• Професор Милан Милановић је својих пола вијека истраживачког рада крунисао књигом која прекида праксу пуког преписивања старих спискова добровољаца. Умјесто већ виђених података из прошлог вијека, нова студија о ратницима Бајкових Крушевица (1912–1918) доноси прецизну фактографију и, што је најважније, директну везу између тадашњих бораца и њихових данашњих потомака. Ово није само попис имена, већ детаљна реконструкција војничког и породичног идентитета људи испод Орјена и из Зубаца, заснована на архивској грађи и непосредним казивањима.

Пише: Здравко Шакотић 

Завичајну историјску литературу и публицистику Боке и Херцеговине трајно и упечатљиво обиљежио је професор др Милан Р. Милановић, који живи на релацији Београд – Херцег Нови. Његов тродеценијски рад на завичајним темама је недодирљиви образац писања гдје су једна неисцрпна тема његове Бајкове Крушевице и њихова историја забиљежена у бројним књигама, као и низу студија, расправа, чланака и прилога, гдје је приказан живот прво родних Крушевица, а затим и шире – живот Боке и, наравно, Херцеговине, јер овај крај и носи назив Стара Херцеговина.

Његово основно знање, гдје му је статус докторанда и професора Београдског универзитета потпомогао, омогућило му је да боље сагледа историју и живот средине из које је поникао. То огромно сазнање дало му је стваралачку снагу да крене стазом публицистике, јер је од 1996. године до данас написао бројне наслове који га сврставају у цијењеног публицисту како у Београду, тако и у Херцег Новом, Котору, али и у Требињу, гдје је увијек радо виђени гост са темама „од завичајног синдрома“, гдје он ту прошлост ослобађа од заборава. Он је о себи као хроничар углавном у сваком наслову створио правичног судију који никога не мрзи, не увеличава нити умањује. Он је свим својим публикацијама тај што би рекао Симо Милутиновић Сарајлија: „оно што зна то и пише, јер љубављу свом роду дише“.

Професор Милановић је недавно у Београду публикацијом: „Проф. др Милан Милановић БИБЛИОГРАФИЈА (1976–2025)“ обиљежио своја два јубилеја – 75 година живота и 50 година стваралаштва. О његовим дијалозима и свим темама којима предстоје стручне, али и историјске и фактографске чињенице са којима Милановић зналачки барата, говорили су његове колеге и сарадници. Потписник ових редова као новинар прати рад професора Милановића три деценије и има утисак да он пише и да је својим радом оплеменио и обогатио публицистику Боке и Херцеговине. Толико о јубилејима професора Милановића, о коме научници и званичници струке, али и историје, његово име изговарају у себи и око себе.

Стваралачка слика Милана Милановића ових дана обогаћена је новом библиографском јединицом која носи наслов: „Добровољци из Бајкових Крушевица у ратовима из 1912–1918“, гдје је маниром вјештог истраживача успио изнијети податке о сваком борцу у Великом рату. Ријеч је, како то и име каже, о људима који су добровољно и без нагона пошли у борбу из родних Крушевица или су преко океана из Америке хитали у борбу против жуто-црне монархије. Готово свака кућа из Крушевица (као и мог Оровца – Ластва код Требиња) дала је по једног, а често и више добровољаца. Слушајући приче и казивања памтиша, њихова казивања, згоде, незгоде и животне судбине, тражећи „оне стајаће свечане ријечи“, Милановић описује сваког родољуба испод Орјена.

Овај наслов је нешто истински ново у нашој савременој историјској публицистици добровољачког покрета. Ово је пуни допринос нашој углавном површној садашњости, инфузија која би нас могла препородити и учинити пажљивијим, јер је досадашњи манир бројних издавача и Удружења добровољаца 1912–1918 из Београда био преписати имена која су сакупили Владимир Ћоровић у „Црној књизи“ 1920, Владимир Поповић и Лазар Т. Шакотић 1929, Петар Јовић, Никола Поповић 1989, Славко Стијачић 2004. и постхумно допуњено издање истог аутора 2024. године, и други.

Овај најновији рад о добровољцима Крушевица је нешто истински ново у нашој савременој историјској публицистици, са невјероватним а помало пренаглашеним етичким традиционализмом на који смо у посљедње вријеме помало заборавили, гдје нам је Милановић представио ко су потомци његових пописаних јунака. Овај метод рада, који је очито проистекао из антологијског ауторовог рада „Крушевички биографско-родословни лексикон“ (2025), открио нам је као примамљиву новину из које ће они најмлађи читаоци потомци сазнати ко су им преци који су прије 110 година гинули за отаџбину. Ово је сазнање о неопходној старини без које наши животи имају битан насљедни, дефинисани смисао.

За Крушевице, а и за Зупце – одакле је већи број крушевачких невјеста – ово је посебно вриједан наслов, али он је и озбиљан дар стручном стваралаштву. Нова библиографска јединица не само код аутора већ и издавача, нови је изазов за критичаре и читаоце, посебно оне којима су коријени из Крушевица или Зубаца; збирка која ће дати пуни допринос српској публицистици са темом из Првог свјетског рата, а игра живота и судбине потврђује и оставила је за наук и памћење будућим генерацијама.

Нека је са срећом Милану Милановићу и Крушевичанима док његове књиге штујемо, а из њих памтимо, искрено, како то у вјери и вјеровању стоји. Заувијек.