• Свако велико спортско такмичење на Јавном сервису Србије изнова отвара исти уређивачки парадокс: по којим критеријумима се у ударним терминима даје предност појединим коментаторима, док бивши репрезентативци са далеко већим играчким и међународним искуством остају по страни? РТС је од Радета Богдановића направио једно од доминантних лица спортских анализа, истовремено му дајући простор у којем његове оцјене често прелазе границу спортског коментара и улазе у сферу вриједносних квалификација јавности, укључујући и етикетирање оних који не дијеле његове ставове као „примитивних”.

ФОТО: РТС

Недавни медијски иступ бившег фудбалера Радета Богдановића уживо у програму Радио-телевизије Србије, у којем је јавност поучио да је „примитивно” не навијати за Хрватску и Босну и Херцеговину, брзо је одјекнуо јавним простором. Сама по себи, изјава је тек једна у низу инстант-мудрости извучених из контекста модерне спортске забаве. Међутим, она је оголила далеко дубљи, системски проблем наше културне стварности. Прави феномен није у томе шта је рекао један бивши спортиста, већ у чињеници да је управо такав вриједносни систем званична, незванична и константна уређивачка политика институције коју сви плаћамо — управо тог истог Јавног сервиса.

Поред живих легенди, РТС бира коментатора који је Мундијал гледао само на ТВ-у

Раде Богдановић је у овој причи само симптом, невољни манекен и идеални протагониста једног ширег, рециклираног наратива. Са својим препознатљивим, често шармантним и директним наступом, он је постао редовни инвентар РТС-ових спортских студија током великих такмичења. Али овдје се намеће једно крајње логично, фудбалско и професионално питање: шта је овог човјека уопште квалификовало за позицију врховног фудбалског и моралног судије на националној телевизији?

Поред толико живих легенди српског фудбала, играча који су обиљежили европске и свјетске терене и носили репрезентативни дрес на највећим такмичењима, оправдано је поставити питање по којим критеријумима је управо Раде Богдановић постао неизоставни аналитичар великих фудбалских догађаја на РТС-у.

Са свега неколико наступа за државни тим, он свакако има право на мишљење, али није јасно шта га издваја у односу на бројне далеко референтније фудбалске ауторитете које Србија има. Јавни сервис има пуно право да бира своје саговорнике. Али јавност има исто тако право да пита по којим критеријумима се бирају људи који треба да представљају врхунски спортски ауторитет пред милионима гледалаца.

Одговор лежи у уређивачком инжењерингу. Када поред живих легенди српског фудбала годинама бирате истог аналитичара са занемаривим репрезентативним учинком, онда је јасно да пресудни критеријум није спортски ауторитет. Недостатак истинске фудбалске тежине надокнађује се естрадним популизмом и, што је најважније, подобношћу за репродукцију пожељног идеолошког наратива: одржавање југословенског сентиментализма под маском модерне космополитске нормалности.

Стечајни управник Југославије живи у Таковској 10

Када Богдановић каже да је срце које не куца за бивше југословенске републике „примитивно”, он заправо репродукује вишедеценијски комплекс који Таковска 10 пажљиво његује. То је комплекс према којем је сваки аутентични српски интерес унапријед сумњив, провинцијалан и затуцан, док је свака форма заклињања у „регионално братство” (макар оно било потпуно једнострано) врхунац еманципације и грађанске урбаности.

Јавни сервис Србије већ превише дуго дјелује као стечајни управник Југославије, државе која је два пута сахрањена у крви и чији су сви остали конститутивни народи одавно окренули леђа њеном помену. Док се у Загребу и Сарајеву државне телевизије граде на темељима строгог, често агресивног националног самоосвјешћивања, РТС је остао једина кућа на Балкану која пати од фантомског уда — она и даље осјећа и емитује сигнале земље која не постоји.

Овај упорни југословенски сентиментализам који се деценијама одржава на јавном сервису не огледа се само у фудбалским прогнозама. Он вири из бескрајних реприза серија које романтизују један пропали друштвени експеримент, из информативног програма који регионалне анимозитете према Србији редовно пакује у ублажене, еуфемистичне форме, и из културне политике која српску баштину константно своди на заједнички именитељ „наших простора”.

Апсурд доживљава врхунац када се постави једноставно хипотетичко питање: да ли је могуће замислити хрватског или бошњачког аналитичара који на ХРТ-у или БХРТ-у, у ударном термину, изјављује да је примитивно не навијати за Србију? Одговор сви знамо. Такав сценарио не спада ни у домен научне фантастике. Тамо се емоције према сусједима не декретирију као обавеза, већ се сопствени национални наратив штити као светиња. Само је на РТС-у дозвољено, па чак и пожељно, сопствену јавност етикетирати као заосталу уколико одбија да аплаудира онима који Србију у свакој политичкој прилици покушавају да деградирају.

Србија има право на своје достојанство

Ово није позив на мржњу, нити на спортски шовинизам. Навијачко право је апсолутно суверено и интимно — неко навија за комшије због заједничког језика, неко за Бразил због љепоте игре, а неко против сусједа због свјежег историјског сјећања. Сваки од тих избора је легитиман. Међутим, проблем настаје када Јавни сервис узурпира право да арбитрира шта је од тога „културно”, а шта „примитивно”.

Вријеме је да РТС престане да васпитава народ и почне да га представља. Улога јавног сервиса није да грађанима прописује шта морају да осјећају, за кога морају да навијају и које су емоције политички пожељне. Његов посао је да отвори простор најбољима, најстручнијима и најрепрезентативнијима. Србија има довољно великих имена да јој нису потребни вјештачки ауторитети. Питање је само има ли РТС воље да их чује.

Јер, како је говорио Драгош Калајић: „Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.” Вријеме је да РТС коначно постане вјеран народу који га издржава.

С. Хумски