Пише: Адвокат Предраг Савић

На Кири Панаји, највећем грчком пустом острву на Северној Споради налази се манастир и имање, које је некада хранило монаштво манастира на Светој Гори, па и данас има стаус метоха Свете Лавре, а чувар овог чудесног места Антоније поклонио нам је крст с молбом да га предамо Крстионици на Михољској Превлаци, која је већ дуго на мети рушитеља из црногорских власти

Да се на пустом острву у Егејском мору, на Северној Споради, на неколио сати пловидбе од првог насељеног острва Алонизоса, може наићи на велепну грађевину и то манастирско здање, тешко је поверовати. А када још у том манастирском метоху знају за Крстионицу на Михољској Превлаци, где је Свети Сава пре тачно осам основао Зетску епархију, е то је још веће и право чудо!

На наутичким картама Kira Panagia (Грци то читају као Кира Панаја, са акцентом на задњем слогу) је уцртана као највеће пусто острво на Северној Споради и својеврсни једриличарски рај. У буквалном српком предоводу острво се зове Богородично!

Kira Panagia понегде se назива и Пелагониси. На интернет претаживачима може се сазнати да је то највеће ненасељено острво на Северним Спорадама, које се простире на површини од 25 квадратних километара. Иако је данас острво ненасељено, пронађени су остаци неолитских насеља који потврђују да је ово једно од острва која су била насељена врло рано (6000. година пре нове ере), а све до класичног доба је острво било насељено и постоји велика вероватноћа да се један читав древни град налазио овде, за који се верује да је управо древни Алонисос.

Поклон за Михољску Превлаку: Наш репортер са Антонијем, чуваром светиње и метоха на Кири Панаји

Током византијског периода то је била станица за пролазак бродова, а прича се да се овде насукао један брод мада олупина још није истражена. На интернет презентацијам на енглеском и српском нема никаквих назнака да се на овом острву налази били какакво манастирско здање.

Наша једрилица којом је управљао искусни скипер из Ваљева, професор физичког васпитања Бранко, за осам сати једрења од Волоса стиже до поменутог острва. Циљ нам је купање и роњење у кристално чистом мору. Ту су и делфини! Надамо се да ћемо можда фотографисати неку од шестотина у свету преосталих медитеранских фока које се могу пронаћи још само у водама Спораде! Због медеринаских фока највећи део Северне Спораде проглашен је природним резерватом тј. Националним парком у којем је забрањен лов рибе, како би се сачувале медитеранске фоке, које су пре деценију биле на ивици истребљења због недостатка хране!

Бацамо сидро у једном од острвских залива, са намером да ту дочекамо нестварне и јединствене тренутке заласка сунца и видимо како месец „израња“ из морских вода Спораде. Ти тренуци су тешко описиви и схватамо зашто их спомињу у текстовима намењеним туристичких водичама! Видимо по ококолним увалама барем још десетак усидрених једрилица које ће слично нама дочекати и „израњање“ сунца, које ту на Споради предстаља прави спектакл, јер изгледа као да ће вам сунце ући у једрилицу. Жарке боје и сунчева топлота доводе вас у заблуду да сте ближе сунцу него иакда раније!

Истовремену по копну и прелепим пешчаним плажама около острва скакућу козе. Имају их на стотине. Од Бранка сазнајемо да ту на острву постоји црква а, можда и маннстир, и да су козе можда њихово власништво!

То је повод да га замолимо да нас вози около острва, да видимо то здање о којем нема готово нигаквих података на енглеском и српском језику на интернету! После једночасовне вожње около острва, на једном гребену на југоситочној страни, угледали смо грчку и византијску заставу, тачније жуту заставу са двоглавим орлом, који држи у једној каннџи мач, а у другој куглу са крстом која заштитини знак Монашке аутономне републике Свете Горе! Та засатава је повод да се хвалим са својим познавањем Свете Горе и полуострва Атоса. Објашњавам да је здање на врх брда сасвим сигурно метох неког од 20 манастира са Свете Горе, где тренутно живи око две хиљаде монаха из целе Васељене!

Након пола сата пловидбе угледали смо малу луку и пристаниште одкле је могуће пешице стићи до манастирског здања на Кири! Ка врху брда и светињи прво води беспрекорно у камену исклесаних четрдесетак стрмих степеника,а онда козја стаза. Видимо да постоји и просечен земљани пут који користе мазге, муле, магарци и брдски коњи за изношење већег терета.

Пењемо се кроз макију и ниско растиње! Доле на степеништу сво видели таблу на којој пише да је Манастир отворен за туристе само у поподневним часовима. Ми се пењемо у раним јутарњим часовима, уверени да ће нас пустити у здање на врх брда кад чују да смо Срби!

После петнаестоминутног пењања стижемо до дрвене капије коју нам отвара мршав, низак човек, коштатог лица. Кажемо да смо из Србије и он отвара врата и поздравља нас као православну браћу. Уводи нас у прелепу грађевину квадратног облика, нешто попут мини тврђаве. Архитектура иста као на Светој Гори. Камене граћевине, а терасе и балкони од дрвета! Тешко је то описати, од призора нам застаје дах. На врх пустог острва такав рај! У средишту четворугаоне грађевине је црква посвећена Богородици, уз њу табле са картама и обележјима Свете Горе Атонске.

Наш домаћин нам објашњава да се зове Антоније, и да смо стигли у Манастир који формално гледано има статус метоха чувеног Манастира Велике Лавре са Свете Горе. Велика Лавра је најстарији и први у рангу међу двадесет светогрских манастира! Антоније је нека врста домара, каменорезац по струци. Службеник је Велике Лавре којем је поверена брига о метоху. Објашњава нам да двадесет дана у манастиру бороаве и два свештено-монаха из Велике Лавре, који овде држе богослужења, венчавају и крштавају! По раније устаљеном правили монаси са Велике Лавре, који имај у послушање на Кири, десет дана обавезно проводе у свом матичном манастиру са браством на Светој Гори!

Антоније нам показује у дворишту од камена на плочнику исписану 963. годину . Те године 963. нове ере Свети Атансије Атонски (Athanasios Athonitis, , грч. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000) купио је острво од византијских власти, острва као ктитор и покровитељ манастира Свете Ларе (Μονής της Αγίας Λαύρας) а како би опскрбио манастире на Светој Гори храном као што су мед, уље, месо и пшеница и започео узгој коза који се наставља до данас. Манастир Велика Лавра острво изнајмљује локалним пољопривредницима за испашу својих стада.

И док ми Антоније показује иконе преподобног Атанасија Атонског, присећам се да ми је пријатељ Жељко Стојковић, из Вреоца, код Лазаревца, поклонио књигу „Свети Аатанисиеј Атоски – житије и чуда“. Поменут књигу сам читао пре неколико година и запамтио да се Атанасије Атонски, спомиње као оснивач тј. „ патријарх” светогорског монаштва, чији је пример надахњивао и подигао многа поколења монаха све до данас, и то не само на Светој Гори, представља дело богоугодно и душекорисно.

Остало ми је у сећању још да је Свети Атанасије Атонски је био пријатељ византијског цара Нићифора Фоке (Nikiforisa Fokasa) који је и финансирао изградњу манастира Велике Лавре, са намером да се и он једног дана у њему замонаши.

Касније са разних сајтова сазнaјем да је Свети Атанасије Атонски , рођен je у Трапезунту око 925. године у богатој породици, а на крштењу му је дато име Аврам. Након што је рано остао сироче, усвојила га је и подигла једна монахиња. Млади Аврам је своју помајку опонашао у њеним монашким обичајима, у посту и молитви. Био је изврстан ученик, брзо надмашивши своје вршњаке у школи. После смрти помајке Аврам је одведен у Цариград на двор византијског цара Романа I Лакапина и дат је у школу код славног ретора Атанасија. Убрзо је достигао знање и умеће свог учитеља, па му је поверено да подучава млађе ученике. Будући да је сматрао да је прави живот онај који се проводи у посту и бдењу, Аврам је водио строг, аскетски живот. Спавао је мало, и то седећи на столици, а храна су му били само хлеб и вода. Кад је учитељ Атанасије почео показивати завист према свом најбољем ученику, Аврам је напустио школу.

У то време у Цариград је стигао Свети Михаило Малеин, игуман Манастира Киминас у Витинији. Аврам се сусрео са игуманом, описао му свој живот и изразио жељу да постане монах. Свети Михаило је уочио његову продуховљеност, заволео га и доста подучио по питању спасења. Током једног од њихових духовних разговора, игумана је посетио његов рођак Нићифор Фока, тада војсковођа, а касније цар Византије. Аврамова духовност и дубокоумност су оставили снажан утисак на Нићифора, тако да га је отад читавог живота јако поштовао и волео. Аврам је изгарао од жеље да постане монах. Напустивши све отишао је у Манастир Киминас, гдје је пао пред игуманове ноге молећи да буде замонашен. Свети Михаило му је са радошћу удовољио, и Аврам је пострижен као монах Атанасије.

Дугим постовима, бдењима и клечањем монах Атанасије је убрзо достигао такво монашко савршенство да га је игуман благословио допуштењем да настави са подвизавањем у тишини на једном усамљеном месту близу манастира. Касније је, напустивши Киминас, боравио на многим пустим и усамљеним местима, коначно дошавши до локалитета званог Мелана, на југоисточном рубу планине Атос. Ту се сместио далеко од свих других монашких настамби на Атосу. Направио је себи монашку келију и водио аскетски живот, напредујући из подвига у подвиг према све вишим монашким постигнућима. Свети Атанасије Атонски се сматра једним од главних представника исихастичке традиције на Светој гори.

Према житију Светог Атанасија, Ђаво је непрестано настојао да изазове мржњу у њему према месту где се настанио. Аскета је одлучио да издржи једну годину, а да онда крене одатле у правцу куда га Господ усмери. Задњег дана на истеку тог рока, док се припремао за молитву, обасјала га је небеска светлост испуњавајући га неописивом радошћу, а из његових очију су лиле сузе блаженства. Свети Атанасије је тада задобио дар нежности, заволевши место свог усамљеништва онолико колико га се пре гнушао.

У међувремену се војсковођа Нићифор Фока, како пишена сајту Српске Патриајршије, након многих војничких подвига сетио свог завета да постане монах. Заклињао је Атанасија да помоћу његовог новца изгради манастир, у којем је желео да настави живот након што се замонаши. Настојећи да избегне бриге, Атанасије испрва није прихватио мрско му злато. Видећи, међутим, Нићифорову жарку жељу и добру намеру, и препознајући у овоме Божју Вољу, прихватио се тог задатка.

На локалитету Мелана, гдје је била његова пустињачка ћелија, 961. године почиње са изградњом манастира. Подигао је најпре велику цркву посвећену Светом Јовану Крститељу, а 963. и главну манастирску цркву посвећену Благовестима Пресветој Богородици. Након тога су изграђене просторије за монахе са трпезаријом и конацима, и други неопходни објекти. Људи жељни монашког живота нагрнули су у Атанасијеву Лавру са свих страна – не само из Грчке већ и из других земаља, обични људи и достојанственици, пустињаци и игумани вољни да постану прости монаси под руководством Атанасија. Живот и рад у манастиру он је регулисао киновијским типиком који је саставио по моделу старих палестинских манастира. Нићифор Фока, од 963. византијски цар, није стигао да постане монах у Лаври – убијен је 969. године.

Све ове активности су изазвале снажно противљење већине пустињака на Атосу. Они су оптужили Атанасија пред Фокиним наследником царом Јованом I Цимискијем да квари карактер Атоса. Цар је одговорио хрисовуљом којом у потпуности подржава Атанасијев рад, а установио је и годишњу дотацију манастиру.

Број монаха се стално повећавао, и изграђивање манастира се настављало. Приликом изградње једне цркве, Атанасије се попео на њен врх са шест монаха да би надгледао радове. Изненада се под на којем су стајали провалио под њима, тако да су пропали кроз њега и били затрпани грађевним материјалом. Присутни су чули како Атанасије зазива Господа из рушевине: „Слава Теби, Боже! Господе Исусе Христе, помози ми!“ Уклонивши обрушени материјал, пронашли су га мртвог. Десило се то око 1000. године.

Уз помоћ портала који се баве правослаљем сазнајемо да је Атанасије сахрањен у Цркви Светих Четрдесет Мученика, једној од 36 цркава Велике Лавре, и касније је признат за светитеља. За празник му је одређен 5. јул (18. јул по грегоријанском календару). Манастир Велика Лавра, изворно посвећена Благовестима Пресветој Богородици, у XV веку посвећена је Светом Атанасију Атонском и по њему данас носи име.

Антоније ми са поносом показује фотографиеј Манастира Велике Лавре, и пита да ли сам био у Хиландару! Пита, вероватно због моје браде, да ли сам поп. Реч поп има исто значење и на српском и на грчком. Да би Антонију објаснио да ја само често пишем о манстирима, показујем му текст, сачуван у меморији телефона и односи на метох са врха брда Луштице у саставу Манастира Михољске Превлаке! Показујем му и фотографије метоха и матичног Манстира Михољске превлаке. А он одједном узвикну:

-Ваптистиро!

Потом оно „В“ са почетка речи Антонио изговара ближе слову „Б“. Схватам да говори о чувеној Крстионици на оствру Михаљској Превлаци, које тамошње власти намеравају да поруше под изгвоором наводне нелегалне градње. Покаузјем му на мобилном телефону слику Крстионице! И он онда каже да је то светиња коју неко жели да сруши! Нешто још говори на грчком. Помиње и НАТО пакт! Споразумевамо се уз помоћ руку, и речи из грчког, српског, енглеског… А онда Антоније доноси дрвени крст и тражи опет да му покажем телефон са сликом Крстионице. Гестикулацијом показује да је крст намењен тој светињи на Превлаци. Фотографишемо се са крстом и на Антонијев захтев у једној свесци записујемо да ћемо крст предати Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци Михољској, у Митрополији Црногрско-приморској при Српској православној цркви, где Свети Сава основао прву зетску епсикопију 1219. године. Ми сви Срби, наш шесторица се поптисујемо испод тог текста написаног на енгелском језику. Антоније потом доноси мастику, козји сир и остало послужење …..

Покузује ми показује и својеручна дела. Једну исклесану чесму у дворишту манстира, фуруну за хлеб…. А онда ме води у Млин за цеђење маслиновог уља. Тај млин је из доба светог Атанасија Атинског. Још увек је употреби. Ту се и даље производи наделеко чувено маслиново уље. Антонио нам поклања флашу тог уља, које иначе могуже купити у манастирској продавници!

Антоније ми показује да се манастирско здање са струјом снадева уз помоћ соларних панела. Сунца ту има на претек! Вода се добија из резервовара у којима се скупља кишница. У манстирским шталама налазе четири мазге и два брдска коња уз чију помоћ се износе теже ствари и остале потрепштине од луке до врха брда.

Радио станица је основна веза са светом. На острву нема сигнала мобилне телефоније, нити интернета. На гребену удаљеном сто до стопедесет метара од манастирског здања, направљен је видиковац. Са ове локације пружа јединствен поглед на околна мала острва.

Фотографије: Петар Савић
ИЗВОР: ТАМО ДАЛЕКО