БАСТАШИЋ: Ко нам и зашто препоручује оне који амнестирају Степинца и негирају Покољ

На званичној фејсбук страници Музеја жртава геноцида из Београда, јавности је, не први пут, препоручен интервју контроверзне хрватске историчарке Наташе Матаушић. Иста препорука је објављена и на званичној фејсбук страници Одбора за Јасеновац САС СПЦ.

Ријеч је о интервјуу под насловом „Матаушић: Очекујем дезавуирање истине о Јасеновцу и Диани Будисављевић“ који је за Радио слободна Европа урадио новинар Енис Зебић.

Када кључна институција Р. Србије за питања Холокауста али и Порајмоса и Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ а у исто вријеме и кључна институција СПЦ за та питања јавно указују и препоручују одређени садржај, томе свакако треба посветити дужну пажњу.

 

Повод за интервју са Наташом Матаушић, је њена нова књига под насловом „Диана Будисављевић. Прешућена хероина Другог свјетског рата“.

Мада је прави разлог за ово реаговање потреба да се читаоци присјете а неки од њих тек упознају по чему треба памтити Наташу Матаушић, чија нам се дјела или интервјуи на страници МЖГ често сугеришу, ред је да се кратко осврнемо и на ово посљедње препоручено.

Поред осталог хрватска историчарка каже:

„Naglasila bih još i veliku ulogu Caritasa Zagrebačke nadbiskupije koji je na Dianinu inicijativu kolonizirao preko 7.000 djece po župama i selima oko Zagreba. Dakle, tu je bila presudna uloga Caritasa, kojem je na čelu stajao zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. Stepinac će tako krajem 1942. godine izdati poslanicu svim župama i župnicima oko Zagreba za prihvat i kolonizaciju djece.“

За претпоставити је да ће код оних који у најмању руку сумњају у „добронамјерност“ хрватске државе и историчара да публикују праву истину о акцији Диане Будисављевић а не да аболирају осуђеног ратног злочинца надбискупа Степинца као и бројне злочинце из редова католичке цркве у Хрвата и укажу на њихову „пресудну улогу у спасавању“ српске дјеце, ове ријечи бити схваћене као потврда њихових сумњи.

Вјероватно је да ће се запитати и зашто се умјесто често навођеног броја од 12.000 спасене дјеце, њихов број смањио на 7.000.

На индикативно и сугестивно питање новинара о разлозима одузимања картотеке са пописаном дјецом, Матаушићева каже:

„Jedan od razloga je možda bila i zaštita podataka o djeci, jer tu su pisale mnoge informacije za koje bi na neki način i danas sa Zakonom o zaštiti osobnih podataka bilo zabranjeno da se ljudi njima javno koriste.“

Дакле, процјена је да су комунистичке власти заштитиле а не сакриле податке о дјеци и тиме многима од њих ускратиле могућност да пронађу своје породице и врате им се. Уз то, добро су претпоставиле да ће и 75 година касније, законом бити забрањено користити их.

По чему треба памтити препоручену нам Наташу Матаушић?

Наташa Матаушић; ФОТО: Sandro Lendler – Тelegram.hr

У музејском простору Спомен подручја Јасеновац од 1988. године до почетка протеклог рата била је изложена поставка чији су аутори идејне и садржајне концепције били Драгоје Лукић и Антун Милетић.

Након рата, послије неколико тематских изложби, нова музејска поставка Меморијалног музеја Спомен подручја Јасеновац отворена је 27. новембра 2006.

Аутор идејне концепције и сценарија те музејске поставке која и данас краси Меморијални музеј је управо Наташа Матаушић која је у то вријеме била и Предсједница Управног вијећа Спомен-подручја Јасеновац.

Непосредно по отварању, изложбена поставка је изазвала бројне контроверзе и углавном негативне коментаре, до оних да би поставка посебно задовољила и обрадовала усташе.

Детаљ изложбене поставке; ФОТО: Tanja Špoljar 2008

На дан отварања изложбе, Јулија Кош, еминентни члан јеврејске заједнице у Хрватској јавно је изјавила да би такву поставку начинили и сами усташе, да су коjим несретним случаjем побиjедили у рату и до дана отворења остали на власти. Јер, како је рекла, до 2006. године усташе би се, дакако, обриjали, окупали, завезали кравате и колико-толико уклопили у савремени свиjет. Додала је и да би угађаjући Европи, начинили управо такав музеj: нека га буде, ако се то већ тражи, али тако да не открива истину…

Реаговао је и Александар Нећак, дугогодишњи предсједник Савеза јеврејских општина Србије.

“Након обиласка музеjског постава сви смо били огорчени и бескраjно повриjеђени мучним и злослутним осjећаjима … запањени концепциjом постава… посjетиоци су осjетили да се тиме настоjи ублажити и умањити злочине коjи су на том мjесту почињени, што jе само корак од негирања свега што jе у Јасеновцу учињено. Наjтежи утисак након обиласка музеjа оставља повреда невиних жртава искривљавањем истине о њиховоj смрти и патњама преживjелих. За нас Јевреје овакав постав jе неприхватљив и увредљив… Очекуjемо да уважите наше примjедбе и прикажете истину…“ (Из отвореног писма предсjедника српске јеврејске заjеднице Александра Нећака, упућенога равнатељици Спомен-подручjа Јасеновац након посjета Музеjу групе преживjелих Јевреја; обjављено у Билтену Савеза jевреjских општина Србиjе, бр. 7/8, август 2007.).

Поставку jе jавно и оштро критиковала и сараjевска јеврејска општина.

Занимљиво је да је изнесене примједбе и оптужбе сматрао неутемељенима др Иво Голдштајн, један од рецензената изложбе.

Доња Градина; Извор: ЈУСП Јасеновац

Свега неколико дана након отварања изложбе, њен аутор Наташа Матаушић поднијела је оставку на мјесто предсједнице Управног вијећа Спомен подручја Јасеновац.

Без обзира на безбројне критике у протеклих четрнаест година, спорна изложбена поставка до данас није промијењена.

Наташа Матаушић је након ове епизоде реализовала низ пројеката а данас је историчарка у загребачком Хрватском повијесном музеју.

Посљедњих десетак година се бави мисијом Диане Будисављевић и управо је она редитељки Дани Будисављевић указала на дјело њене презимењакиње, што је резултирало филмом „Диана“.

Њен посљедњи већи ангажман је коауторство изложбе “Ако те заборавим. Холокауст у Хрватској 1941-1945. Задње одредиште Аушвиц“, која је отворена 5. фебруара ове године у Француском павиљону старог загребачког сајмишта званог Загребачки збор.

Мада ова изложба заслужује посебан, опширнији прилог, навешћу само неколико детаља и утисака пошто сам исту посјетио дан по отварању.

Пред улазом у француски павиљон старог загребачког сајмишта званог Загребачки збор; ФОТО: Јадовно 1941.

Може се претпоставити да је хрватски државни врх након низа опомена од стране Међународне алијансе за сећање на Холокауст (ИХРА), Свјетског јеврејског конгреса,  јеврејске заједнице Хрватске и израелске дипломатије, био присиљен да у Загребу постави изложбу о Холокаусту.

Не и ону о Покољу и Порајмосу, геноциду почињеном од стране Хрвата над Србима и Ромима.

Изложбу је отворио хрватски премијер Андреј Пленковић, који се поред осталог није устручавао рећи:

“Слободна и демократска Хрватска увијек је била и јест спремна презентирати болне и трагичне теме из своје прошлости и јасно правно, политички и цивилизацијски осудити НДХ”.

Ауторство идејне концепције и коауторство изложбе и текстова повјерено је (опет) Наташи Матаушић.

Злочини почињени над Србима и Ромима се на изложбеним паноима помињу у траговима а снажан утисак дисторзије Покоља изазива груба неистина да су на простору старог загребачког сајмишта званог Загребачки збор сакупљани само Јевреји и одатле одвожени у Аушвиц.

Изложба – детаљ; ФОТО: Јадовно 1941.

Права истина је да су поред многобројних Срба са подручја НДХ међу првим заточеницима логора Загребачки збор били и они похапшени на подручју котара Грубишно Поље, њих око пет стотина допремљени на то мјесто већ 27. априла 1941. увече.

За 487 грубишнопољских Срба Загребачко сајмиште је било прва логорска станица на путу у смрт на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг, првог ликвидационог центра НДХ.

Спомен плоча код Шаранове јаме на Велебиту, обновљена 2010. године.

Своје сјећање на те мучне дане и боравак у логору Загребачки збор, детаљно је описао један од ријетких преживјелих, грубишнопољски учитељ Др Тихомир Т. Продановић.

Др Тихомир Т. Продановић
Др Тихомир Т. Продановић

Навешћу само дио његовог свједочења:

У Велесаjму нас дочекуjу нова искушења.

„Искачи, брзо, брзо, брзо и без буке”, преузима команду jедан усташа. Широм отворена врата павиљона у коме сам некад посматрао изложене аутомобиле (и не сањаjући ову ноћ ужаса) у овоj jезивоj ноћи личе раљама немани.

Кундацима и пендрецима равнаjу наше редове. Људи jедва у себи затомљуjу jауке од силних болова, а сви бисмо наjрадиjе, гласниjе него што човек може, крикнули и викнули у ову ноћ безакоња:

„Докле ћете? Шта смо вам учинили? Зашто проглашавате лаж истином? Ми нисмо четници”!

Улазимо jедан по jедан у павиљон. Претресаjу нас и празне нам џепове.

Мени су у џепу пронашли кључић школског ормара у коме су били спремљени ученички радови (jедино што сам имао у своjим џеповима).

„Шта jе то? Зашто си то сакрио”, пита ме стражар претећи.

„Кључић од школског ормара”, одговарам резигниран на све.

„Неће ти више никад требати”, завитла усташа кључић у ноћ, па ме из све снаге удари кундаком у леђа уз повик: „Трчи”!

Улаз у „Загребачки збор” 1942. године, који је служио као транзитни логор током постојања НДХ. Извор: Wiki

Утрчао сам у ужас, као и сви пре и после мене. С jедне и друге стране, поређани у шпалир ужаса, дочекуjу нас усташки инквизитори с неотесаним држалицама лопата и будака (заосталих иза неке распршене воjне jединице) и несмиљено удараjу по глави, рукама, леђима, слабинама, ногама, рукама, по целом телу.

Људи падаjу. По њима пљуште jош jачи ударци уз наjпогрдниjе повике, jезиве сведоке да смо ушли у добро организован усташки пакао. Наилазе нови. Ужас се понавља. Павиљон се пуни тешко повређеним људима.

Осећа се мирис људске крви, коjи jош више изазива крволочне усташе. Из дубине изнемоглих тела отргне се понеки jаук. Усташе откриваjу кривца и суде му одмах поновљеним, jош jачим ударцима. Лежимо као снопље неке jезиве њиве смрти. Немоћни. Пребиjени. У грчу болова и сазнању да се повећава броj подљуди и нељуди и да jе ово само почетак наших страдања.

Неки од болова и изгубљене крви падаjу у несвест. Крвожедни чувари новог поретка их брзо откриваjу и буде кундацима.“.

Да ли је могуће да госпођа Наташа Матаушић и њени сарадници у припреми изложбе нису знали да су на простору Загребачког збора логорисани, мучени и пребијани и многобројни Срби?

Француски павиљон старог загребачког сајмишта званог Загребачки збор; ФОТО: Јадовно 1941.

Да ли је могуће да нико из Музеја жртава геноцида из Београда или Одбора за Јасеновац САС СПЦ није посјетио ову важну изложбу, примјетио ову грубу неистину и јавно реаговао?

Непосредно прије отварање изложбе, Наташа Матаушић је дала интервју (опет) Радију слободна Европа у коме је посебно истакла слиједеће:

“Čak i zadnji dio naslova ove izložbe ‘Zadnje odredište Auschwitz’ parafrazira naslov izložbe o Holokaustu u Srbiji i Auschwitzu koja je pred par godina održana u Beogradu. Na taj način sam htjela naglasiti jednu poveznicu, jer mi već četiri, pet godina zajednički radimo na izradi novog stalnog postava u Državnom muzeju Auschwitz-Birkenau – združenu izložbu svih bivših republika bivše Jugoslavije“.

“Mi, navodi dalje, “grupa eksperata na polju Holokausta složili smo se na svim bitnim i spornim točkama naše zajedničke prošlosti, kao što je recimo broj žrtava logora Jasenovac“.

На питање новинара око које је бројке жртава Јасеновца успостављена сагласност, Матаушић каже:

“..na razini ekspertne grupe prihvaćen je popis Javne ustanove Spomen-područje (JUSP) Jasenovac kao točan. On broji nešto preko 83.000 žrtava. Prihvatit ćemo tu brojku, ali ćemo objasniti i da to nije konačan broj, niti da će se ikada moći saznati konačan broj, zbog toga što se nije na vrijeme prišlo sustavnom istraživanju i izradi poimeničnog popisa žrtava”.

На исту тему у интервјуу које је пренијело и сарајевско Ослобођење Матаушићева је додала:

„..govorimo otprilike o 100 tisuća ljudi koji su smrtno stradali u logoru Jasenovac, svi smo se složili oko tih brojeva“.

Препоручена нам Наташа Матаушић је дакле и члан „заједничког“ тима за израду заједничке, како сама каже „здружене“ изложбе свих Република бивше СФРЈ у Државном музеју Аушвиц – Биркенау.

Ова, у најмању руку дискутабилна одлука, да се након што је стална поставка СФРЈ у Музеју логора Аушвиц на захтјев Хрватске уклоњена 2009, само две године касније, управо на иницијативу Србије одржи први састанак експерата из свих некадашњих република бивше СФРЈ и након неколико састанака усвоји концепт изложбе, тема је која захтјева посебну пажњу.

Улаз у логор смрти Аушвиц – Биркенау; ФОТО: ТАНЈУГ/AP

Не треба посебно истицати колико је важно да се у Државном музеју Аушвиц – Биркенау, једном од свјетски познатих симбола Холокауста представи и овјековјечи истина о Јасеновцу али исто тако и о првом комплексу хрватских логора Госпић – Јадовно – Паг и другим стратиштима на којима су поред Јевреја у Покољу масовно убијани и Срби.

Ако се на изложбеном паноу у Државном музеју Аушвиц – Биркенау испише број од 100.000 жртава Јасеновца, о чему су се према тврдњи препоручене нам Н. Матаушић сложили сви чланови експертског тима, према томе и они из Србије, биће то још један примјер порицања и негације Покоља и то на мјесту гдје се то никако не би смјело догодити.

Пошто усвојени концепт „здружене“ изложбе још није реализован, као сасвим разумљив и неопходан, намеће се захтјев да се у већ постојећи експертски тим укључи проф. др Гидеон Грајф, међународни експерт за Јасеновац и Аушвиц.

Министарство иностраних послова Р. Србије које је иницирало и управо са професором Грајфом до сада реализовало низ значајних пројеката, требало би тај захтјев поставити као „Condicio sine quo non“  у реализацији заједничке изложбе у Аушвицу.

За очекивати је да би такав захтјев подржале и власти Р. Српске гдје професор Грајф ужива велико поштовање.

У Бањој Луци 06.02.2019. промовисана је монографија израелског историчара Гидеона Грајфа, „Јасеновац – Аушвиц Балкана – усташка империја и окрутности“. Промоцију је организовао Републички центар за истражовање ратних злочина.

За очекивати је да такав захтјев неће подржати Одбор за Јасеновац САС СПЦ јер је не тако давно предсједник Одбора Владика Јован на једној трибини у Загребу, говорећи да свједочимо државном пројекту ревизије у Србији и Српској, рад Гидеона Грајфа оквалификовао као циркус.

Нема сумње да такав захтјев неће подржати ни Музеј жртава геноцида у Београду али би Министарство културе и информисања Р. Србије, на које се Музеј ослања, то свакако требало учинити.

Снимак екрана званичне фејсбук странице МЖГ; Приступ остварен 18.09.2020.

Наслов посљедњег у низу прилога Наташе Матаушић које нашој пажњи препоручује Музеј жртава геноцида из Београда гласи:

„Mataušić: Očekujem dezavuiranje istine o Jasenovcu i Diani Budisavljević“

Поставља се питање, иза којих то истина, за њих уважене колегинице стоје запослени, директор и управа Музеја. Да ли иза „истине“ представљене у постојећој музејској поставци у Јасеновцу, оне у недавно постављеној изложби у Загребу, оне о улози А. Степинца у спасавању српске дјеце са Козаре или оне о 100.000 жртава Јасеновца?

Управо данас је на званичној фејсбук страници Музеја жртава геноцида освануо позив за присуствовање загребачкој трибини: “Козарачка дјеца, по други пут жртве” на којој је главна гошћа Наташа Матаушић.

Снимак екрана званичне фејсбук странице МЖГ; Приступ остварен 20.09.2020.

Треба рећи да трибину у загребачком Привреднику модерира новинар Саша Косановић који је недавно у ауторском прилогу за српски тједник Новости под насловом “Штампачи Јасеновца” истакао:

“Нова звијезда на ревизионистичком небу Србије и Републике Српске је израелски експерт за холокауст и логор Аушвиц Гидеон Греиф, који поновно промиче митоманску тезу о 700.000 Срба убијених у Јасеновцу. Умјесто исмијавања стручне јавности, добио је од Републике Србије и Републике Српске највиша одликовања и нове спорне пројекте.”

Снимак екрана званичне фејсбук странице МЖГ; Приступ остварен 18.09.2020.

Није спорно да у свом раду Музеј жртава геноцида у Београду треба да прати историографију и иступање у јавности својих колега у окружењу.

Ипак, умјесто једноставног copy – paste постављања линкова на своје званичне странице, требало би да се критичким приказима осврне на изнесене интерпретације историјских догађаја, тврдње и процјене и публикује то на свом интернет сајту и фејсбук страници.


Аутор је оснивач и предсједник УГ Јадовно 1941.

Извор: Јадовно

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору
  1. Pingback: БАСТАШИЋ: Ко нам и зашто препоручује оне који амнестирају Степинца и негирају Покољ

Оставите коментар