Слободна Херцеговина » Тајна дубровачких Срба римокатолика

Тајна дубровачких Срба римокатолика

  • ​Монах фрањевац Људевит Вуличевић умро је у Напуљу 1916. На гробу му пише – српски писац

Да ли су се икада станари Бановог брда, Улице Антуна Фабриса на Савском венцу или Меде Пуцића на Палилули питали откуд ова имена? Нажалост, огроман број се никада није замислио над овим називима. А да ли би требало – нека покажу следећи редови. Ти људи, као и многи други, били су Дубровчани старином. Дакле, ни од куда нису дошли у тај лепи град, а нарочити нису дошли из Шумадије. А били су Срби. При томе то нису били неписмени сељаци којима је неко паметнији могао утувити у главу да су нешто што нису, него врсни интелектуалци, образовани на најпрестижнијим европским универзитетима. Огроман број њих био је племићког порекла. Али, било их је из свих друштвених слојева и сви су били Срби. Што је најважније, сви су били римокатоличке вере и њихов римокатолицизам их није спречавао да буду национално Срби, јер вера и нација нису и не могу бити исто. Али је тачно да религија веома битно утиче на национално конституисање. Битно је да све ове људе, које смо навели као Србе, тако национално одређују и данашњи хрватски извори. И нико од њих не спори да је реч о људима који су се добровољно изјаснили као Срби. Колико их је било најбоље описује анегдота о доласку Бранислава Нушића у Дубровник. Нушић пита дечака кога среће: „Где је овде српска црква?”, а мали му одговара: „Госпару мој, овдје су вам све цркве српске, ваљда мислите православна”.

Међу њима је било и врло истакнутих римокатоличких свештеника, какав је био дум Иван Стојановић (1829–1900.). Он је доживотно био предстојник дубровачког римокатоличког деканата. Монах фрањевац Људевит Вуличевић умро је у Напуљу 1916. На гробу му пише – српски писац. Поред њега и бројни други, као што су били дон Петар Франасовић, Андро Мурат… То је 19. век. Моћна Аустрија, после нагодбе – Аустроугарска. Србија малa, да мања бити не може и зависна у односу на Хабзбурговце, када јој ни на памет не би пало да проба да подрива моћну царевину и тиме себи прибави смртну пресуду. Све је то доказ да су ови умни људи који су чинили велики део дубровачког становништва били и Срби и римокатолици, зато што су хтели и зато што су се тако осећали.

Откуда онда потреба да се на све могуће начине покуша доказати да су били заведени, преварени, малтене глупи? Да ли је психијатријски здраво да се неки, било који савремени Хрват усуђује да помисли да је паметнији од Петра Будманија, који је поред математике знао добро једанаест језика, међу њима санскрит, а нешто слабије још шест, од којих и свахили? Будмани је написао на италијанском „Граматику српско-хрватског језика (илирског)”. Дакле, јасно је показао да је то један јединствени језик. А ако неки део назива има предност, онда је то српски, дакле не хрватски, него српски. И сад су сви паметнији од Будманија и њему мртвом одређују шта је био по националности. Зар те људе није стид да своје схватање нације упоређују с његовим? Било би добро да се после устајања из кревета погледају у огледало и питају: Да ли сам ја заиста паметнији од Пере Будманија?

Зато се питам како се осећа савремени хрватски историчар Иво Банац када покушава да нам објасни како су горепоменути били незналице или заведени, кад и сам има презимењаке, дакле вероватно претке који су и сами истицали да су Срби у време када од тога нису имали никакве користи, него само штете. Такви су били Божо и Перо Банац.

Просто је невероватно како људи који користе париске парфеме и представљају се као интелектуалци неће да виде да им се западни читалац који разуме „хрватски” смеје кад прочита у хрватским изворима да је „Никша Градић хрватски писац и правник из Дубровника. Члан старе племићке обитељи Градић”. А у исто време, у истом тексту Хрват писац додаје: „Приликом склапања уговора о издавању ’Гласа дубровачког’ се у III. точки обвезао да ће радити против здружења с Хрватском. Претпоставља се да је Н. Гради аутор уводника у броју 9 за 1886. овог листа, у коме од заступника у Далматинском сабору тражи отвореније истицање српства… Писао је против политике хрватског државног права.” То је, дакле, пример хрватског писца и патриоте! Овакви описи се код народа увереног у своју егзистенцију не могу наћи. Нека ми неко нађе најнеписменијег сељака из околине Крагујевца или Ниша који је икад посумњао да је Србин, а камоли помислио да је Хрват, Енглез, Бугарин или Рус. Чак и да стварно нису били Срби, ко им може забранити да се тако осећају? Становници Хонгконга су Кинези, али ипак неки од њих желе да се претопе у Енглезе.

Веома поштујем Хрвате и ово је текст човека који се од почетка распада СФРЈ, практично једини од оних које рачунају у српске патриоте, залагао, као што се и сада залажем, за српско-хрватски договор.

Тај договор нам треба, али не на штету истине. Сви ови Дубровчани римокатолици су Срби. Они се морају проучавати у оквиру српске историје. Историја тога дела Дубровника српска је историја. Зато неко ново насеље у Београду треба назвати насељем у част дубровачких Срба католика и сваку улицу у том насељу именовати по неком од њих.

Мирољуб Јевтић, професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Извор: Политика
 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина