• Часопис „Пома“ потврђује своју улогу свједока трајања српске заједнице на простору Дубровачко-неретванске жупаније.

  

Пише: Предраг Савић, књижевник и адвокат

Најновији број часописа „Пома“, који излази у Дубровнику, представља значајан културни и историјски подухват српске заједнице на простору Дубровачко-неретванске жупаније. Часопис издају Српско вијеће Дубровачко-неретванске жупаније и Српско вијеће града Дубровника и града Метковића, као заједнички пројекат очувања културног насљеђа, историје и духовног идентитета.

Сам чин издавања часописа чија је насловна глава исписана ћирилицом, у средини у којој је српска заједница данас малобројна, представља посебан подвиг. У актуелној политичкој и друштвеној клими, и уз чињеницу да је у широј околини Дубровника остало тек неколико стотина Срба, појава једног оваквог часописа има значење много веће од уобичајеног културног издања. Он је истовремено и свједочанство опстанка, знак духовне истрајности и потврда да културно памћење не може бити избрисано ни бројношћу, ни временом, ни политичким приликама.

Часопис „Пома“, који излази у Дубровнику као гласило културе, историје и књижевности српске заједнице, појавио се у новом, обимном издању од 134 стране, доносећи низ прилога из прошлости и савременог живота Срба на простору Дубровачко-неретванске жупаније. Издавачи су Српско вијеће Дубровачко-неретванске жупаније и Српско вијеће града Дубровника и града Метковића, а часопис је штампан комбиновано, на ћирилици и латиници.

Главна уредница часописа је Радмила Милаковић. У име издавача стоји потпис предсједника српских мањинских вијећа др Милорада Вукановића, професора историје и филозофије, великог ерудите и националног прегаоца, који својим радом већ деценијама доприноси очувању културног и историјског памћења српске заједнице у Дубровнику и околини, у којој су некада битну улогу имали Срби католици.

Нови број „Поме“ доноси изузетно богат и разноврстан садржај. Ту су текстови о активностима српских вијећа, о изградњи Саборног храма у Дубровнику, истраживања о соколском покрету и културним установама, као и прилози из књижевности, позоришта, историје, културне критике и савремених друштвених тема.

Међу ауторима овог броја налази се плејада врхунских стваралаца, новинара, писаца, доктора наука, универзитетских професора, позоришних и ликовних критичара, истраживача културне баштине, као и бораца за људска права, чији радови дају овом издању посебну тежину и научну и културну релевантност. Своје текстове у овом броју потписују: др Милорад Вукановић, проф. Јован Поповић, проф. Рената Златковић, Ведран Бенић, Златко Томић, Марио Клечак, Игор Ласић, проф. Александра Лукић, Радослав Ђузеловић, Здравко Баздан, Бруно Лукић, Адела Бијађија – Ћустовић, Драго Кокановић, Слободан Узелац, Саша Недељковић, као и др сц. Филип Шкиљан, уз низ других сарадника и аутора различитих генерација и професионалних усмјерења.

Посебно мјесто у часопису заузима опсежан и документован текст др сц. Филипа Шкиљана о страдању становника српског села Глушци у Другом свјетском рату, који доноси историјски преглед насеља, поријекло становништва и трагичне догађаје из ратних година. У редакцијској напомени уз овај текст истиче се да су у том селу недавно поново исписани усташки графити, што представља узнемирујући и дубоко забрињавајући знак да се сјенке прошлости и даље појављују на просторима који су већ једном тешко страдали.

На спомен-плочи у селу уклесане су ријечи да је 23. септембра 1944. године из Глушаца одведено 90 српских душа — жена и дјеце — које су звјерски уморене у усташком логору Јасеновац. Са тог пута, како свједоче споменици, архивска грађа и пописи жртава, нико се није вратио. Имена читавих породица — Арнаута, Бојбаша, Вуковића, Пупара, Буквића, Церовина и других — уклесана су у камен као трајно свједочанство о трагедији једног села и једног народа.

Према подацима објављеним у часопису, међу одведенима у Јасеновац налазили су се и најмлађи мјештани, дјеца рођена тридесетих и четрдесетих година XX вијека. Тај злочин оставио је дубоке демографске и духовне посљедице, од којих се Глушци никада нису у потпуности опоравили.

Трагедија овог мјеста није се завршила Другим свјетским ратом. Током деведесетих година XX вијека, Глушци су поново прошли кроз тешка искушења. Године 1992. више мјештана је ухапшено под оптужбом за припремање оружане побуне и мјесецима задржано у затворима. Дио њих се вратио у село, док је значајан број након размјене одселио са породицама у Србију и друге земље. Према подацима наведеним у тексту, 2021. године у селу су живјела свега 53 становника, са изразито неповољном старосном структуром, што Глушце сврстава међу најугроженија насеља у том дијелу Хрватске.

У овом броју (штампа се најчешће као годишњак, а кад има новца и чешће), на самом почетку часописа, уз импресум на трећој страни, објављена је кратка цртица о пјесми „Пома“ госпара конта Меда Пуцића, по којој лист и носи име. Подсјећа се да је Пуцић ову пјесму (незваничну химну српског римокатоличког покрета) написао 1871. године, као и на историју омладинског листа који је по њој добио назив.

Наводи се да су 1900. године лист „Пому“ покренули дубровачки гимназијалци Стијепо Кобасица и Урош Тројановић, а да је од 1901. године уредник био Петар Колендић. Лист је био рукописни, постојао у једном примјерку који је кружио међу ученицима и излазио једном мјесечно. Ипак, упркос таквом облику, имао је снажан утицај и велики број сарадника и читалаца.

Судбина те прве „Поме“ била је драматична. Након што је у листу „Црвена Хрватска“ 11. октобра 1902. објављен текст „Српска пропаганда међу ученицима у Дубровнику“, услиједила је полицијска истрага. Из страха од посљедица, сви бројеви „Поме“ који су излазили током двије године били су уништени, а на сједницама школских власти 25. и 26. октобра 1902. као један од „коловођа“ означен је Петар Колендић. Тако је један ученички рукописни лист постао предмет политичког прогона.

Данашња „Пома“ наставља традицију тог некадашњег омладинског гласила, које је због своје националне и културне свијести било уништено. Савремено издање окупља истакнуте ауторе различитих профила и генерација и представља живи доказ да култура, памћење и идентитет могу опстати и у најтежим условима. Нови број „Поме“ свједочи да то име више није симбол прогона, већ знак истрајности, достојанства и трајне борбе за истину и људска права.