Када нашег човјека притисне невоља, врло често он се обрати свештенику. Списак наших недаћа је бескрајан, живот сваког човјека не стиже да се исприча, ма колико времена свештеник да издвоји. Али оно што ме нарочито испуни забринутошћу и тугом јесте чињеница да углавним долазе жене и мајке, понекад сестре и кћерке, да питају за молитву, за савјет, за утјеху.
Колико пута дође уплакана мајка или жена и пита:
– Хоћете ли се молити Ви за њега, оче?
– Хоћу, дајте ми име.
– А треба ли неку његову кошуљу да донесем?
– Не треба. Ово нису гатке. Него: молите ли се ви кући?
– А ја се молим, оче, свако јутро и свако вече се у својој соби молим!
– А син?
– Не, тешко му је објаснити да му би му молитва помогла.
Ми смо народ који у животу одржавају бесконачне жртве мученика кроз вијекове страдања и те мајчинске молитве по ћошковима времена и соба. Ако је неко и „религиозан“ тј вјерујући у дому – то је жена. „И довољно“. Она за дом пости, она се за дом моли, она гледа како би се између Бога, ње и свештеника уредило да син не пије, муж не коцка, зет не краде, брат се не разбољева.
Огромном броју тих мајки, уосталом, ни самима није пало на пемет да би мушко дијете требало научити да се моли: молитва међу нама Србљима није, изгледа, мушко умијеће (ако нисте свештеник: тада се очекује да се молите, да се други, „нормални“ свијет не би молио). Чак ни оно чувено „мој ђед не би бразду заорао да се не прекрсти!“ – које са поносом чујем и од мушког свијета – не значи „ја не бих ништа урадио, а да се не прекрстим.“
И то је мјера наше стварности. Тај крајичак нас који је још остао да се сјећа Бога и стрепи. И он, понекад, сасвим утилитаран и баналан, „за срећу“, „за здравље“, „за посао“, за нешто од овог свијета. Понекад очајна онолико колико је хладна „љубав“ међу људима који би требало да се воле.
На почетку ХХI вијека наше опстати или нестати неће зависити од постројеног башибозлука у неким забитима, већ колико ћемо схватити да је „Боже правде“ најприје молитва цијелог народа, па тек онда његова химна. Остане ли само химна, без молитве, неће имати ко да је пјева.
Па, опет, ако научимо синове да се моле и кћерке да науче њихове синове да се моле, дочекаћемо као народ, овај српски, други долазак Сина Божијег, кад већ правде на земљи има таман толико колико да не пропадне свијет.
Аутор је свештеник Српске православне цркве и професор на Православном богословском факултету у Фочи
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
