• Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и истим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности,`патриотског` погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића „Тајне Вукове реформе“- Погледи,Крагујевац 1995 .

Приредио: Огњен Војводић

„Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далма – ције, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу ислами – зованих Срба. У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године до османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци.

Зато су у Бечу српски успеси праћени са зебњом, али и обнављањем планова о покоравању нашег народа јозефинским методама. Требало је, дакле, деловати не силом, већ лукавством, разрађујући темеље које је поставио мудри цар Јосиф II. Утолико пре јер се на бечком двору имало далеко више поштовања према српској војсци него давно већ запустелој култури. Сматрајући себе културно надмоћнијим, Аустри- јанци су још једном кренули у освајање Срба методама културне политике. Као новог извршиоца планова изабран је талентовани чиновник Јернеј Бартоломју Копитар (1780-1844), Словенац по националности, религије римокатоличке. Највише је одговарао и политички и стручно, политички је био веран царски поданик, а стручно пошто се истакао и на пољу лингвистике.

Бечки универзитет 1810. године Бартоломеју Копитару предлаже место професора, а потом посао у Дворској библиотеци и поверљивој чиновничкој служби државне администрације цензора словенских књига и новина у аустријском царству. Карактеристика Копитареве религиозне и политичке оријентације је изражена русофобија. Био „ревносан католик“ уверен у „преимућство католичке цркве“. Свеште- ници Српске православне цркве за њега су највећи негативци, које ће у једном извештају влади из 1832. године Србе назвати шизматицима. То су, уосталом, Срби и онда и одувек били за `католичку` цркву и отуда њена стална тежња да их покатоличи. Копитареви ставови о Србима, и касније створеној српској Кнежевини, били су потпуно јасни: сви Срби и Србија треба да потпадну под Аустрију. Надао се да ће се то десити већ после слома Првог српског устанка.

Копитар у извештајима аустријској администрације редовно понавља да Српска црква чувањем старог српског језика жели да створи и очува језичку разлику православних и католичких Јужних Словена, и да „Вукову реформу“ треба подржавати јер се њоме та разлика поништава. „Нови“ књижевни језик који је Јернеј Копитар наметао Србима био је говор поунијаћених и покатоличених Срба западнијих крајева. Увођењем таквог језика и православним Србима требало је олакшати продор унији и католичанству ка православном истоку.

Јавни део рада и плана Бартоломеја Копитаревог имао је у првој фази улогу медијског и меценског мамца за тражење Србина од кога би начинио „оца српске писмености“. Ради тога од 1811.године пише приказе српских књига у аустријским новинама. Писао је о књигама Јоакима Вујића („Јестествословије“, „Слепи миш“, „Увеселителне басне од Какасена, сина глупог Бератолдина“ и „Млађи Робинзон“), Ј.А. Дошеновића („Численица“и „Лирическа пјенија“), М.Видаковића („Историја о прекрасном Јосифу“), В. Ракића („Жертва Аврамова ‘) и другим. Био му је важан језик и правопис приказиваних књига а не садржај. Јернеј је постпуно и све израженије истицао неопходност реформе српског језика и правописа. Доста је хвалио Доситеја Обрадовића, који се због утицаја просветитељског позитовизма окретао „народном језику“, али и против православља; али је био стар и болестан, и убрзо је преминуо.

Бартоломеј Копитар се посебно надао да ће много моћи да постигне са сарадником младим Савом Мркаљем (1783-1833), наставником филолошких наука школованим у Аустрији. У Пешти, где је студирао, Мркаљ је 1810. објавио књижицу памфлет „Сало дебелога јера“, која је оцртавала тадашње аустријске тежње. У Мркаљевом пам- флету су дати основни елементи аустрославистичке „Вукове реформе“, какву данас познајемо, укључујући и правило „пиши као што говориш“ и скоро целу „Вукову азбуку“. Мркаљ је предлагао да се из старе српске азбуке избаце сва слова осим а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i (у значењу ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф (за стране речи), х, ц, ч, и ш, закљу – чујући да су још само потребна слова за ђ, љ, њ и ћ. Док се „подкаквим нибуд“ обликом не „изрежу“, сматрао је, треба их писати на стари начин.

Да ли је Саво Мркаљ своју књижицу (имала је 18 страна) написао под нечијим директним утицајем или самостално? Посредни утицаји на њега, међутим, нису спорни: „Нема сумње да идеје изнесене у овој књижици нису оригиналне Мркаљеве, већ Аделунгове (Johann Christoph Adelung; 1732-1806 немачки граматичар и филолог). То се несумњиво види по Аделунговом правилу: пиши као што говориш, које Мркаљ понавља, а у својој књижици назива Павла Соларића нашим будућим Аделунгом. Исти је дакле извор био и њему и Јернеју Копитару, и разумљиво је одушевљење Копитарево којим је ову расправу дочекао“, писао је Стојановић. (Ортографски Принцип „пиши као што говориш, а читај као што је написано“ немачког филолога Јохана Кристофа Аделунга поборници реформе су приписивали Саву Мркаљу и Вуку Стефановићу Караџићу).

Мркаљева књижица је међу Србима схваћена као богохуљење. Будући црквени „благодејанац“, њен аутор је брзо повучен у манастир. Сагласно пропагндним представама о српским манастирима и уопште цркви као леглима мрачњаштва и назадњаштва, које су потекле од Вука Караџића и Јернеја Копитара, у вуковској литератури по правилу се наводи да је Мркаљ потом подвргнут тортури због које је умро у бечкој лудници 1825. године. Да је због своје књижице лоше прошао у то нема сумње, али је такође тачно и да је био слаб и чудан човек. То потврђује већ наслов који је одабрао: „Сало дебелога јера …“. Подсмевање симболу ћириличног писма, која је сматрана српском светињом, од стране једног школованог Србина било је у најмању руку необично. Са становишта евентуалне умешаности Аустрије то је било неопрезно и нетактично, тако да би наслов заправо могао бити доказ да ју је Сава Мркаљ издао на своју руку. Било како било, Копитару је брзо постало јасно да на Мркаља не може да рачуна. Али избор „оца српске писмености“ постајао му је све лакши, јер је као државни цензор књига јужних Словена на простору аустријског царства био ступио у контакт са многим српским књижевницима.“

(`Тајне Вукове реформе` – Милослав Самарџић)

( Напомена приређивача: „Пракса унијатске мисије према правос – лавним Словенима је од средњег вијека примјењивала програм `латинске славистике`, описмењавања простим правописом и језиком – формирањем дијалекатског књижевног језика и гласовног правописа. Што је било средство лакше латинске пропаганде и истовремено раскида са православним предањем књижевног језика и правописа. Саво Мркаљ је свјесно или несвјесно, својим памфлетом подржао и предложио праксу прозелитске унијатске мисије међу православним Србима, као `српску` реформу правописа. Да ли је разлог његова неуроза или наговор, криза вјерског идентитета или биполарни афективни поремећај? Лингвисти, свештеници и психијатри полемишу о разлозима револуционарног раскида са предањем православне писмености једног православног Србина (на простору гдје је вршен перманентан притисак на православне правописним прозелитизмом). Потом покајање, искрено или неискрено, затим нервно растројство до психотичног поремећаја и потпуног лудила. Вјероватно је у питању и неуроза, и да је несрећни и болесни Мркаља злупотребљен. Православни психијатри у Савину душевном делиријуму могу препознати демонске и неуротичне нападе, душевну кризу и борбу са различитим силама. Мркаљ је у филолошком тексту покајања штитио ћирилични симбол, којем се подсмијевао у револуционарном памфлету. Шта се догађало у души опсједнутог младог фаустовског филолога, какве су га мрачне муке и неуротичне невоље навеле на писање против предање православног правописа и довеле до душевног лудила? Бог зна. Али, у сагледавању Савиног случаја могу помоћи стручни налази психијатара који су посматрали Саву Мркаља у бечкој душевној болници, а њемачка префројдистичка психоанализа је била најпознатија у свијету. Латинске религиозне мисије, као и револуционарни покрети, најчешће су врбовале активисте међу људима неуротичне природе и менталитетима виолентне нарави. Латинска мисија je ради разградњe православног правописа користила религиозну и револуционарну реторику, папску пропаганду и пропаганду о прогресу и демократским правима простог народ на прости правопис и дијалекат.

Сава Мркаљ се 1811. године, наредне после објављивања филолошког реформаторског рада, замонашио у манастиру Гомирју као јерођакон Јулијан. После непуне двије године 1813. године напустио је манастир одлуком надлежног владике. `Конзисторија је 30. јуна 1813. године донијела одлуку да се Мркаљ лиши монашког чина и отпусти из манастира. Седам година после револуционарног памфлета »Новине сербске« у Бечу-број 41, године 1817. објавиле су `Палинодија либо обрана дебелога јера`. Мркаљ се у Палинодији није одрекао реформе ћириличног писма већ кориговао у коришћењу знака `дебелог јера`. `Године 1825. је ухапшен и затворен због убода ножем у врат познаника цртача Милинковића. Сукобио се са учитељем цртања у Карловцу и нанио му погибељну тјелесну повреду. (Мркаље је имао 42 године) Притворен је у регименталном затвору у Глини 1825/26.године . Године 1827. је изгубио ментално здравље. Пролази кроз затворе, војне болнице и потом је премјештен у бечку болницу за ментално обољеле. Умро је у бечкој болници за душевне болести 1833. године у педесетој години живота.

Мркаљ је посматран од стране регименталног лијечника др. Шофера, који је 7. јануара 1826. г. саставио извјештај, који започиње речени – цом : „Неповољне прилике у којима је Сава Меркаљ већ од прије много година могао да с муком одржава свој најнужнији живот оставиле су поремећај у његовом душевном стању који се изражава у правом лудилу и то у једној фиксној идеји, али само у њој.“ Двије године касније 1828. Мркаљем се бавио и региментски лијечпик у Карловцу доктор Сакс. Сава се тада налазио у карловачкој гарнизонској болници. Налаз др. Ара Сакса почиње констатацијом: »Сава Мркаљ је био одгојно запуилен од стране његове душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој судбнни.«

Павле Ивић и Јован Деретић указују на слабост Савина карактера, „крхкост његове психичке конституције. Душан Кашић указује на могућност насљедне болести (на основу извјештаја доктора Сакса из 1828). Значајно је мишљење др. Гојка Николиша из његове студије `Саво Мркаљ повијест о једном страдалнику`. Доктор Николиш закључује да „на основу прикупљених патографских података о Сави Мркаљу може се поуздано закључити да су досадашња тумачења о правој природи, узроцима и почетку његове болести непотпуна и једнострана, а дјелимично пристрасна »у корист« Саве. Мркаљева неуроза, као гранично стање између здравља и болести, настала је услед комбинованог дејства ендогених фактора (неуротске предиспо- зиције у којој је дјелимично садржан и фактор наслијеђа), стечених претежно у најранијем дјетињству, и егзогених фактора (спољашње средине у коју је запао већ у зрелијем добу). Према томе и термии »почетка« треба помјерити знатно уназад, тј. све до дјетињства, па тако и потоњу психозу ваља схватити као процес постепеног прера – стања необуздане неурозе у психозу. На основу свих ових eлемепата, а уз помоћ данашње психијатријске науке, може се закључити да је Сава Мркаљ патио од тешке неурозе. Неуроза, будући да је била јача од њега, довела га је до душевне болести – психозе која би могла да спада у категорију Sепsitive Веziehungswahn (неприлагодљивост у односима) параноидног типа. Психоза није била Савино примарно стање већ процес, посљедица неурозе.“ – дјелови из текста „Мркаљев мрак“ – Огњен Војводић)

ИЗВОР:  ognjenvojvodic.info
(илустрације: ognjenvojvodic.info)