• Поводом награде „Меша Селимовић“ која је недавно додијељена Весни Капор за роман „Небо  тако  дубоко“, СКЗ , Београд, 2021

ФОТО: Марија Петровић / kompasportal.rs

ПИШЕ: Момчило Голијанин

„И Бог се сагне земљи да убере цвијет“. Ово су ријечи једне мајке која је изгубила сина јединца. Ове ријечи би могла поновити и јунакиња Весне Капор, Тарина мајка Мира. Те цвјетове, пробране и најљепше, не бере Бог да их баци под нечије ноге, да их газе људи; он их само пресађује из једне баште у другу. Из овоземне баште трулежи и пропадања у рајску башту  вјечног трајања. Но, остаје празнина тамо одакле су ти цвјетови ишчупани. Остаје простор у коме ће се сакупљати сузе бола.  Оне, попут бујице, истичу из срца оних који су је волели. Превасходно мајке. У ријетким тренуцима дубоке туге,у њој се појављује мисао да је њен пород био дражи Богу него њој. Зна да „савршенство се не прилагођава, зато одлазе брзо такве душе“. Зна то њен разум, али не зна срце. Оно пати, јер је располућено, јер је нестао дио њега.

Весна Капор је прихватила једну тешку, веома тешку и незахвалну обавезу. Покушала је да уђе у душу два несрећна бића:  мајке и њене кћерке, чији ће се живот угасити у најљепшим годинама, у 19. години живота.  Нијесу оне саме страдалнице; ту је још и отац мале  Таре, и њена љубав, и дјед коме не казују истину, али који је наслућује.  „ Нисам имала снаге да му кажем. Само понекад, бојажљиво би питао где је оно наше злато, сигурно има пуно обавеза, а потом, уплашено скретао поглед, или тонуо у своје измаглице“[1] „Покушала сам да је тјешим и тако је кренула прича“, каже ауторка. Покушала је, дакле, својом племенитошћу, да је тјеши. Каква илузија! Ко може утјешити уцвијељену мајку која је изгубила   своје сунце, своју срећу,своју љепотицу, свог анђела…Али зар можемо и смијемо пролазити поред унесрећених људи, а да им не кажемо ријеч утјехе,  да им покажемо да нису сами, да саосјећамо у њиховвом болу? Ријеч, топла ријеч је  најбољи лијек, поготову кад нам је упути пријатељ.

Мајка се још из времена Тариног дјетињства сјећа тренутака њене болести, високе температуре  са којом се бори  да је смањи. Повезује  та два тренутка, садашњи и онај из дјетињства. Овај је озбиљнији и отуда стрепње,  страх од смрти (коју ријеч не смије да изговори!). Страх је од бјелине болничких бијелих мантила, са којом је сада суочена. Смјењује стврност, сурову  и тешку, са сновима, са временима када је „своје злато“ привијала око  себе, кад је испраћала у школу, на факултет, на вечерња дружења са друштвом. Кад су у стварности, али више у имагинацији, путовале по Шпанији, Лондону, Италији…  Сада живи од успомена, од мириса  који су остали у њеним хаљинама, од замишљених прича са својим дјететом. Како је боле сада њене ријечи: „Мама, ја тебе и тату волим више него себе. Срце бих своје преполовила и дала га вама. И дах бих ти дала:“.[2] Туго моја! Али, „сусрећемо се и растајемо. Ништа није трајно у човековом животу; све бежи од човека.“ . „Људска је немоћ страшна!“  Страшна је немоћ мајке да помогне, да спаси своје дијете. Зато не чуди  изнуђеност сазнања: „Ником ја више овде нисам потребна…Мени више ништа не треба“. Али треба још том свом анђелу; све док с њом прича, док јој прича приче, она живи у њој.Како је тешко, неподношљиво тешко  у  мучним временима сјећати се лијепих дана!

Фото СКЗ

Весна је часно  одрадила своју „обавезу“. Исциједила је из свог срца, из своје душе посљедну кап емоција, саживјела се с мајком и малом Таром, осјетила њихове болове, њихове муке, овјековечила их у овој својој поеми. У својеврсној исповијести. Роман је, али није роман, приповијест је, али није ни то, поема?-можда. Пјесма у прози? Да. Управо    је то.  Пјесма. Поезија. Најчиистија, најемотивнија.

Некад сам рекао, а можда и записао негдје, да поезију треба да пишу само жене. Њихов емотивни свијет је богатији, раскошнији; оне се увлаче у душу човјекову, завире у сваки припећак те душе, не остаје ништа неоткривено.

Погледајмо то језичко богатство Весне Капор. Ту раскошност стила,  то језичко богатство, тај вулкански излив емоција. Говорили смо и раније о разиграности њеног стила, о чудним и необчним  синтагматским спреговима, о лексичкој обогаћености нашег језика, али, чини се, овдје, у овој својој поетској рукотворевини, направила је озбиљан искорак. И језички и стилски. Погледајмо метафоричност њеног израза, стилско спајање „неспојивог“,  шатираност италика  и  нормала, „везивање видљивог и невидљивог у један чвор“, функцију боја, наглашену бјелину (снијежне пахуље, бјелина собе, бјелина љекарске одјеће, бјелина сванућа…), смјену наратора, а изнад свега, као „кровна конструкција“ рационално виђење човјековог трајања у овом пребивалишту… Зато, уз искрене честитке, и  наше убјеђење да је „Мешина награда“ дошла у праве руке.

                                                                     
* Аутор је професор, писац, критичар, есејиста

[1] Весна Капор , „Небо тако дубоко“, СКЗ, Београд, 2021, стр.77.

[2]  Исто, страна 29.