• Текст Жарка Бумбића је завјетна духовно-историјска рефлексија о Косову и Херцеговини као темељима српског идентитета, у којој се кроз косовску етику, светосавско насљеђе и судбину породице Косача обликује молитвено свједочанство о страдању, истрајности и трајању народа.

На Пољу побједе опредељена је судбина српскога народа, изабран пут мучеништва да кроз распеће остварује своју судбину и свој спас. На Пољу побједе опредељена је судбина србинова, изабран је пут до звијезда, ударени су нерушиви темељи српске душе и српског идентитета. Непријатељи ће га рушити вијековима али га никад неће ни обурдати ни уништити. Рађа ће се из пепела и свијетлити вијековима.  Надилазиће вријеме и силе зла, остајаће постојан и свевремен, вјечити пут и опомена.   Пута другог, сем Косовског, нема. Лазарев избор је опомена код сваког избора.

„Крст носити нама је суђено“. Васкрсење је почело на Косову. Косово је Велики Петак а очување вјере је Бденије за остварење завјета. Херцегова земља пригрлила је избор Лазарев и прихватила пут Голготе до васкрсења. Херцегова земља постала је  олтар завјета и чувар светог огња. Херцеговина постаје молитва у камену која ће се непрестано узносити за спас и васкрс свецијелог српства.

Хумску земљу притиснуће хорде азијатске, наступиће дани туге и неживота, бит ће што бити не може, са мраком ће свитати јутра а Хумска земља постаће Голгота србинова. Династију Косача задесиће распеће које је задесило и сво српство, њихова судбина постаће метафора српскога удеса, преко које ће се преламати трагедија читавог народа распетог између непријатељских свјетова.

Стефан Вукчић Косача, утемељитељ и градитељ херцеговачког идентитета са штитом Светог Саве, постао је чувар светитељевих мошти које су почивале у манастиру Милешеви. Као покровитељ манастира Милешева и велики задужбинар подизао је и обновљао цркаве на спас роду и на поклон Богу.  Печат његововог задужбинарства који и данас свједочи о његовој духовној снази  је Црква Светог Георгија  у Сопотници-Горажду, чији прелијепи сводови  наткриљују свеколико српство кроз снагу свеца коме је посвећена. Херцег није био због војске коју је водио  већ због духовног печата који је ударио и  прегалаштва са којим створио нераскидиву везу између народа, вјере и земље која траје и данас. Непоколебливост му није сломила тежина времена. Душа му је патила под искушењима породичне трагедије.

Најстарији син Влатко рано је исказао претензије ка власти и улазио у сукобе са оцем. Влаткова мајка Јелена Балшић, за свога живота, успијевала је да умири сукобе између оца и амбициозног сина. Тестаментом пред своју смрт Херцег је свом сину Стефану оставио у аманет одбрану породичне части и светиња, посебно манастира Милешево. Влатко Херцеговић, одгојен у духу Православља и Светосавља што је било природно с обзиром на везу Косача са Светосављем и манастиром Милешевом, прелази у католицизам и отвара рану на души Херцеговине која ће крварити вјековима и која ни до данас није зарасла. Фердинанд Напуљски отворио је рану на земљи Великог Херцега,  купујући његовог наследника за ситне привилегије. Након пада Херцег Новог,  Влатко Херцеговић се повлачи у Млетачку Републику на острво Раб, гдје се утопио у млетачко племство.

Судбина најмлађег сина, принца Стефана Херцеговића, је драматична прича која не може стати ни у филмске оквире. Мали дјечак послат је у Цариград на двор код султана, као залог и таоц мира. Њега недужна задесила је судбина многе дјеце српских владара и властелина са којом су турци обезбеђивали сигурност од побуна освојених земаља. Мехмед Други Освајач примио га је у ислам а његов положај додатно учврстио женидбом са принцезом Хунди-хатун, ћерком Бајазита другог. Принц Стефан Херцеговић постао је Ахмет паша Херцеговић. Трагедија херцеговачког принца надилази трагедију Бранковића јер је, невољно, постао освајач сопствене земље а иронија судбине је да је он, као високи османски званичник, помагао операције које су довеле до гушења власти његовог брата Влатка и пада Херцег Новог- града и зимског дворца његовог оца. Разапет између онога што јесте и шта је постао основао је град у Турској и дао му назив Херсог. Ахмет паша је био један од најмоћнијх људи Османског царства свог времена и зачетник моћне гране породице у оквиру османског царства али никада из своје душе није могао да исели Херцеговину.

Принцеза Катарина Косача Котроманић кћерка Великог Херцега, супруга босанског краља Стефана Томаша, постала је симбол мајчинске туге и изгубљене отаџбине. Ради брака је из православља прешла у католицизам. Босанска царица је, по паду Босне под османлије, успјела да побјегне али су њена ђеца Жигмунд и Катарина заробљени и одведени у Цариград, гдје су доживјели судбину стрица Стефана. Краљица Катарина је остатак живота провела у Риму. Неутјешна мајка никада није успјела да спаси своју ђецу из ропства. Ватикан данас чува тестамент краљице Катарине којим она предаје краљевство и своју земљу Босну,  Светој Столици на управу, уколико се њена ђеца не врате у хришћанску вјеру.

Носиоци херцеговачког барјака завршавају као млетачки племићи, римски сужњи и петоструки турски велики везири. Властелинска породица Косача затворила је свој круг постојања: Влатко последњи херцег умро је као млетачки изгнаник, Стефан Али паша Херцеговић човјек са двије вјере и два имена утопио се у османску властелу, Катарина је завршила као трагична краљица чија су ђеца постала дио војске која је уништила њено краљевство.

Презиме Косача остаје у бедемима њихових кула, у херцеговачком камену, у Херцеговакој Голготи у вапају Херцеговине, у слободарском крику и ропцу херцеговачке раје. Соко град, престони град владара Сандаља Хранића и Шћепана- Херцега од Светога Саве, несатће у тами долазећех времена. Истину мучеништва и распећа сачуваће, за вријеме васкрнућа, темељи цркве Шћепанице и манастаир Заграђе као мјесто почивалишта великих херцеговачких мученика.

Наступила су времена таме и ропства, „истурчи се плахо и лакомо“. Племство и властелинство, да би сачували своје иметке, прихватише султана и ислам. Млијеко их српско изгубало. Оста народ без главара, без заштитника, без путеводитеља. Губитак „елите“ на свим српским просторима најтежа је несрећа  отоманског поробљавања, са последицама које до данашњег дана нијесу залијечене. Прошли су вијекови а ми још увијек немамо достојну елиту која би била  ваљан водич и чувар српскога народа. Зачетник стварања нове елите народа био је Карађорђе, „бич тирјанах“ који  „диже народ, крсти земљу а варварске ланце сруши“ , који  „дуну живот српској души“. Погузије жељне власти и имања, жељне  пашиних дивана, обезглавише бесмртног тополског хероја и његове подвижнике, наставише школу јаничара и српски народ оставише без главара дораслих и достојних задатку пред којим су се нашле српске земље. Наступише времена династија, атеиста и сатаниста а српски народ је још увијек тамо гдје је био после нестанка династије Косача, без главара, без елите, без мудрије глава. Башибозлук, турски и постурски, удружен са силама мрака,  наставио је да кроји капу српском роду и породу. Што династије створише, од Карађорђа до Александра, то комунисти обурдаше и урушише ставрајући безлични биљег  који ће остати као недоношче времена. Своју славу градили су на уништењу Косовског завјета. Сатанисти су грђи од комуниста јер своју рушилачку снагу покушавају приказати као стваралаштво и одбрану Завјета.

Кроз сва времена зла и ропства српске земље и свеколики српски род су имали своје заштитнике. Христова црква и српски светитељи чували су српски род на путу испуњења Косовског завјета.  Србија се из пепела дизала а са њом и сви српски простори. Немањићи су поставили темеље опостанка. Сама суштина и срж историјског опстанка срба и српских земаља је у чињеници, да су, немањића земље залози вјере које ће трајати до испуњења времена. Херцеговина, као немањића олтар, у сваком селу саградила је камене црквице посвећене својим светитељима, својим чуварима и својим спасиоцима. Те мале камене цркве које су срасле са херцеговачким кршем, доказ су непрекинутог права на земљу и дух, на Немањића наслеђе, на животну легитимацију Херцеговине као Немањића земље, земље монаха и кнеза Мирослава. Већину од тих црквица рушили су непријатељи народа али су их христољубиви мученици Симеона Мироточивог и Светог Саве обнављали на истим темељима.  Ти темељи су постали гарант и тапија континуитета.

Светосавље је устав, начертаније и правило живота у Херцеговини, живи завјет кроз који сваки Херцеговац остварује свој живот. Слаби су и привремени турски спахилуци и аустроугарски казамати који су тарајали колико и сила која их је проводила. Слаба је њихова сила пред силом Немањића тапије која је метафизика записана у свакој стопи Херцегове земље на вјечита времена. Херцеговина са Светослављем и каменим немањићким црквама постала је и сама светиња. Тапија Немањића је залог васкрсења и гарант да ће се Херцегова земља после сваког ропства вратити свом извору. Сваки нови камен узидан у Храм Васкрсења у Пребиловцима, у конаке Тврдоша, у цркве у херцеговачким селима нови је потпис на Косовском завјету. То је доказ слободе над ропством, доказ тријумфа живота над смрћу  и необорив доказ да се завјетна свијест не може затријети ни најстрашнијим злом, јер из Немањићког корјена увијек ниче нови живот.

„Поколења дјела суде, што је чије дају свјему“, то је снага каменог молитвеника који се преноси са колена на колено, уз опомену да је вјерност Богу и Роду једина свевремена вриједност која никада не застаријева. „Крст носити нама је суђено“, свака придодата свијећа манастиру Тврдошу и Завали је искрица Косовске ватре која се није угасила. Свједок васкрсења Херцеговине је наш, Свети Василије, слава му и милост. Светац је доказ да се завјет остварује, мошти су му исцељитељске, физички је присутан, дух му је непобедев а Светац је мост између  Немањића и нас данас, сила која обликује стварност, наш заштитник и молитељ пред Господом.

„Олтар прави на камен крвави“, дефиниција је свијести Херцеговине. Херцеговине, молитве у камену, која се непрестано узноси за спас и васкрс свеколиког српства. Херцеговина свој идентитет не гради на ономе што има већ на ономе чему служи. Завјет су јој крила са којима прелијеће преко провалија историје  и путује ка вјечности. Сви херцеговачки устанци почињали су са благословом манастира и заклетвом на Косовски завјет.

Зла времена позобаше бисере херцеговачког племства као што су Љубовићи, Ченгићи, Шарићи, Пашићи, Тановићи, Ресулбеговићи, Љутовићи, Мушовићи, део Милорадовића и многи други, који  постадоше османски оџаковићи  и капетани на диванима у кулама које сачуваше и умножише али стару вјеру и свјетлост изгубише. Даће Бог да се својој вјери и својој кући врате, кад-тад.

Нова искушења донесоше нове подвижнике као што су Соколовићи, Ковачевићи, Николићи, Вукајловићи Зимоњићи, Влаисављевићи, Љубибрартићи, Влачићи, Милидраговићи који ће живјети докле Херцеговине и српства има. као њени чувари, браниоци и спасиоци. Небо ће наградити небрушене бисере Херцеговине, Орловиће, који су се одрекли свега овоземаљског, одрекли се својих посједа и племићких привилегија, утопили се у народ кога су турске велможе претвориле у рају и милет, небо ће их наградити што очуваше Косовски завјет у временима искушења  и као нова племена наставише дијелити судбину са христоликим српским рајетницима до потрпуног испуњења Лазаревог избора.  Херцеговина је Косовска битка која је са њима трајала пет вијекова, сваког дана на сваком катуну и код сваког манастирског прага. Гусле, као архив завјета, сачувале су све истине на путу до слободе и небеса.

Аутор: Жарко Бумбић