• У организацији Удружења Требињаца “Јован Дучић”  у Београду поводом рођења култног српског писца Радослава Братића у просторијама Удружења Књижевника у Београду 26. јуна 2017. године одржано је књижевно вече.

О лику и дјелу Радослава Братића говорили су његови најближи сарадници из књижевног часописа „Нова Зора“, коју је чувени Херцеговац основао 2004. године. Његов насљедник на мјесту главног уредника др Милош Ковачевић је подсјетио да је прошла година дана без Радослава Братића, али “окупили смо се овдје да славимо његово рођење и животно дјело.” Он је нагласио да не би било нимало лако носити наслиједити терет уређивања да „Нова Зора“ нема уиграну екипу коју предводи Братићева супруга Габријела, Зоран Радисављевић и др Михаило Шћепановић.

 – Нова Зора  је настала као часопис задојен Херцеговином с укусом српства – рекао је Ковачевић и нагласио да су „Херцеговци ваљда једини дио српскога народа који никад није помишљао на било какву посебност осим да је дио српскога народа“.

– Зашто? Зато што је то земља Светога Саве. А ако је нешто земља Светога Саве онда значи то може бити само српско и ничије друго. Из тог разлога Братић је оснивајући „Нову зору“ заправо хтио да Херцеговина буде српско сабориште у књижевности и култури – рекао је Ковачевић.

Он се посебно осврнуо на српско писмо и језик.

– Братићева „Зима у Херцеговини“ је настајала у најгоре вријеме на крају XX вијека у периоду када је бомбардована Србија. Пола збирке писано је у времену кад је Република Српска хтјела да се одрекне јекавице. Тада је Братић показао да можемо писати унутар исте књиге и екавски и јекавски – рекао је Ковачевић и осврнуо се, како је рекао, на „репризу 1954. године и новосадски договор“.

– Декларацију о заједничком језику потписало је до сада, вјеровали или не, 19.000 интелектуалаца из Хрватске, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине – рекао је Ковачевић указујући на опасности које се поново надвијају над српским језиком.

– Ако гледате хрватски или црногорски дневник никада нећете чути да је нешто урадила влада Србије, него само Србијанска влада. Све што је Српско у Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини своди се на србијанско. А све што је србијанско своди се на ужу Србију.

О Братићу је потом говорио новинар  Зоран Радисављевић.

– Прошле јесени о Малој Госпојини у његовој родној Билећи одржан је округли сто о књижевном делу Радослава Братића. Нажалост, без Братића. Тај скуп неминовно личио је по много чему на комеморацију – рекао је Радисављевић напомињући да је ризично свако писање о пријатељу.

– Најризичније јесте писање о покојном пријатељу. Што смо његовом одласку ближи, ризик је већи. Неће бити ни ове године Братића у Билећи, али у „Просвјети“ ће нас сачекати његове  уредно сложене књиге које је поклонио завичају. А са зида ће нас посматрати насмејани Братић увек спреман за шалу. А увече, уз вино, ми ћемо причати са њим и о њему. О минулим данима и Билећким догодовштинама – закључио је Радисављевић.

Др Михаило Шћепановић је испричао како је „ни по знању ни по звању, него по свом старохерцеговачком поријеклу“ добио шансу да буде Братићев сарадник.

Шћепановић је испричао и анегдоту која сликовито описује Братићеву широкогрудост према младим пјесницима.

– Пјесме неафирмисаних пјесника објављених у „Новој Зори“ изазвале су реакцију Гојка Ђога који је увијек знао да скреше у брк оно што мисли. Братић га је само одмјерио, мало спустио лијеву обрву и рекао: „Слушај Гојко, је ли теби, као неафирмисаном пјеснику неко помогао? Шта би ти био да ниси имао прве објављене пјесме?“

У име организатора ове књижевне вечери за Слободну Херцеговину предсједник удружења Требињаца  Жарко Ј. Ратковић је са сјетом причао о свом великом пријатељу Радославу Братићу.

– Био је оличење честитости и примјер ненаметљивог благог и мирног човјека са којим се дичила цијела Херцеговина. Нашем Удружењу била је велика част да организује скуп посвећен овом великану српске књижевности – рекао је Ратковић, који је од првог броја претплаћен на 10 примјерака „Нове Зоре“.

– Овај часопис је огледало Херцеговине. Да би мирно дочекали нову зору, препоручујем га сваком појединцу као штиво пред спавање –  закључио је Ратковић.

Позив старим и новим читаоцима да купе “Нову зору” упутила је и Братићева супруга Габријела. А чланови редакције упутили су захвалност и Дејану Мастиловићу директору издавачке куће “Филип Вишњић” у Београду, који из оправданих разлога није био у могућности да учествује у програму.

Књижевно вече посвећено Братићу водио је познати књижевник Миљурко Вукадиновић, који је недавно указом предсједника Републике Молдавије добио Орден са ликом Еминескуа за заслуге у култури.

Након завршетка официјелног дијела вечери, међу бројним Братићевим пријатељима и поштоваоцима још дуго су се низале догодовштине из Братићевог живота уз најаву да ће ускоро из штампе изаћи нови број „Нове Зоре“.

Трифко Ћоровић / Слободна Херцеговина