ГОЛГОТА ПРОТА ВИДАКА ВИШЊЕВЦА – 80 година од мученичке смрти гатачког свештеника

  • Портал Слободна Херцеговина доноси одломке из рукописа свештеника Новака Мастиловића “Усташка зверства у Гацку 1941. године”

Свештеник Видак Вишњевац

Дана 24. маја 1941. године дошао сам у Гацко да посвршавам неке своје приватне послове. На улици се сретох са мојим рођаком Вељком Вишњевцем, народним послаником и предсједником Гатачке општине. “Баш добро што се сретосмо!” – рече Вељко. “Ево ме под хитно зову у италијанску команду, па те молим да пођеш са мном да не идем сам.” Пристао сам. Ушли смо у бившу канцеларију среског начелника. Тамо нас је дочекао један италијански виши официр (пуковник). Одмах иза нас ушао је, само на друга врата, Хасан Чустовић, управник поште у Гацку, иначе тада централна усташка личност у Гацку.

Италијански официр и усташа Чустовић поздравили су се по фашистички, а онда се италијански официр укратко обратио Вељку овим ријечима: “Краљевина Југославија је капитулирала, она више не постоји, она је раскомадана. Ови су крајеви припали новооснованој Независној Држави Хрватској, која је наш савезник. На основу тога, као представник окупационе силе фашистичке Италије наређујем, да одмах предате општинску власт локалним представницима Независне Државе Хрватске. Састанак је завршен. Живио Дуче!”

Вељко и ја смо изашли, а Чустовић је и даље остао код италијанског официра. Није ми остало у сјећању да ли је Вељко истог дана предао општину усташама или који дан касније.

Дана 2. јуна 1941.године Вељко Вишњевац, његов зет Павле Срдановић и ја посјетили смо обољелог проту Видака Вишњевца у његовом стану у Гацку. Прото Видак био је Вељку стриц, а мени ујак. Дуго смо разговарали о наглом слому Краљевине Југославије и о узроцима њеног слома. Сложили смо се да су узроци њеног слома били многобројни: издаја политичког и војног руководства, разједињеност, масовност пете колоне итд.

О тешким посљедицама које нас чекају послије пада Југославије посебно је говорио стари прото Видак. Његове ријечи дубоко су ми се урезале у сјећање, па их овдје наводим:

“Видите, дјецо моја – говорио је прото – ја сам као предсједник Народног вијећа године 1918. молио и преклињао Србе из Црне Горе да се не свете муслиманима за злодјела ‘шуцкора’ и у томе сам, мислим, прилично успио. Овога пута, како ми се чини, нико не ради на слози, него све више распирује мржњу. Непријатељи у највећој мјери користе паролу ‘Завади, па владај’. Усташе, слуге окупатора, узеле су себи у задатак да максимално заваде, у овим крајевима Србе и муслимане и да као резултат тога буде истребљење – Срба. Усташко руководство у Загребу, изгледа, као да нема пуно повјерење у локална усташка руководства у овим нашим крајевима, па овамо шаљу усташе Хрвате као појачање. Ето, неку вече у Гацко је бануо некакав Крешо. Он на глави носи фес и у јавност је протурено да је тај ‘Крешо’ муслиман; у ствари, из поузданих извора сазнајем да је то Хрват из Травника. Исто вече кад је дошао у Гацко, он је окупљеним муслиманима у хотелу ‘Метохија’ отворено говорио, управо директно их позвао у акцију на уништење Срба. Он је своју бесједу завршио ријечима: ‘Последњи метак – последњем Србину!’ Ето каква нас судбина чека” – узвикнуо је стари прото Видак Вишњевац.

“Па шта да се ради?” – упита га Вељко.

“Што се мене тиче – ја немам избора” – одговара прото.

“Није ријеч само о томе што сам остарио, него што ме болест приковала за постељу, па сам овако непокретан осуђен да овдје у кревету чекам своју судбину. А да сам на вашем мјесту, знао бих шта треба радити.”

“Шта прото?” – готово једногласно запитасмо сва тројица.

“Зграбио бих пушку, одметнуо се у шуму и из шуме очекивао развој догађаја. То би у оваквој мутној ситуацији, мислим, било најлогичније.”

“Ја, прото, зовем Вељка и Новака да са мном пођу у Дробњак. у Црну Гору” – јави се Павле.

“Ама о каквој ми срећи и слободи у Црној Гори причаш – кад је и тамо италијанска војска” – прекиде га Вељко.

Прота Видак Вишњевац са гуслама

“Они, вама ‘теткићима’ кобајаги обећавају слободу и независност, али ако мало пођете узнос италијанским фашистима – они ће одмах покушати да вам заврну шију. То је једно, а друго, ја сам, прото, танког здравља и не бих могао да издржим напоре шумског живота, и треће, ја сам са овим народом и до сада дијелио добро и зло, па треба и даље да дијелим његову судбину.”

“А ти, Новаче, шта мислиш?” – упита ме прото.

“Што се здравља тиче ја сам, прото, способан што се каже ‘стићи и утећи’, па и хајдуковати, ако устреба, али би ми у томе случају, неминовно страдала породица. Свјестан сам да ми не гине интернација, баш као ни теби Првог свјетског рата, али сматрам да је и то боље него да ризикујем животе моје бројне породице.”

Прото само завртје главом и одмахну руком, као знак да се не слаже. То је био мој посљедњи разговор са ујаком протом. Никад га више живог нисам видио.

Дана 9.јуна 1941.године, неколико сати прије него су усташе Вељка, мене и остале наше другове одвели на губилиште, усташе су упале у протин стан, умотале га у ћебе, јер је био непокретан (шлогиран), изнијели га из стана, убацили у ауто, одвели и затворили у затвор војног логора у Автовцу. У томе затвору био је свакодневно страховито мучен. Причале су неке усташе (Омер Капетановић), да га је посебно мучио Хавзија Баук, родом из села Равни.

Једне ноћи, негдје између 15. и 20.јуна, усташе су коначно докусуриле живот проте Видака и Милорада Старовића и затрпале их у стрвиниште (марвинско гробље) ниже автовачке ћуприје. То ми је октобра 1941.године рекао честити муслиман Фејзо Пашић, земљорадник из Автовца.

“Чуо сам – вели Фејзо – двојицу припитих усташа како се гласно хвале шта су од њих чинили и гдје су их затрпали.”

Аутор овог текста био је међу вијећницима АВНОЈ-а: Свештеник Новак Мастиловић и имам Хаџи Мехмед Мујкић (фото: ФБ/СФР Југославија)

Када сам, према Фејзовом упутству, отишао у поменуто марвинско гробље, заједно са Николом Старовићем и Обреном Ковачевићем, и када смо одгрнули гомилу земље, наишли смо прво на дугачак, дебео и са једне стране заоштрен колац (придругу). На тој придрузи бијелио се прикорјели мозак, а видјеле су се и мрље крви. Испод препријечене придруге лежало је склупчано тијело проте Видака, а испод њега Милорада Старовића. Њихова тијела била су страховито унакажена: биле су им поломљене и ноге и руке, а код проте још је била пребијена глава и дјелимично почупана и спаљена брада.

 

Извор: Часопис Изворник број 5.  (стране 5-8)

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар