• Током опсежних теренских истраживања у Гламочу (чији је покретач проф. др Младенко Саџак) евидентирали смо велики број ћириличких надгробних натписа у бројним српским православним гробљима овог краја. Овом приликом још једном желимо скренути пажњу нa неколико чињеница.

Прво, у читавом простору Гламочког поља лежи на стотине православних гробаља која представљају фамилијарна и родовска (и сеоска) укопавалишта. Када смо пришли систематичним истраживањима (током 2016. године) нисмо се могли одвојити од гламочких споменика.

Они су у претежном дијелу умјетнички обликовани и декорисани, а удио ћириличких натписа на њима је тако значајан да превазилази све са чим смо се срели током дугогодишњих обилазака гробаља Херцеговине и Босне. При том су ови натписи, који су настајали од почетка 18. до 20. вијека, уклесани на начин да одржавају високи ниво писмености њихових стваралаца и такође, јасне утицаје црквене литературе.

Примјећено је, даље, да су надгробни споменици православних свештеника и калуђера присутни у свим дјеловима Гламочког поља, као и да њихови епитафи сежу у прву половину 18. вијека, дакле, јављају се у читавом периоду из којег имамо сачуване споменике. Ова чињеница свакако говори за присуство мреже православних парохија у Гламочу (Гламоч се налазио у саставу дабробосанске митрополије).

Оно што је у Гламочу привлачило пажњу је и пракса подизања веома високих и масивних надгробних Крстова међу којима се издвајају примјерци виши од четири метра, али и читави низови веома великих крсних споменика у бројним гламочким селима. Међу њима, најмасивнији и највиши су Крстови у Шумњацима који су опскрбљени опширним натписима.

Овако велики споменици познати су нам из Херцеговине гдје су грађени током 15. вијека (највећи број у Љубињу), а у Гламочу су подизани и у 16, 17, али и крајем 19. и током 20. вијека.

Свакако да подизање огромних православних Крстова са натписима представља израз високе гробаљске културе српског народа Гламоча (а онда и сваке друге), али и отпора притисцима аустроугарске политике, то јест утискивање народносног печата у племенито тле страдалног Гламоча којим је изведен опит одржања ћириличког слова. Њиме је српски народ у периоду узраслих националних стасавања пројавио своје народно име. У то доба други народи су одабрали другачије слово.

Током љета 2017. године у Гламочу смо представили прво издање зборника ћириличких натписа Гламоча.

Веома брзо, кренула су даља истраживања најпривлачнијих локалитета широм овог краја, али, увијек смо се враћали на почетак: гробље код села Камен.

Истраживањима се придружио мјештанин Душан Срдић ученик основне школе у Гламочу који је указао на два занимљива споменика у овом гробљу које има високи или највиши значај за изучавање прошлости Гламоча.

Душан је прегледао и прочитао два гробна споменика у форми Крста. Један из средине 18., а други из друге половине 19. вијека.

На тај начин у прилици смо и ове споменике и њихове натписе придружити корпусу објављених натписа Гламоча.

Први, старији седморедни натпис, казује да ту лежи слуга Божији Саво Матић који се упокојио од Рождества Христова 1765. године.

Текст натписа је дакако уклесан старим ћириличким писмом које је у Гламочу већ у том периоду настојало да се ослободи полугласничког система. Година у натпису уклесана је словима која припадају старом, цјеловитом систему српског писма и то је најчешћи случај у епитафима Гламоча, мада се виђају и године уклесане арапским бројевима.

Други натпис припада Симеуни кћери попа Ристе Матића упокојене 10. априла 1892. године. У овом натпису се већ јавља слово Ђ, али натпис задржава слово У које припада старом хиљадугодишњем систему ћириличког писма (други ред).

Наша истраживања у простору Гламоча, као и у сусједним подручјима се настављају, а гробље код села Камен још једном се исказало великим богатством споменика са натписима 18. и 19-20. вијека које треба помно тражити и објављивати.

Горан Комар
Синиша Шолак
Душан Срдић