• – Било је то време када је ова земља могла снимити и себи приуштити прави филмски спектакл! Заиста, ово је био и јесте филмски спектакл!

Тако је синоћ своје излагање срочио филмски критичар Мирољуб Стојановић приликом свечаног отварања изложбе фотографија о снимању филма „Битка на Неретви“ у Културном центру Београда.

Наиме, баш овог новембра навршава се 50 година од када је снимљен и приказан најскупљи и сигурно један од најбољих југословенских филмова.

Филм „Битка на Неретви“ је снимљен и приказан 1969. године залогом цјелокупне југословенске привреде, филмских колектива, те трупа и технике Војске Југославије.
Филм је технички остварен у сарадњи са најбољим филмским продукцијама Западне Њемачке, Италије и Велике Британије.
Остало је запамћено да су Американци у чуду гледали, а потом и честитали југословенским филмским радницима и умјетницима на успјешно снимљеном филму, и то за шест мјесеци!
Обрада снимљеног материјала, дорада сцена и финализација пројекта трајала је укупно годину и по. Америчке процјене су говориле да је у филм „Битка на Неретви“ уложено 12 милиона долара, а званични југословенски извјештај правдао је утрошених 4,5 милиона долара.
Био је то тада, а и данас остаје најскупљи и најбољи филм снимљен на државном и културном простору Јужних Словена.

На филмском фестивалу у Москви 2010. године међу стотину страних ратних филмова „Битка на Неретви“ је проглашена једним од 10 најбољих свјетских ратних филмова.
Чудо техничког, привредног и умјетничког захвата које се више неће поновити.

А како је све почело…

Социјалистичка република Југославија је филмску умјетност препознала као једну од најснажнијих и најутицајнијих пропаганди свог времена, те је по личном налогу предсједника Јосипа Броза Тита требало екранизовати највеће битке југословенских партизана на чијој жртви се једино и могао уздићи нови југословенски Пантеон и снага државног јединства.
А битка на Неретви је уз битке на Козари и Сутјесци била најстрашније искушење које су комунисти уз огромне народне жртве превладали. Уједно био је то испит хуманости, јер се цјелокупна ратна операција закомпликовала и водила због извлачења ратне болнице и 4.500 тешких рањеника и болесника од тифуса.
И сама реплика из филма: „Пут до слободе мора бити чист!“, односила се на партизанску савјест која није могла ни смјела жртвовати рањене и немоћне због голог политичког циља.
Ова страдања остају ненадокнадиви губици и траума прије свега народа Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

Рад на сценарију и филм повјерен је југословенском редитељу и сценаристи Вељку Булајићу, рођеном на Вилусима у никшићкој општини, историјској Херцеговини. Булајић ову шансу није пропустио.
Лично је свој сценарио и план снимања изложио Титу коме се епски захват приче изузетно допао. Он младом редитељу даје пуну слободу и подршку.
Булајић је касније волио отворено да се похвали како је он био истински режимски сниматељ, иза кога су стајале заједно југословенска држава и војска, те да је сваки његов филм коштао колико нека три југословенска филма.

За потребе снимања подигнута су филмска села, а ратне сцене бомбардовања Бихаћа снимане су у граду Бугојну који је тих дана буквално био – град глумац.
За потребе филма употријебљена је југословенска ратна авијација, лака и тешка артиљерија и 5.000 војника.
Руски тенкови су преправљени у војним заводима како би се добили њемачки тенкови типа „Тигар“. Порушен је стварни мост код Јабланице, а 600 момака из околине Пожаревца пола године се није бријало како би одглумили четничке јединице.

Улоге су повјерене најбољим југословенским и совјетским глумцима, те италијанским и британским.
Велимир Бата Живоjиновић, Милена Дравић, Љубиша Самарџић, Борис Дворник, Фабијан Шоваговић, те Франко Неро, Силва Кошћина, Орсон Велс, Јул Бринер и Сергеј Бондарчук…

Свечана премијера је одржана 29. новембра 1969. године у новоотвореном спортско-културном центру „Скендерија“ у Сарајеву.
На премијери је присуствовао Јосип Броз Тито са Јованком Броз, сви глумци и цјелокупни југословенски политички и војни врх.
Филм је те године био најгледанији у Југославији, а кандидован је за награду Оскар у конкуренцији страних филмова.
До данас је „Битку на Неретви“ широм свијета погледало око 540 милиона гледалаца.

Синоћ је у Београду одржана свечана јубиларна пројекција филма.
Изложба Маје Медић под називом „Пут до слободе мора бити чист“ у част 50. годишњице филма „Битка на Неретви“ отворена је до фебруара 2020. године у Културном центру Београда.

ГОРАН ЛУЧИЋ