159.000, а број Хрвата за 253.000. И сам Туђман је 1998. године отварајући школу Бан Јосип Јелачић рекао: „Срба има испод 5%, неће их бити више 12% и 6% Југословена колико их је било.” Мени је Јаков Блажевић пред распад СРФЈ говорио да има око 800.000 Срба. По Шувару тај број се кретао између 700 и 800 хиљада.

  • Које су посљедице покатоличавања?

– Када је недавно Руско министарство спољних послова упутило критику Хрватској због покатоличавања, настала је читава узбуна. Они су навели податак од 30.000 покрштених, међутим тај број је већи. Католички годишњак Врило 2012. године Оточког деканата Личко-сенске жупаније изнио је податак да је од 1991. до 2001. године број католичког становништва повећан за 11% или око 500.000 становника? То не може бити посљедица природног, већ једино механичког прираштаја. Чак и да претпоставимо да је у Хрватску досељено невјероватних 300.000 католика Хрвата из Босне, Косова, Војводине, намеће се питање одакле још 200.000 католика. Јасно је, то су покатоличени Срби.

  • Гдје смо ми као народ затајили?

– Изгубили смо читав један вијек са Југославијама. За то вријеме направљени су невиђени фалсификати. Они покушавају то да доврше. Морате схватити да се то ради на читавом Балкану. Ви имате причу да у Босни муслиманско становништво аутохтоно, да су Албанци аутохтони. Ја постављам питање, да ли то значи да је црква Аја Софија настала послије џамија или је она претворена у џамију. Наша црква је 1941. године у потпуности била разбијена и од завршетка рада била је под контролом државе, за разлику од католичке цркве чији храмови нису дирани и коју држава није контролисала. Срби у Хрватској су у 80% случајева били вјерски неупућени. Невјероватно колико је комунистичка идеологија била јака. Када кажем идеологија, под тим подразумијевам искривљену свијест објективне стварности.

Трифко Ћоровић/ Савез Срба из региона
Интервју је објављен у листу Српско коло (број 8.), који је публикован јула 2016. године

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар